Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Naš mali dnevnik

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Ned Mar 30, 2014 5:19 am

Ne volim da u ovoj temi pisem post za postom, ali juce me je nesto dojmilo, o cemu bih rado pisala.
Isla sam se naci sa kumovima. Kum mi je rekao da ce nam se moj brat i bratova djevojka uskoro pridruziti. Predvidjala sam da ce biti tako, pa se nisam iznenadila. Kumova supruga, kcerkica i ja smo se igrale u pijesku u parku jedno satak prije nego su brat i djevojka dosli. Ona je odmah prisla maloj da se upoznaju. Malena se uplaseno skrivala iza mojih nogu. Kad ju je Mubera (nazovimo tako bratovu djevojku :P) dotakla, kratko je zavrsitala, pa se Mubera odmakla. Ja sam joj pojasnila da je malena nepovjerljiva prema nepoznatima, pa Mubera ostatak dana nije pokusala nista slicno.
Kad je malena potrcala prema ljuljackama, tu smo bile samo Mubera i ja. Kum i moj brat su otisli kupiti cigarete, a kumova supruga i majka malene je otisla prema kolicima da nesto uzme. Tad se Mubera obratila nekoj djevojcici na ljuljacki: "Hi, ugly girl!". Ja sam joj kratko uputila pogled, vise opterecena tim sta radi kumova malena, a Mubera mi se nasmjesila i nastavila prema djevojcici, koja ju je gledala, ne razumjevsi sta joj ova prica: "You are very ugly, you know that, right?". Odlucila sam ignorisati, ne praviti scenu, koja bi bila neprijatna za cijelo drustvo i posla za kumovom malom. Nazalost, Mubera je to shvatila kao odobravanje. Malo kasnije, ta ista djevojcica se pojavila medju nama ponovo i Mubera joj se ponovo obratila: "You, ugly girl, you go down!". Kiselo sam joj se osmjehnula i skrenula joj paznju na to da vecina ljudi u Ceskoj odlicno zna engleski i da je vjerovatno djevojcicina mama u blizini, a mozda je i mala razumije. Osim toga, djevojcica je lijepa. Tu je ovaj put bila i kuma, koja je odlucila da se napravi kao da nije razumjela o cemu razgovaramo. Ne sluteci o cemu pricamo, prekinuli su nas momci, koji su bas tad naisli.
No, evo, cijeli dan razmisljam o tome. Znam da ce mi brat reci da pravi dramu gdje je nema i da je bila sala. Meni nije sala, a smatram da imam vrlo sirok raspon stvari oko kojih se mogu i volim saliti. Zasto bilo kome, na bilo kom jeziku reci da je ruzan? Pogtovo djevojcici od 5-6 godina? Koja, uz to nije nimalo ruzna. I to komentarise osoba koja nije nesto lijepa i koja je po visini bliza toj djevojcici, nego meni!


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od polly88 taj Pon Mar 31, 2014 7:51 am

Kada sam prije pet godina prihvatila poziv vlasnika jednog srpskog portala da se pridružim njihovoj redakciji i budem dopisnik iz Hrvatske, nisam imala pojma u što se upuštam. No svejedno sam prihvatila ponudu jer je to bila odlična prilika da upoznam nove ljude, da odlazim na koncerte, slušam muziku koju volim i pišem o njoj, tj. jednostavno rečeno – odlična prilika da radim ono što volim. Fakultetske obveze nisu mi uvijek dopuštale da budem aktivna u redakciji onoliko koliko želim, ali bez obzira na to polako sam napredovala: iz dopisnice u stalnu novinarku, pa u recenzenticu i kolumnisticu, šeficu dopisništva, a zatim i u urednicu. Za mene je to bilo veliko priznanje jer je značilo da me dotadašnji urednici smatraju odgovornom i da imaju povjerenja u mene. Naravno, s vremenom sam se zbližila s većinom novinara, među njima su zaista sjajni pametni mladi ljudi s kojima svakodnevno komuniciram i vjerujem da bismo vrlo dobro mogli raditi i kada bismo radili uživo.

U ovih pet godina bilo je i lijepih i ružnih trenutaka: neki od kolega su me znali nasmijati do suza, dok su me neke situacije rastužile; neke stvari su me toliko obradovale da sam htjela sve redom izgrliti, a nekada su me kolege toliko naživcirali i naljutili da sam se najradije htjela izderati na njih. Kolega M. do suza me je nasmijao svojim izmišljenim vijestima iz redakcije u kojima je na komičan način opisao što se događalo u redakciji u posljednje vrijeme. Rastužilo me kada je kolegica L. doživjela osobnu tragediju i odlučila napustiti nas. Obradujem se svaki put kad netko od kolega napiše odličan tekst, kad su nam neki članci posebno dobro čitani, kada dobijemo pohvale 'sa strane', a posebno me obradovalo kada smo dobili novi dizajn sajta i kada je jedan poznatiji muzičar pohvalio moju kolumnu.

Odlučila sam nešto više napisati o tome što me živcira i ljuti jer je u posljednje vrijeme toga sve više i više.

Ljute me naši lektori. Imamo dvoje lektora koji ispravljaju vijesti, s tim da svaku vijest obavezno pregleda i bar jedan od urednika (inače nas ima šest). Nedavno se dogodilo da je izvještaj s koncerta pregledalo čak pet ljudi (dvoje lektora i troje urednika) i svatko je od njih našao nešto za ispraviti. Kada sam čitala izvještaj koji je tada već bio online, uočila sam da na dva mjesta piše: beograđani i novosađani! Da, malim slovima! Naravno, odmah sad to ispravila, ali do tada je vijest pročitalo već preko sto ljudi. Nekad mislim da nisam normalna, ali takve mi stvari strašno smetaju. Koga okriviti? Osobu koja je pisala izvještaj? Lektore? Urednike? Jasno mi je da se događaju propusti, jasno mi je i da ne znaju svi baš sva pravopisna pravila, jasno mi je i da umor čini svoje pa se neke stvari previde. Ali hej, pet ljudi da ne vidi tako veliku grešku!?! No to je samo jedan primjer. Takve stvari događaju se skoro svakodnevno, od miješanja č i ć pa sve do toga da na kraju vijesti piše: u nastavku možete poslušati pjesmu, a nigdje u nastavku nije ostavljen YouTube link.  :buahahhaha: 

Ljute me fotografi. Sva sreća pa nisam zadužena za galeriju fotografija, inače bih pukla. Ali zato sam u kontaktu s fotografima kada uređujem izvještaje jer uz tekst obavezno stavljamo po 3-4 fotografije. Za sve fotografe postoje pravila koja su kratko i jasno zapisana tako da ih svi mogu vidjeti i razumjeti. Samo ih se treba pridržavati! Nedavno sam htjela iskočiti iz kože kada sam vidjela što mi je fotograf poslao: preko sto fotografija (iako treba poslati 5-6), što je značilo da ih moram sve pregledati i sama odabrati koje će ići uz izvještaj. Kada sam odabrala, morala sam neke fotografije izrezati tako da se vide samo izvođači, a ne da koješta strši iz svakog ugla (to isto nije moj zadatak!). Onda sam ih trebala smanjiti jer u pravilima točno stoji kolika mora biti duža stranica, samo što ni to netko nije vidio, pročitao i usvojio. I za kraj, nisam imala pojma tko je na fotografijama jer je bilo desetak izvođača, što znači da sam trebala googlati i sama saznati tko je tko. E, tu sam pukla! Naime, fotograf je taj dan imao malu nesreću, bio je na hitnoj pa je zbog toga i izvještaj kasnio. Kod nas vrijedi pravilo da su zdravlje i fakultet uvijek na prvom mjestu, tako da je kašnjenje bilo opravdano. Zeznuto je bilo to što je povrijedio oko i samo zato sam tolerirala sve greške koje je napravio i sve sam pokušala sama napraviti. Ali kad sam vidjela da ću morati googlati doslovno sve izvođače i uspoređivati ih s ovima na fotografijama, nisam više imala razumijevanja. Javila sam mu se, nabrojala mu sve u čemu je pogriješio, rekla da sam ja većinu toga napravila umjesto njega samo zato što je imao nesreću, no ipak ne mogu odvojiti dva sata na sređivanje samo jednog teksta. Meni je, kao i svima nama, novinarstvo samo hobi i definitivno nemam toliko živaca da ih trošim na gluposti.

Ljute me novinari. Osobe koje se žele baviti novinarstvom moraju znati napisati vijest. Točka. Ako netko ne zna oblikovati najjednostavniji od svih tekstova, onda stvarno ne znam što traži među nama. Uporno im dajemo nove šanse, sto puta govorimo neka prvo pogledaju kako izgledaju objavljene vijesti pa neka po toj shemi oblikuju i svoje, čak je kolega pripremio i tutorijal u kojemu je objašnjeno kako se što piše, ali ne, nekima i dalje vijest ima jednu rečenicu s polovičnim informacijama. Ako ti se ne da, ako nemaš vremena – ostavi, idi, ima ljudi koji će te zamijeniti! Samo ajde, jedan je duša redakcije, jedan ima kontakte koji su nam svima korisni, jedan je nečiji prijatelj, jedan ovo, jedan ono i nikako se riješiti onih koji zabušavaju i uporno griješe.

Ljute me kolege urednici. Volim organiziranost i najbolje mogu funkcionirati u skupini kada se točno zna što je čiji zadatak. A ovdje toga nema, ništa nije strogo određeno. Uglavnom svi sve radimo. Glavni urednik je divan dečko, on sam je dobro organiziran, brine oko svega, svaki dan odvoji po 4-5 sati za sajt i nekada je stvarno sve na njemu pa se ne čudim kad poludi. Jedino što me kod njega nekada zna naživcirati je to što nam u zadnji tren kaže da njega neće biti i da mi obavimo sve što treba. Meni ništa od tih poslova nije problem napraviti, ali imam život i izvan tog sajta i ne visim o klinu (kao, uostalom, ni drugi urednici). Dogodi se da baš tada nitko nije dostupan ili da nitko nije pri računalu da obavi posao. Nadam se da će to shvatiti. Ako mi danas kaže da sutra od 2 do 4 trebam sređivati vijesti – ok, isplanirat ću svoj dan tako da u to doba uradim sve što treba. To s njim se ne događa tako često, ali zna me izbaciti iz takta. S druge strane, uvijek ima razumijevanja kada smo u gužvi, kada najavimo da nas neće biti nekoliko dana, a isto tako je uvijek tu kada nam treba pomoći. Većina ostalih urednika je po čitav dan na Facebooku i uvijek su tu ako treba nešto prokomentirati, a kad treba obaviti nešto malo zahtjevnije – to najčešće mora glavni urednik. Dobro, nije sve tako crno, to su sve situacije koje se u uredništvu rijetko događaju, ali koje me ipak znaju naživcirati.

Ljutim samu sebe. Zato što se živciram oko gluposti. Zato što dopuštam da mi bivši kolega nabija krivicu za nešto za što znam da nisam kriva. Zato što nekada prešutim o onome što mi smeta, samo da bih izbjegla nepotrebne prepirke. Zato što griješim tamo gdje ne bih trebala. Zato što sam dopustila da se sa svima toliko povežem pa će mi biti teško otići jednoga dana. Zato što nisam stroža i prema sebi i prema drugima. Zato što nekada ne znam pronaći prave riječi.

Ovo je samo jedna mala i, nadam se, kratka kriza. Došla je baš u pravom trenutku jer do sutra ujutro trebam dovršiti kolumnu, a nisam još ni počela. Tako to meni uvijek dođe. :D


Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6362
Ženski Blizanci Godina : 29
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Sre Apr 16, 2014 12:53 pm

Bojim se. To su prave reči. Bojim se početi pisati o sebi. Ogoliti se, svući svu prljavštinu i sav sjaj i ostati naga pred samom sobom. Jednom sam srela čoveka koji se odmah zaljubio u moje reči. Ali reči su ... vetar. Izgovorene - one umiru. Koliko će živeti zavisi od sećanja na izgovoreno, ili napisano. Kako god, kada reč jednom pustiš sa usne - odapeo si nevidljivu strelu. Ubio si nekoga, ranio, raznežio, druge pak nasmejao, uveselio, dopreo dublje do njih. Treći, pak, strelu nisu ni osetili jer su suviše prazni, suviše plitki.
Kada bi običan čovek uvideo kakav odnos moja malenkost ima prema rečima - zaprepastio bi se. Od najgnusnijih psovki, do najuzvišenijih poetičnih rečenica koje deluju kao da iz mene govori Vasiona, sve su one za mene sam život i sama krv.
***
Previše psujem za nekoga ko se bavi književnošću - rekli bi. (prezirem takve šablonaže, ne volim ljude koji glume gospodu, ne volim uštogoljenost, neprirodnost, ne volim glupa pravila, ma ne volim ih i tačka, sto puta ću dići glas protiv njih.

Ne želim da počnem od prošlosti, mučna je. Jako je mučna. Navešću samo da 10 godina, od 26 koliko imam sada - živim u paklu, nazovimo to tako.
Devojka sam koja nije bila baš najbolja osoba i koja sebi ne oprašta mnogo toga. Ali volim sposobnost da sebi priznam sebe. Ne propovedam svetaštvo. Ne glorifikujem moral. Ne glumatam. Umem da budem đubre najgoreg kova.
Najviše mi smeta što kod ljudi uglavnom moja ličnost budi užasnu i nepopravljivu zavist. Nikada mi nije bilo jasno na čemu mi zavide.
Ostala sam kao jako mlada bez oca. Na strašan, na bezvezan i odvratan način. Nikada nisam imala novca, nikada nisam išla na mora, razna putovanja, nisam bila ekstra riba, nisam čak išla ni na koncerte, u pozorišta, galerije, bioskope (zbog nedostatka istog), ali to nije puno uticalo na ono što ja jesam i s čim sam se prokleta rodila. Sa sposobnošću da vidim. Ne očima. Dušom.
To je jedino što imam.
I strašno se bojim da sam na putu da i nju izgubim.

Kada bi ovde iznela izvesne istine morala bih istog trenutka da umrem jer mi automatski ne bi bilo mesta pod suncem. Zato ću prećutati mnogo toga jer ... LJUDI. Ljudi su čudna stvorenja. I ovde ih ima, na ovom lepom zidu gde sam, možda, konačno našla prostora. Ponekad ne volim ljude, moram to da priznam. Ne osećam se kao da istima pripadam. Imam... pa - specijalisti bi to nazvali iskrivljenom perecepcijom stvarnosti
, kako god... :) Specijalisti su ljudi koji su još gori od onih prosto nazvanih ljudima. Samo sa titulom.Hh.. da se nasmejem, onako, za sebe.
I tako. Daću ti ime. Zvaću te Agor. Nosićeš ime mog izgubljenog mačka. Nedostaje mi i žao mi je što je otišao od kuće. U to ime od sada, kada ti budem pisala, obraćaću ti se sa Agi.
Danas je, kao i većina, bio sumoran, težak i nesnosan dan, bez puno buke, ali sa mojim ponovnim kasnim ustajanjem, i naravno prethodnim uspavljivanjem u cik zore, jer, jelte ja već četvrtu godinu ne vodim ''normalan'' ( šta god to značilo) život. I ne znam hoće li se išta tu promeniti. Ni šta je potrebno da bi se išta promenilo dokle god živim u provinciji, u delu Srbije koji kao da ne postoji, odsečen od svega sveta. To mu zvuči kao sudbina. Hhahahhahha gluposti, zar sam do te mere ludilo dosegla... ko još veruje u slične bljuvotine.
Srećno sam ja dete. Često to govorim klovnu na polici. Ima staklaste oči i deluje nekako jezivo. Meni je kul. Od pelena su mi krvave stvari kul. Prokletnici za drugo i ne znaju.
Čeznem za - običnim životom.
Zavidim vam na tome. Svima. Da baš vama. I vama. O, i Vama gospodine. I vama. Baš vama. Čini mi se da bi mi u svačijem životu bilo bolje nego u mom. Pa opet - srećno sam ja dete.
Ako ništa drugo uspela sam da budem slobodna. Da izađem iz sebe. I to ne bih menjala za vladavinu univerzumom.

Epa Agi, za večeras toliko. XoXo - IvAgirl :*


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Pet Apr 18, 2014 1:58 pm

Ne znam da li smem da pišem post za postom, ujutru će ga, neko, već pretvoriti u maglu ako tako mora.
Zdravo Agi, moj mali, plišani, dobri prijatelju. Bio si moja šapica i moj brk. Nije mi jasno zašto si me i ti napustio. Možda se neki ljudi rode da im tako bude.
Noćas... Noćas sam nostalgična. Plačljiva kukavica. Nisam uspela da ga isčupam iz srca. Život, život je ku**a, kako bi i on rekao. To je samo još jedan dokaz, jer nismo zajedno.
Dan mi i nije bio tako loš, kakvi umeju da budu, ovaj je od šećera. Za razliku od ostalih danas sam nešto i uradila. I bio bi divan, ispunjen dan, dan pun znanja, kafe i mirisa lokni moje mame, pite i čaja. Ali, ali ja uvek moram da se bavim tragikom, bolesna sam od potrebe da patim i da se ranjavam. To valjda rade svi poremećeni umetnici na ivicama. Pustila sam taj film do j**an, taj Kendi, wtw. I videla sebe. Ista prokleta ja. Ta neka slika. Umišlja da je nešto. Spetlja se s tim nekim. I upropasti sebi život. Dođavola! Pri kraju filma nisam mogla da izdržim. Zacvilila sam kao pseto. Izvukla sam sliku koju je naslikao za mene, koju čuvam pod krevetom i grlila je kao drogirana. Suze su mi kapale po njoj, umalo su razlile boju. Prstima sam ga tražila po vazduhu; htela sam da vrisnem, da zovem, da jaučem! Prokleto sam htela da ga dodirnem! Zamišljala sam da je to on i sve sam jače stezala sliku ne bi li ga iz nje iscedila i stvorila pred sobom! Ali nije bilo ničega... Ničega sem vazduha.
Ja volim to stvorenje. Voleću ga do smrti. To je čovek koji je učinio makar i lažući me da se osetim voljeno. To je neko ko mi je otkrio da sam još živa. Mrzim što ga volim. Mogla sam voleti bilo koga drugog. Mogla sam... Ko zna zašto tako biva.
U naletu nesnosne emocije zgrabila sam svesku s poezijom u kojoj mu pod šifrom čuvam broj i nakon toliko vremena poslala poruku pod šifrom. "Imaš li minut? Ivan" Da. Potpisala sam se kao muškarac. Jer on je mutan tip. Ko zna gde je i sa kim da ga ne uvalim u "neprilike". Izveštaj nije ni stigao.
...
Pitam se da li je promenio broj. Da li će ujutru videti poruku? Hoće li išta odgovoriti ako je uopšte dobije?
Jer meni je, za sve vreme sveta trebao samo jedan minut! Da mu kažem da mi noćas užasno fale te plave prodorne oči. Taj glas. Te usne što se retko smeju i ljube me kao kad me zasipaju zvezde maslačka. Jedan MINUT.
A svo sam vreme potrošila. Znam to.
...
Vidite - nemojte voleti ljude koji vas ne vole, kažu da je to nepoštovanje sebe.
Ali kada voliš više od sebe šta je onda to? Kako se to naziva?
"Glad mi je beskrajna, a ruke večito prazne."


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Ned Apr 20, 2014 10:25 am

Sinoc sam se nakon dugo vremena vidjela sa jednom prijateljicom. Vec neko vrijeme planiramo da izadjemo, ali se nikako ne mozemo dogovoriti, uvijek jedna nema vremena, ili je otputovala, bolesna... Svejedno, juce smo se konacno uspjele dogovoriti. Ona je po dobrom starom obicaju javila da ce kasniti deset minuta. Nakon sto je proslo tih deset minuta javila je da joj treba jos deset minuta, pa da bi najbolje bilo da negdje u blizini sjednem. Najprije sam poludjela i posla prema jednom kaficu. Mislila sam da sjednem u neko manje poznato mjesto, napisem joj ime kafica, pa kad pit gdje je to da joj kazem da se snadje. Ipak to nisam uradila, setnja do kafica me smirila i kad je ona dosla nakon skoro pola sata kasnjenje i pocela se izvinjavati, ja sam nakon 2 min odbacila ljutnju i odlucila uzivati u ostatku veceri. I zaista jesam, ispricale smo se, pojele po kolac, popile po frape i uzivale. Nakon toga smo odlucile malo prosetati, pa da svaka ide svojoj kuci. Moj plan je bio da uhvatim zadnji metro.

Dok smo odlucivale hocemo li jos negdje sjesti, zaustavila su nas tri momka. Jedan od njih je rekao da se jednom od njih jako dopala jedna od nas i da trebamo da pogodimo kome koja. Dok sam ja igrala svoju igru "ne znam ceski, nisam vas razumjela", M. je gadjala na jednog povucenijeg da sam mu se ja dopala. Prica se oduzila, pozvali su nas da sjednemo negdje sa njima ili preciznije da odemo do jednog kluba u blizini. M. ih je pitala da nisu malo prestari za to. Njih trojica su imali tridesetak godina i dosta dobro su izgledali, prica im je bila zanimljiva i razmisljala sam da sjednemo sa njima. Tu je pocela moja dilema. Za razliku od M., ja imam momka i nisam izasla da trazim novog. Na drugu stranu, ona je bila zainteresovana i sjesti sa njima ne bi nam skodilo. No, onda je u meni presudilo ono da ne cinim drugom sto ne zelim da on ucini meni. To se odnosilo na njega. Smetalo bi mi da znam da je sa nekim prijateljem sjedio sa tri djevojke, gdje su namjere vise nego ocigledne. Vjerujem mu, znam da ne bi nista bilo, ali bi mi opet smetalo. U medjuvremenu, dok sam ja tako razmisljala, M. se zakacila sa ovim likom, vise kroz salu. Nekako sam iskoristila to i na njen upit odgovorila joj da ih ipak otkacimo. Razisli smo se, ja sam se osjecala malo krivom zbog svoje odluke, pa smo naglo odlucile da ipak sjednemo jos negdje, a da ja kasnije hvatam taksi.

Do iduceg mjesta gdje smo sjele su nas presrele jos dvije grupice momaka i jedan sam, koji nam je pruzio ruku i predstavio nam se. Napokon smo sjele u jedno odlicno mjesto. Isprobavale smo neke koktele i pricale jos dugo. Oko dva smo posle kuci i taman smo se dogovarale kojoj bolje odgovara koji pravac kad mi se ucinilo da vidim brata kako nam ide u susret. Iznenadila sam se, odkako ima djevojku, nije mu dozvoljeno da izlazi, pa ga nisam ocekivala. Bio je pijan i sam, izgubio je drustvo. Pozdravili smo se sa mojom prijateljicom i posli u istom pravcu. On je naglo "postao" trijezan kad je ona otisla, rekavsi da mu se nije pricalo s njom, pa je odglumio da je pijan. Rekao je da je odlucio promijeniti politiku sa svojom djevojkom. Dosad je on uvijek sjedio kuci, dok ona svako malo izlazi i provodi se. Pokusao je zvati momke, ali je svaki nesto imao vec dogovoreno, pa je na kraju odlucio sam izaci. Nije mu prvi put, to su on i njegovi prijatelji cesto dok smo studirali znali raditi. No, sto se tice njegove djevojke, on je izaso s prijateljem i okruzen je sa tri cure. Nasmjesila sam se samo. Pitao me je da li sam gladna, da odemo do McDonalds'a. Znao je vec odgovor, uvijek kazem da kad trebamo negdje sjesti i jesti. Jeli smo, malo pricali, pa me je ispratio na autobus negdje oko 3 ujutro. Predlozila sam mu da krene sa mnom, ali je bio odlucan da do kraja naljuti djevojku i da se provede jos malo vani. Nisam znala bi li ga u tom podrzala ili ne, pa jednostavno nisam reagovala. Drago mi je da joj se napokon suprostavio, posto ona njemu brani da izlazi, dok od njega ocekuje (a to je dosad i dobila) da tolerise da ona odlazi sa tri muskarca po klubovima, jer joj se eto plese, jer hoce da se izivi. No, na drugu stranu, izadji i raditi nesto sto ga vise ne uveseljava jer je prerastao to, samo da bi njoj stvorio inat je bzvz.

Kao da je tema sinocneg izlaska bila upravo to, izlasci bez partnera. Ja sam se odlicno provela, ispricala sa prijateljicom, konacno pila nesto alkoholno i zaista uzivala. Da je moj dragi bio tu, razgovor sa prijateljicom ne bi bio tako opusten, morala bih se jednako posvecivati oboma i generalno ne volim da izadjem sa dvije ili vise osoba. Jedna mi je dovoljna. Na drugu stranu zelim da iduci vikend sa momkom izadjem na to isto mjesto. Samo s njim ovaj put.
A opet, brat i njegova djevojka mi daju sasvim drugu sliku, dvije krajnosti. Jedna da ne izlazis bez partnera, da se izolujes od prijatelja, izadjes samo sa partnerom i grupicom, ali pravih prijatelja nigdje. Ili druga krajnost da izlazis svako malo bez partnera, da pleses sa drugim muskarcima, ides u strip klubove... Sto bi rekla Pokojna Mileva: Ne znam, nisam pametna...


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Sre Apr 23, 2014 10:51 am

Zdravo Agi. :) Neću kucati, znam da je slobodno, i da je tvoja spretna šapa otškrinula vrata. Ostaje samo da se ušunjam... eh. Da.
Gotovo je. Još jedna priča u priči mog malenog života je završena. Plavooko sunce je preseklo nit igre. Zasitio se. Tako je. Dovoljno.
No, da ti potanko ispričam šta se zbilo ovih par dana.
Iste noći kada sam poslala poruku, nije ništa odgovorio, razume se. Zaspala sam u samu zoru, i na Uskrs se probudila oko podne. Tačnije u 16h. Divno za moje godine. Pristojno vreme u koje se budi mlada i odgovorna žena (ovo je autoironija). Još sam bila sanjiva i bunovna kad mi je zazvonio telefon. Naravno, bio je on. Odbila sam poziv jer je mama bila u sobi. A da, zaboravih da napomenem da sam u toku noći poslala još jednu poruku sadržaja: ''Molim te, samo jedna reč.'' (Budala, klasična. Živote, koji sam ja idiot)
U poluminutu nakon odbijenog poziva stigla mi je poruka:
- Koja je to reč?
- Nedostajanje.
....
- Gotovo je. Pusti me.
- Meni samo treba da me neko voli.
- Ali ja te, Ivana, ne mogu voleti. Zbogom.

(nisam napisala sve. Ne želim ostalo ni da pamtim). U mom mozgu desila se neverovatna hemija. Frapirala sam se. Počela sam da se tresem kao narkoman. Želudac mi je trnuo, kao da mi šrafcigerom neko vrti po utrobi. Otišla sam do kupatila i počela da povraćam. Mama me je zatekla u takvom stanju... Umila sam se i vratila u sobu. Nisam mogla nigde. Nisam mogla ništa. U pidžami, čupava, otekla od suza sedela sam na kauču u dnevnoj sobi i tresla se. Od zime na plus 27. Izgubila sam pojam o tome da je uopšte Uskrs, praznik ili nešto...
Mami sam naredila da uzme sliku, stavi je u prokletu belu kesu i iznese iz kuće negde van, negde dalje, da je ne gledam, ali da je smesti negde gde je ništa neće oštetiti jer znam da će me jednom proći, a volim umetnost, i želim da je imam, ipak sam na njoj ja - onakva kakvom me on vidi. Što je uznemirena žena i učinila. Sve da mi pomogne.
Bacila sam broj u vatru. Papirić iz kutijice i onaj jedan iz sveske pod šifrom. Ne znam ga napamet! (hvala nebesima) :) I onda je zazvonio telefon. Bila je tetka (mamina sestra od tetke), koja je jako inteligentna i svestrana, jedna od ličnosti, a ne tipova u mojoj celokupnoj familiji. Mama je rekla da sam loše i da ne primamo goste, na šta sam ja viknula sa vrata - ''Neka dođu!''
I zaista su došli. Za desetak minuta, koliko im je trebalo da stignu kolima do nas, ja sam se istuširala i presvukla, čisto da se malo uljudim, da ne plašim ljude, mada oni mene dobro poznaju kao i sva moja stanja. Došao je i brat. Razvezali smo priču i ja sam im otvoreno ispričala sve o gorepomenutom. Kao da su počela da mi rastu krila. Naišla sam na takvo razumevanje da sam prosto bila u čudu. Čak je i teča, koji nije baš naočit čovek imao pametne komentare u vezi sa svime. Popodnevni horor prerastao je u blagu komediju s primesama mog povremenog melodramatičnog plača. :D (Stupid girl)
Kada su otišli smandrljala sam se u krevet. U glavi mi se vrtela pesma ''Lady'', koja je naravno povezana sa njim. Sve slike listale su se mislima i da bi zaspala, zadala sam sebi zadatak - da nabrajam po pet reči na engleskom, na određeno slovo... Nekako sam se uspavala.
Naredni dan se razvukao, iako sam ponovo kasno ustala, i sem par iskoka u dvorište nisam nigde mrdnula.
Kad jutros - čudo. Ja - koja abnormalni vremenski period nisam ustala ujutru, ustala sam u pola 8, i krenula u dan.
Bila sam do grada, pila kafu. Svratila do tetke u studio, obavila neke sitnice, išla do biroa da se formalno prijavim na tamo neku glupost ili šta već i vratila se kući taksijem sa gratis vožnjom.
Da.
Kraj je.
Ne plačem već drugi dan. (Meni smeta kad nema suza, gušim se)
Ko zna gde će me život odvesti, ili gde ću ja njega.
I naravno moja dobra stara koje se nikada ne držim - ne izazivaj život - možda se odazove! (Ivana. C.)


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Pon Apr 28, 2014 8:40 am

Danas se osjecam bas nekako glupavo, kao da sam cijeli dan radila, odnosno govorila pogresne stvari. Danas sam na neki nacin uticala na to da se otpusti nasa cistacica u firmi. Dosad sam odbijala ljude za posao, ali nikad osobno i nikad nisam otpustala, pa mi je ovo nekako tesko palo.
Jutros kad sam dosla na posao, bila sam prilicno iznervirana neredom koji sam zatekla u kuhinji. Nisam se mogla sjetiti kad je cistacica zadnji put bila, ali znam da je neki dogovor bio da dolazi svaki drugi dan i to ujutro kad je manje ljudi da ih ne ometa u poslu. Neke moje kolege su se tuzile da im smeta kad usisava oko njih. Ja s tim nisam imala problema, ali sam imala problema sa njenim povrsnim radom. Stolove pobrise onako, cisto da bude vidjena, ali ustvari ne pobrise ni desetinu stola, moju kantu dvaput prosle sedmice nije ispraznila, dvije sedmice nije usisavala (a kod nas je svugdje tepih), toaletni nije zamijenila u toaletu, ostavila je usisivac ispred konferencijske sale i razbila je dvije case, pogresno ih stavivsi u masinu za sudje. Ipak, ja sam razmisljala da joj samo kazem da malo pripazi kako stavlja case i da ako moze zamijeni papir u toaletu, posto samo ona ima kljuc. Pitala sam knjigovodju da li zna kad je zadnji put bila, odnosno kad je ocekujemo. Sama sam sebi zvucala pomalo smijesno, cuj ocekujemo, znaci ona nama namece kad ce doci, a kad krene da usisava svi se sklanjaju da joj ne smetaju. On je rekao da ju je ocekivao rano jutros, jer su se tako dogovorili (on vodi racuna o njoj i sve ide preko njega), ali da nije zadovoljan sa njom i da ce traziti da zaposlimo drugu, a ovu otpustimo. Odgovorila sam da mislim da je to pametna odluka. On se jos pozalio na prljavstinu iz kuhinjskih vrata, koju jos nikad nije pocistila.
Kasnije je dosao do mene i pitao me da ga podrzim oko otpustanja cistacice pred sefom finansija. Ponovo sam klimnula.

Pred kraj radnog vremena cistacica je dosla i tad sam se pocela kolebati. Ne znam je li pricala sa knjigovodjom, ali se danas vise zadrzala i imam osjecaj vise ocistila nego obicno. Ja sam odlucila da je izignorisem, zaokupljena svojim poslom. Jedan dio mene se osjeca kao pravi snob, ali drugi dio mene je iznerviran silnim sansama i upozorenjima koje smo joj ranije davali.

Druga stvar koja mi je na neki nacin pokvarila dan i takodjer napravila da se osjecam kao poslijednje g... bio je kratak razgovor sa bratom, o njegovoj djevojci. Ovaj put sam rekla malo vise nego obicno kad je ta tema. Zapravo, sumirano sam rekla da mi "nije posebno legla", i da mislim da grijesi i da mu to ne treba, ali da je odrastao i da mu se necu mijesati. Ipak, previse. Njihov plan je da ona od septembra dodje u Prag i da pocnu zivjeti skupa. Plan je dobar, ali plan realizacije toga je po meni ocajan. Da dodje da zivi ovdje, treba joj viza, koju ce izganjati tako sto ce upisati fakultet. Kako ne zna ceski, upisace studiranje na engleskom koje se placa, prilicno. To ce finansirati moj brat. Naredne dvije godine ce ona studirati, dok ce on placati njen fakultet, najam, rezije i davati joj dzeparac. I ovo bih nekako (ne kazem u potpunosti, ali nekako) razumjela da se ne radi o osobi ("hi, ugly girl") koja svaku drugu noc izlazi po klubovima, ostaje do 3-4 ujutro, plese sa drugim momcima i sa kojom moj brat je pred raskidom svake sedmice. Za razliku od nje, moj brat je uglavnom prestao da izlazi, kad su skupa izadju iskljucivo sa njenim prijateljima, tu i tamo sa bratovim kumom, ali to ona cisto odradi i onda opet s njenim drustvom. On se izolirao, a ona nikad nije bila okruzena sa vise ljudi.
I sad, sta je prava stvar uciniti za nekog do koga nam je stalo, a za koga vjerujemo da pravi gresku? Podrzati ga i biti spreman pokupiti ostatke kad se sve raspe? Ili reci mu da grijesi i pokusati sprijeciti pad? A opet, mozda ja grijesim, mozda tako sve i treba biti i to je pravi put ka sreci... Valjda se zato i osjecam kao g... mozda ja ne razumijem ljubav...


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Pon Apr 28, 2014 10:49 am

Čitam svoj prethodni post i ne mogu da se ne nasmejem sama sebi. Bože, Agore, kako mi nedostaješ! Da mi se motaš oko nogu i da se mazimo! Nezahvalna čupava mačketino! :-D (ipak mi fališ).
I tako... Prošla je cela nedelja. Čini mi se da ne osećam. Ne samo što se tiče dotičnog, nego da sam uopšteno emotivno otupela. Ako je to tako - znaj da me ni malo ne raduje. Za mene je život bez emocije ravan smrti.
Provlače se dani, beležim neku vrstu "oporavka" u svoje srce. Lepim tamo gde je napuklo kojekakvim zanimacijama.
Ne izlazim. Sem u dvorište.
Nervira me što se nikome ne javljam na telefon. Zovem jedino baku i deku, ostalima odbijam pozive.
Mislim da sasvim gubim prijatelje. (kao da sam ih pak ikad i imala)
Ne umem sa ljudima i to je to.
Čini mi se da se teško navikavam na ovaj grad i sve u njemu. Iako šest godina nisam bila ovde - to je moj dom. Ali mi se čini da ja tako ne osećam.
Ništa se ne dešava. Mislim da počinje antidrama. Moje pozorište poruge. Ionako svi čekamo Godoa.

Ljubi te Iva <3


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Uto Maj 06, 2014 10:36 am

Zdravo Agi, lepi moj. Stvarno mi fališ da se igramo pufko mali. Ne znam šta se desilo, ni kud si nestao. Ali ako te je neko uzeo, mogu samo da kažem da je džukela!
Ne znam šta ti radiš ovih dana - ja uglavnom počinjem da se brinem jer vreme neumitno teče, a meni je kako kad. Jutros sam se probudila u 4h. Iako me mama obično budi u 7 da mi da lekove (ne smem da preskačem) jutros sam iz čista mira ustala u cik zore. Nešto sam kao sanjala ali se ne sećam jasnih slika sna, imam samo obrise. Možda se i setim ako se napregnem. Kako god - manje imam napade. Tačnije, blaži su i ređi. Nije mi više muka, na tren mi se možda zagadi, ali brzo prođe.
Manula sam se totalno emocija, onih loših, naravno. Neka neko vreme mirujem. Izbacila sam nepotrebne ljude iz života.
Da vidiš kako je lepa bašta, cvetaju prve ruže. Danas je bio lep dan, provela sam ga u radu. Inače se ništa posebno ne dešava. Nema objekta B - miran objekat C. Subjekat A je odavno otupeo.

<3 Ljubi te tvoja Iva u vrh njuške


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Still_dreaming taj Čet Maj 08, 2014 11:17 am

Ovaj dan je bio veoma zanimljiv.

Jutros u autobusu dok sam putovao na posao svideo sam se jednoj devojci koja mi se svaki put kad je pogledam smeškala. Moram priznati, svidela se i ona meni. Bila je bukvalno perelepa! I zbog toga nisam mogao da izađem iz autobusa dok joj to ne saopštim. Kad smo bili blizu moje stanice, saopštio sam joj to i rekao da sam zauzet i da mi je ulepšala jutro. Posle sam je video kako se izviruje iz autobusa. Osmehivao sam se celim putem do posla (imam desetak minuta laganog hoda od stanice).

Na poslu sam sedeo pored žene koja je veoma uticajna i u fiirmi i van nje. I juče sam sedeo pored nje (nemam svoj komp i svaki čas se premeštam za novi). Ceo dan smo ćaskali i zezali se, totalno je opičena (ovo nisam rekao bar jedno 10 godina, ali ovde je prigodno). Nadam se da bih iz tog poznanstva mogao i neku korist da izvučem, ali dosta je rano za razmišljanje o tome.

Šefica mi je rekla da donesem laptop da mi u tehničkom odeljenju nešto prčkaju po njemu da bih mogao da radim od kuće. Šta je mislila pod tim ne znam, ali verovatno nije mislila van radnog vremena, nego povremeno ili tako nekako.

Radio sam konačno danas nešto što me stvarno interesuje i baš sam uživao i pustio mašti na volju.

U stanu sam opet imao (po drugi ili treći put otkad radim) spreman obrok kad sam se vratio, pa sam odmah prionuo (a bilo je i parajza!), jer inače dolazim mrtav gladan s posla.

Na Fejsuku sam dobio poruku koja liči na one poruke koje sam ranije dobijao i baš mi je bilo drago zbog toga, iako sadržaj nije bio baš pozitivan. A onda je i "naša" fotografija postala profilna.  givenheart 

I sad mi se nikako ne spava, jer sam pun energije posle takvog dana, a treba da ustanem u 7:30 sutra. :mtj:


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Pet Maj 09, 2014 11:10 am

Ovih dana stalno su neke odluke ispred mene, sto za jednu vagu nije nimalo zanimljivo.
Nekako je sve islo polako, ali sigurno. Najprije je dosla cimerka sa tim racunom za vodu. Sto me je navelo na razmisljanje, zar mi zaista treba da mi neko broji vrijeme provedeno u kupatilu? Da se nekom u ovim godinama trebam pravdati sto sam kasno legla spavati i paziti da ne pravim nikakvu buku? U isto vrijeme, brat mi je saopstio da se njegov dobar drug u julu seli u Nigeriju i da ce se on preseliti u njegov stan. Prema tome, brat mi je predlozio da se ja preselim u stan koji on trenutno iznajmljuje, u centru za vrlo pristupacnu cijenu. Dok je on bio na sluzbenom putu, ja sam bila par dana tamo i bilo je fino. Jedini problem je bilo sto nisam imala dovoljno stvari, ali mi se stan dopao. I sad razmisljam, da se preselim ili ne? Pricala sam sa bratom, on me uvjerava da trebam. Njegovi glavni argumenti su da je on sa mojom platom sasvim ok zivio u tom stanu i da treba da se udaljim od negativnosti koju konstantno ispoljava moja cimerka. Maceha isto misli da treba da se selim, da malo zivim sama, probam to. S tatom jos nisam pricala o tom, ali me je nedavno pitao da li razmisljam da se selim, da misli da trebam, i ponudio da mi finacijski pripomogne u tom. Odbila sam, rekavsi mu da planiram malo putovati, polagati vozacki i slicne stvari... Zbog toga je momak vise protiv ove ideje, planirali smo zajednicki odmor, putovati, ali se u biti ne mijesa. Zna atomosferu kod mene, razumije moje razloge i podrzava. No, eto, ne znam, mozda bih radije ipak putovala?

Druga odluka koju trebam napraviti je vezana za posao. Kako se firma prosirila dobili smo odjeljenja i nove sefove. Moj sef mi je spomenuo prije koji dan kako trebamo razgovarati da li cu ostati u tehnickom odjeljenju ili preci u organizacijsko, kod drugog sefa. Rekao je da mora razmisliti, pa cemo razgovarati. Medjutim, danas je izbjegavao tu temu i samo smo nastavili o zadacima. Nas dvoje se odlicno razumijemo, navikli smo jedno na drugo i nekad je dovoljan pogled da znam sta misli i sta treba da ucinim. Perfekcionista je, a ja to jako volim. Mada on misli i tvrdi da zna da pretjeruje, pa se i ispricava zbog toga, meni to ni najmanje ne smeta. Volim kad me gura i to sto uvijek trazi vise i savrsenstvo. Taj drugi, moguci sef, radi materiju koju ja trenutno radim i koja mi se dopada, pravila i organizacija firme, no po mom misljenju je povrsan. Ne znam, odlucicu valjda kad cujem misljenje svog sefa...


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Uto Maj 13, 2014 8:44 am

Zdravo mili, opet ja. Tvoja kišna dragana. End ajm bliding lav. Sumorni dani, malo se sunca provlači kroz zavesaste oblake, guste i naizgled čvrste, priliče stenama. Dokle će ovo nebo da se mršti i ljuti, dosta mi je ma kakve srdžbe! Išla sam juče u Niš, hvala Bogu protekolo je sve kako treba, s tim što moram opet za koji dan. I naravno pri samoj pomisli na grad možeš misliti na koga se tu odmah misli... Da! Zaboga, on se ženi ljubavlju svoga života! Hoću li ikad da prestanem da mučim sebe?? O čemu se radi u mom životu izvan tog čoveka? Postoji toliko stvari na svetu koje me čekaju, a ja se tu zatvaram u škrinju i osuđujem sebe na samostan. Prolazim kroz pakao unutrašnjeg emocionalnog vrenja i ne znam kako da izbegnem tu vatru koja me razara. Jedno dobro znam - SVE je završeno.
Otišla sam lakim korakom do čitaone i fakultetske biblioteke da vratim knjige uz izvinjenje naravno jer ih držim ''Budi Bog sa mnom''(druži se sa mnom i bićeš Bog) :P, i naravno, počela da prosipam svoj šarm te ''Izvinite, ja sam malo poduže zadržala knjige, praznici, ovo - ono... BLA! + smešak = ne biti kažnjen :D I još sam usput tražila podatke o Ilijadi koje sam samo tako dobila. Vole me ove žene iz čitaonice, vide one glad za znanjem kod mene lol. Volim da se rugam ambiciji. Od svega na svetu najdraže mi je što nisam preambiciozni skot koji vapi za moći. Što prezirem takve položaje koji sebi daju pravo na drugoga, i samim tim oduzimaju od života.
Dobro de, pošto sam vodu zaboravila u busu, morala sam da kupim novu, jer nemam čime da popijem tablete. I ostavila sam je na prozoru ispred čitaone da je ne vucaram sa sobom do apoteke gde sam pukla dobre pare jer su lekovi koje pijem poskupeli. Ništa, čujem se sa mamom, konsultujem i uzmem to, ostavši bez skoro dinara. (Kao da me boli uvo, jbni novac...)
Do šaltera na faksu sam se dovukla nekako, iako je bio zatvoren i pisalo je da radi tek od 12. Povukla sam se misleći da neću stići nazad na bus jer vidim da je profesorka u kabinetu, ali da mi neće otvoriti jer je tek 9:30h a ja dreždim kao opaučena nečim; dovukla sam se do oglasne table da prepišem neke podatke o ispitima i to, kad najednom, nekim čudom, izlazi ona i prilazi tabli da skine neko starije obaveštenje i ja je tom prilikom zamolim da uzme dokumenta. Izašla mi je u susret i ja sam brzo požurila na stanicu. Da bih od Milice kasnije saznala informaciju koja me pizdi već dva dana. I sumnjam da će prestati dok se to ne okonča. Moram da kažem da me ona ponekad tako iznervira da ne umem da opišem. Volim je, stvarno je volim, ali milion se puta ponela nezahvalno i naprasito da ponekad kao da ne umem da vodim dijalog sa njom ma koje vrste, postanem neuka za priču (za ono u čemu sam najbolja) toliko me dakle poremeti. I ne samo ona, tako je sa svima koje volim, što nas opet dovodi do toga da ja ne umem sa ljudima. Muka mi je toga, života mi. Gadim se svoje različitosti. Ponekad sam toliko usamljena da je beskraj mala reč za prazninu koju u sebi i oko sebe neutešno osećam.

Kako god, da začinimo stvar još sam na hodniku srela Vlada koji me je počeo smarati s onim njegovim Nikšićkim manirima (nadam se da ovo neće on nikada videti niti pročitati, u slučaju da do toga dođe unapred se izvinjavam lol, ma ko mu klacka koske). Nije on loš, samo, čini mi se da nismo na istim intelektualnim razinama (šta god to značilo), ne mere se pamet i ljubav - rekao mi je jednom neko. Šteta je što sam mu poverovala.
Ponekad ga mrzim, moram to da kažem. Mrzim ga nekom čudnom mržnjom, mrzim ga iz ljubavi, onako kako se ne vole ljudi koji ne mogu da se imaju, tačnije kako se vole. Zavidim mu i žalim ga istovremeno, a nikada ne sažaljevam. Eto prema njemu nekad osetim i to, po meni najodvratnije osećanje. Ne znam šta da uradim da ikakvi osećaji u vezi sa tim bićem NESTANU. Želim da ispare! Da se protegnu u Ništa kao magla, dim, i oblak. Moram da se borim protiv toga, jer živeti sa tim - ravno je neslobodi, a ja nju ne trpim, konstatovali smo višestruko.
I tako sam Vlada zaobišla malo u ''ne svom stilu'' ali morala sam, žurilo mi se. Znaće on šta mu je činiti.
Od juče, kako se mučim sa ovim - maločas me je uspelo doterati do suza kojih od onda nije bilo. A možda je zbog pms-a i ja sam ipak samo - žena. Žena koja nije bila dovoljno voljena.
Oper bila je tu teta Biljana, mamina prijateljica, pa su me malo smirile... Teše žene, misle popile svu pamet sveta u svojim mladostima. Kao da ja ne znam sve što i one. Nego neće srce, neće. I duša. Mnogo je ima.
Do nekog još kišnijeg dana, tvoja ja. <3


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Sre Maj 14, 2014 11:49 pm

Nezvanično napuštam studije. Jbg. Life is bitch.


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Troja taj Čet Maj 15, 2014 1:05 am

Sta je ovo - dan losih vijesti?  Maletov kolega se udavio, Ivana odustala od studiranja, a meni se jednostavan posao predaje poreza pretvorio u nocnu moru.  Otkrila sam gresku u jednoj od novih kompanija koje su mi date, i to ne malu, nego ogromnu.  Ispostavilo se da je osoba koja je zatvarala prethodnu finansijsku godinu ignorisala upozorenje da mu racuni ne stimaju i sacuvao niz pogresnih podataka.  Sada ja treba da zovem kompaniju koja je stvorila racunovodstveni program da vidim mogu li mi oni pomoci da je otklonim.  A tako sam se nadala da ce mi ovo biti dva ugodna dana pred odlazak na put!
avatar
Troja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 15554
Ženski Lokacija : London
Datum upisa : 08.12.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Čet Maj 15, 2014 1:29 am

Juce me je cijeli dan boljela glava i vukla sam se kao prebijena macka. Uzela sam tri tablete protiv bolova. Prvu nisam ni osjetila, drugu sam uzela par sati kasnije kad je ova prva trebala vec prestati djelovati, ako je uopce i djelovala. Ni druga nije pomogla, pa sam uzela i trecu nakon pola sata. Ta je napokon djelovala i znatno smanjila glavobolju.

Naljutili su me moji. Najvljuju svoj dolazak jedno tri mjeseca vec i ove sedmice su izgleda najvece sanse da konacno i dodju. S obzirom da brat nije tu, pitali su me kad bi bilo najzgodnije da dodju i ja im rekla u danasnji dan. Imam ruski, bicu u centru, taman cemo se naci poslije toga, malo zezati i onda mogu kuci i da spavam. No, ispostavilo se da su pitali tek reda radi, jer su ipak odlucili doci sutra, a ne danas. Kao razlog su naveli upravo taj moj ruski, jer zaboga, sta ako oni dodju prije 20:15, a ja jos nisam zavrsila. Zadnjih 7 godina nisu dosli prije 21, rijetko kad i prije 23, ali eto danas bi mozda dosli.

Ja sam se, budala, bas nesto bila radovala tom njihovog dolasku, nisam ih dugo vidjela i razmisljala sam gdje bi sve mogli ici. A onda me je najprije iznervirala maceha. Ne iznervirala, ali ubila je nekako tu radost za njihovim dolaskom. Tata je vece prije toga predlozio da sa njima podje i moj mali brat i pitao da li ima mjesta kod mene. Ja sam pitala macehu za njega, vec unaprijed znajuci da ce dati bilo kakav izgovor zasto taj ne tako mali, ali razmazeni klinac nece doci. Ovaj put su bila tri izgovora. Prvi mi je bio najbolji, ima maturu krajem mjeseca (oni ostaju maksialno do utorka, a njemu je matura 31.05.), valjda psihicke pripreme za to slavlje, posto je ostalo vec sve spremeno. Drugi izgovor je bio da ima casove voznje. Da, na raspustu od petka do utorka, bas u tom periodu, tek poceo, ne smije nista da propusti. Treci izgovor sam jedini u svojoj glavi uvazila, dosao mu je brat, pa da se malo druze. Doduse, brat je tu vec cijelu sedmicu i bice jos cijeli mjesec, ali neka im bude. Uz ove izgovore, maceha je komentarisala tatinu ideju da njihov sin uopce ide u Prag s njima u stilu „Ma znas svog oca, on nesto zamisli, a ne razmislja da ljudi imaju obaveza“. Tu sam malo izgubila strpljenje, pa sam joj odbrusila da znam, sav ovaj scenario mi je poznati: Dolaze po 2-3 mjeseca, uz razne izgovore zasto jos nisu dosli, ja otkazujem svoje planove ili pravim nove u zadnji cas, tata dan prije polaska spomene da bi mali prdonja mogao da dodje, ja se obradujem, sutradan maceha da neki novi izgovor (uglavnom „mora da uci“, sto sad nije mogla, jer je skola gotova), klinac samo klimne glavom kao jeste, tata i ja nemamo razumjevanja za njegove obaveze. Odlucila je da predje preko te opaske i da se ne svadja, pa je samo rekla, da sam u pravu, malom se ne ide.

Tata je nazvao nesto kasnije i u potpunosti ubio svu preostalu radost za njihovim dolaskom, sa svojim uputama sta da ucinim za NJEGOVU firmu, koga da zovem, sta treba da pitam i napadima kako to vec ne znam ili se nisam raspitala. Uz to je dao taj glupav izgovor zasto ne u cetvrtak, zasto u petak da dodju.

Naredni scenario mi je itekako poznat. Sutra kad dodju ce biti raspolozeni, bice uzmi ovo, ponesi ovo, ma nije ti tesko, ponesi odmah. U subotu ce vec nastupiti tatini napadi zivcanluka i vike. Nas dvoje cemo se vrlo brzo zakaciti, ali tek nakon sto se on i maceha isprepucavaju oko svog sina. Maceha ce tvrditi da je njen sin zlatan, vrijedan, pametan i prava jedna dobrica, dok ce tata tvrditi da se radi o momku bez ambicija, lijenom, nezainteresovanom i samo samom sebi okrenutom. Ja cu se drzati po strani, piti svoj sok i jesti svoje jelo. Onda ce mi praviti raspored u novom stanu, redovan odlazak do Ikea i nagovaranje da kupim nesto sto ce mi trebati uskoro. Onda ce tata pitati po milioniti put kad u ponedjeljak zavrsavam sa poslom i napraviti neki plan da on dodje po mene, da malo pobjegnem s posla i njemu nesto pomognem. Kad mu kazem da ne mogu, nastace vika i omalovazavanje mog posla i onaj njegov sampouzdani prijedlog da on licno nazove mog sefa da me pusti.
Da, za njihov dolazak se uvijek psihicki spremam par dana...


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Čet Maj 15, 2014 4:45 am

Izgleda, dakle, da smo došli do konca. I ja i moje preskakanje sebe, i srca koje me je noćas probudilo u pola 3. Jedva sam dočekala zoru. Oko 4h probudila sam mamu i zamolila je da legne pored mene. Zaspale smo zajedno i posle toliko godina od tatinog ubistva ne mogu da spavam mirno. Nema veze koliko godina imam! Ja sam obeležena traumom koja mi je za svagda odnela deo mene nepovratno. Sve sam lošije. S godinama, bol ne opada - raste. Kupi se neka gorčina u čoveku, tlože se ljugavi osećaji. Mravinjanje koje imam od one noći 2005. godine nikada nije sasvim prestalo, uvek se ponovo javi kad se ne nadam. Nikada neću zaboraviti reči jedne osobe koja mi ih je uputila tek onako, a zapravo je u njima bilo toliko istine - ''Zlo, ako je i trenutno, ostavlja poseldice, neizbrisive i teške, i onda kada budeš krenula na svoje venčanje, nosićeš posledice ovog događaja sa sobom.'' Zaista i kada se najviše smejem - zlokobno lice preživljenih negativnih stvari uvek se provlači kroz sve kao sena.
Ima ljudi koji bezbrižno prožive svoje živote - sanjajući i životareći, bez remećenja ravnoteže, bez krupnijih promena i obrta. I postoje i oni drugi. Kako kaže Mika Antić ''što se čas vinu u nebo, a čas stropoštaju o crnu zemlju.'' Ja spadam u ove druge.
Nije me sramota što i sa 26 godina ponekad ne mogu da zaspim sama.
Nije me sramota što kasnim sa fakultetom i što ga možda neću završiti.
Nije me sramota što što sam se razbolela.
Sramota je što je čovek koji mi je ubio tatu koliko god iz nehata bilo još na slobodi i živi svoj život. Sramota me je što tog čoveka ponekad toliko prezirem da bih ga golim rukama udavila. (Mada je moja duša oprostila taj čin ne mogu da zaboravim, nikad neću.) Sramota me je što nema pravde.
I ne znam šta će sa nama biti. Bojim se za mamu. Sve više tonemo. Baba i deda već su stari. Nikoga na svetu sem njih nemam. Svi ''prijatelji'' isparili su sa tatinom smrću.
Ljudi vole novac, sjaj i raskoš. Niko ne voli bedu, tužne i setne. Niko ne voli one koji pate. A svaki čovek pati, neizostavno, ali jedni druge izbegavamo da nam se patnje ne bi uvećale.
Bojim se živeti, sunca mi.


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ThePoet taj Ned Maj 18, 2014 10:34 pm

Prethodna tri dana (a biće tako i narednih dana, čini mi se) nije bilo moguće čitati novine, otići na bilo koju društvenu mrežu, kupiti nešto u prodavnici, videti se s prijateljima, a da se na neki način ne pomenu poplave. Kada se ovakve katastrofe dese, ja bih se najradije zavukao i izolovao negde dok se nekoliko dana sve ne stiša. Ne zato što sam bezosećajan i sebičan, pa ne bih da pomognem i ne saosećam s ljudima koji stradaju. Upravo suprotno. Ne volim po ceo dan da gledam tuđu nesreću i zahvaljujem nebesima što smo moja porodica i ja ostali dobro. Naravno da sam srećan zbog toga. Mediji sve prenose vrlo hladnokrvno, a ja ne volim da slušam sve te potresne priče, ne volim da gledam poplavljene krajeve.

Da odem da pomažem ne mogu. To možda jeste sebično, ali nedelja je jedini ceo dan preko sedmice kad mogu da se odmorim i nije mi se išlo ni da volontiram, ni da punim džakove. Uostalom, ionako se samo pravila gužva, nije bio potreban ni deseti deo onih koji su se prijavili. Sigurno bih, da imam slobodnog vremena, volontirao na punktovima za prikuljanje hrane, ali mog poslodavca ne zanimaju toliko poplave, koliko ga zanima da se pojavim na poslu. Možda ću ponovo zazvučati užasno, ali postoji dosta dokonih ljudi koji imaju kada da odu i da pomognu.

U čitavom haosu pojavljuju se sada nekakvi bahati ljudi koji misle da samo zbog toga što su poslali SMS na 1003 mogu da izigravaju savest čitavog društva. Tako su osuđivali ljude koji su u subotu otišli na žurku. A zašto ne bi otišli? Jel treba svi da sedimo po kućama i gledamo vesti o poplavama 24 sata? Jel treba da se samobičujem zato što mi kuća nije poplavljena? Šta ako sam poslao SMS i sad hoću da odem na žurku? Pa onda neki studenti predlažu da se otkaže apsolventsko veče i da se novac donira ugroženima. Zašto? Ja ću rado pristati na to da svi studenti odvoje deo novca za ugrožene i daću i više nego što treba, ali zašto bi se otkazivalo apsolventsko veče? To je događaj koji se dešava jednom u životu svakog studenta koji diplomira i zašto bismo to otkazivali? Opet, kažem, jel treba svi koji nismo ugroženi da se samopovređujemo da bismo propatili svi jednako? Onda opet neki studenti hoće pomeranje svih rokova i ispita. Zašto? Nemojte mi reći da je to zbog toga kako bi ti studenti mogli da pomažu. Sreća pa nisam ja rektor univerziteta, jer ne bih ništa pomerio ni za dan. Ti studenti koji hoće sve da odlože i studiraju toliko dugo. Uveo bih lepo dodatne rokove za sve ugrožene od poplava, a ovi što nisu ugroženi - sve bi morali sad da polažu.

U vestima se stalno naglašava kako smo divan i dobar narod i kako se uvek pomažemo u teškim situacijama. Zašto onda niko ne pominje to da su neki trgovci dizali cenu vode i 100-200 odsto? Zašto se tako malo priča o tome da su neki ljudi pljačkali kuće zarobljene u vodi? Zašto se tako malo priča o tome da su nadležni pustili maloletnu decu da se s pivom voze do poplavljenih mesta? Zašto niko ne kaže da je vlast žrtvovala više manjih gradova da bi spasila prestonicu? Zašto onda postoje svi ti samoproklamovani predstavnici kolektivne svesti koji se naslađuju time što su pomogli i koji osuđuju sve one koji nisu punili džakove peskom, a da ni oni sami nisu ništa konkretno uradili? Zašto onda Njegova Smetenost Patrijarh Srpski Irinej izjavi da je Parada ponosa donela kišu, te drži moleban Bogu za prestanak kiše, a njegov podanik crkveni koja-god-da-mu-je-titula Amfilohije okrivi Končitu Vurst? Kako to da svaka šuša stigne da na sat vremena apdejtuje svoje statuse na društvenim mrežama i da opominje i osuđuje, a da pritom stiže i revnosno da pomaže? Zašto uopšte moramo da se hvalimo da smo pomogli?

Ja ne vidim divne ljude. Možda je to moja izopačena vizura ili mozak koji je mnogo puta doživeo i video mržnju kod ovog naroda da više ne ume da vidi dobro. Možda mi moja osnovna misao da je svaki čovek, zapravo, zao ne dozvoljava da vidim da su ljudi dobri. Ja ne vidim divne ljude. Možda poneke ponegde. Neki pojedinci koji se zaista istaknu među gomilom.

I još nešto sam shvatio. Nekako me nije dirnulo. Nije me dirnulo što je zemlju ovo pogodilo. Dirnule su me pojedinačne sudbine, kad pomislim na ljude koji su kuću izgubili, bude mi zaista loše. Ali to što je Srbija stradala me nije dovoljno dirnulo. Zašto? Zato što me Srbija toliko već gura, mrzi, proklinje da mi je teško da se sažalim na nju. Možda sam ja jedan od onih kojima je sve tamo negde lepše, možda sam u zabludi. Ja samo znam da sam rođen na pogrešnom mestu. A jedna ovakva katastrofa i služi tome da se preispitamo, da se ponovo pronađemo. Ja sam samo potvrdio ono što sam i pre znao - ja ne pripadam ovde.

Odoh u dubine i u širine, ali negde sam morao da se izrazim. Za vikend su mi se pomešala sva osećanja i misli su se kovitlale više nego ranije.


najukusnija je sirova misao
avatar
ThePoet
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6688
Muški Devica Godina : 26
Datum upisa : 23.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Uto Maj 20, 2014 9:55 am

Život mi se raspada, a ne činim ništa da to sprečim. Nemoć - to je najodvratnija ljudska sudbina, neman koja te davi i steže, i pred kojom moraš da saviješ glavu.
Milion puta dnevno prođe mi kroz glavu da se ubijem, onako - dramatično, traumatično, sa puno krvi i ne mnogo buke, al' svakako - poželim da nestanem.
Ovo više nije ni borba ni egzistencijalna težnja. Ovo je polupredaja.
Ne mogu više.
Ne znam šta me još drži da se ne rasprsnem u oblak ljudskog ništavila i pre nego smrt sama dođe.
Hoću li ikada moći da se nasmejem a da iza toga ne stoji smrt?


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Pon Maj 26, 2014 2:57 pm

Opet me budi to međustanje, lupanje srca. Imam taj neki element koji kao radar oseti najtananije šumove. Spava mi se, a ne mogu.
Ta moja buđenja ni u kakvo doba moraju imati unutrašnji, potisnut razlog - mislim ja. I mora da je dublji no što izgleda. Kako li samo uspem da se probudim tri sata pre nego igde krenem i otpočnem dan - nije mi jasno. Užasno su mi poremećeni biološki satovi. Nešto se u meni okomilo na staropoznat tik-tak i to ti je. Zaribao mali, nije čišćen godinama. 26 - malo li je. Čitav jedan ciklus - najranije detinjstvo - detinjstvo - mladost. Bez "rana" mladost. Mislim da je bolje tu fazu istrljati gumicom dok papir ne počne da se cepa.
Juče sam ga sanjala. Plakao je u snu. I uopšte, čitav san je nejasan ali tog detalja se sećam, mama me probudila baš tada.
Mene ova ljubav nervira i ne znam šta ću sa njom. Postojano se pitam kako možemo voleti ljude koji nas ne vole?
Svesna da ga više nikad neću videti ja konstantno o njemu mislim. To je samomučenje. Ne želim - al' mi se nevoljno nameće i opet me upliće u te neke priče.
Ponekad pomislim kako je previše od mene dobio. Dala sam sve, iskreno, nepromišljeno. Nisam čuvala sebe za sebe. Čudno je kad neko ode i odnese ti Tebe. Jako čudno. Ostane samo prazna ljuska.
Na kraju me opet najviše muči ovakav čudan krug budnost-spavanje koji me dovodi do straha da možda neću uspeti da stignem na vreme za bus, za ovo, za ono. Jer stvarno drugog objašnjenja nemam za moja prerana buđenja. Što je najjače probudim se sasvim, ne nastavljam spavanje i ne znam kako uopšte izdržim ono sve uz lekove koje pijem i koji me plus dodatno uspavljuju. Pih - jadna li je ta sudbina - /biti mi u koži/.


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Uto Maj 27, 2014 10:00 am

Dnevniče, divan dan danas. I sutra nek me pósluži takva prilika. <3 Ljubi te Iva. Jako dinamičan i uzbudljiv dan. Najmanje sam mislila o ljubavi. :-)


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Sub Maj 31, 2014 9:31 am

Gde me vodiš živote? Ili gde ja vodim tebe? I ko će koga prvi dotle odvesti??
Dođavola, donela sam najtežu odluku u životu. Ne smem ni da je poverim. Dođe mi da umrem.


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Ned Jun 01, 2014 7:53 pm

Za vikend sam upoznala njegove roditelje. To je prvi put u zivotu da me je neki momak predstavio svojima. Prije nikad nije doslo do toga, jer sam ja nekako bjezala od toga. Ili je bio slucaj da roditelje znam od ranije.

Otisli smo za vikend na planinu. Mi smo dosli nesto ranije, a roditelji su nam se pridruzili popodne. Otac je imao proslavu 50 godina mature u blizini, pa su zato dolazili. Otac je jedva pokretan i majka mora stalno biti uz njega. On jedva govori i komunikacija s njim je vrlo teska.

No, majka je vrlo komunikativna. Podigla je tri sina, od kojih je moj momak najmladji. I u takvom nekom okruzenju je navikla da po kuci ona sve radi, a sinovi samo kad im se kaze. Zato ju je naprosto odusevilo kad sam poslije vecere joj uzela iz ruke sudje i oprala ga. Nasa komunikacija je isla malo teze, jer moj nivo ceskog nije tako dobar, a ona ne govori engleski. No, ipak, odlicno smo se sporazumjele i shvatila sam da imamo puno toga zajednickog. Naredni dan, dok je moj dragi sjekao travu oko kuce, ja sam joj pomagala sa ruckom. U jednom trenutku mi je rekla u stilu kako je njen sin, a moj momak fino odgojen, ne piej, ne pusi i uvijek je tu za druge. To mi je bilo simpaticno sto je to rekla, ali nisam znala sta bih joj na to odogovrila, osim da znam. Nisam se znala bas ni postaviti kad mi je dijelila kompliente, osim sto sam joj se zahvalila uz skromni osmjeh. Inace nikad ne znam kako reagovati na komplimente.

I valjda sam bila previse preplasena od svega, jer sam svaki cas ocekivala neku kritiku. Dok sam gulila krompir ocekivala sam kako ce mi reci da sam prespora i da ce ona preuzeti. Tako je znala raditi moja baka, koju je uzasno nerviralo to sto sam usporena, dok bih je ja uvjeravala da ce u svakom slucaju rucak biti spreman na vrijeme i da ja trosim samo svoje vrijeme. Njegova mama nije nista komentarisala, ne znam ni da li je primijetila.

Ja sam svom bratu svako malo na Viber slala status update. On je umirao od smijeha i trazio da nastavim, jer su mi statusi odlicni. Malo sam i ja kosila travu, igrala se sa 5 (da slovom i brojem: pet) macaka i istrazivala prirodu.

U subotu ujutro sam dosla sa zeljom da u nedjelju krenemo sto ranije nazad za prag kako bi sto manje vrmena proveli sa njegovima, u prirodi, koju generalno ne volim pretjerano. U nedjelju sam otisla nazad za Prag tuzna sto ne mogu duze ostati.


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Pon Jun 09, 2014 8:44 am

Zdravo, voljeni moj. Moje jedino, moje sunce. Nema mi te, a tako bi da se igramo. Najbolji mačak na svetu! Dođe mi da okačim oglas u kome te tražim... Ne znam bi li se iko javio. Ne postoji mačak poput tebe, pufko moj.
Agore, ne mogu da ga izbacim iz glave. Stalno se vraćam na naše šetnje, šaputanja, milovanja... Čini li me to lošom osobom?
Stalno se vraćam na pitanja - zašto baš ja, i zašto on? Zašto smo se onda uopšte sreli? I kako može jedan čovek da mi se topi u naručju jedne noći a da mi sledeće kaže da ne želi sa mnom čak ni da razgovara? Kako je moguće da me neko gleda u oči i govori mi ''Volim te'' a da je pritom i sebe slagao?? Ili on laže sve drugo onda, osim toga? Ili je sve ostalo laž, a samo nas dvoje smo ono pravo? Osećam se izdato - veruj mi! Kao da sam ga tek tako predala... Ja... Ne znam smem li da mislim u tom pravcu uopšte. Agi, umetnici su prokletnici i nitkovi, to odavno znamo - znamo i da i ja i on njima pripadamo...
Stalno mislim o njemu, na njega... o svemu. Noću mi nedostaje najviše, da ga omirišem, da rame o rame dočekamo jutro, da se izgubim u njegovom biću, u tim svetlim veđama i plavim očima. Nedostaje mi da pričamo. Nedostaje mi da se smejemo. Sve mi živo njegovo fali, jedini. A on ... Pita li se on? Makar kako sam? Promisli li ikada o tom što mi je rekao? Pokaje li se...?
Hoću li ga ikad više videti?
Želim da ti kažem da treperim svaki put kad krenem za Niš. Prošli put sam prošla pored zgrade u kojoj sam živela - 100000000000 zaključanih snova je u njoj, moj lepi. Korak me spotakne kad tom ulicom krenem. Nedostaje mi, nedostaje mi!!! Nedostaje mi! A nikada nije ni bio moj.
Ovo bih mu rekla da mogu:
Volela sam te kao nikoga, kao ništa na svetu.
Ne zaboravi me molim te, samo me NIKAD ne zaboravljaj. Jer zaborav je najgore nepostojanje. Smrt je samo opsena.




She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od ces@ric@ taj Pon Jun 09, 2014 9:50 am

Danima me boli glava. Ni dobar san, odmor, kafetini nisu bas pomogli. Sunce me nije ni okrznulo, jer za vikend gotovo nigdje nismo isli. Jesmo, u shopping centar, odnosno iz auta u auto. Najgore mi je kad mi krenu suze. Kako da nekom kazem da je od glavobolje? Ja, koja samoj sebi kazem: Samo glavobolja, popij tabletu i zacepi!

U cetvrtak sam se cula sa bratom i tad mi je prvi put rekao za tu ideju selidbe firme. Mada smo dugo pricali na tu temu, slozili smo se da je ideja suluda i da je vjerovatno samo prolazna faza vlasnika firme. On, naime, ima u tom drugom gradu u kom ni sam ne zivi slobodnu zgradu, niko ne zivi, a ovamo placa najam za nase kancelarije. Taj gradic nije toliko daleko, ali je ipak to drugi grad, sat vremena minimalno u jednom pravcu, autom kad nema guzve. Da ne spominjem autobus, voz i cinjenicu da sam ja na drugom kraju grada i da samo do voza mi treba bar pola sata. Ali eto, vlasnik tako zamislio, a usput njegova supruga ima restoran u toj zgradi, pa da malo zaradi od zaposlenika. A zaposlenici, ko njih sta pita? Svi do jednog zive u Pragu i svi do jednog se vec godinu dana zale kako im je firma daleko. Vlasnik je izgleda to konacno cuo, pa je to prihvatio kao izazov "A da vam pokazem da moze i dalje!". Za one koji ne znaju, moja firma se nalazi u sred nicega. Do nje ide autobus na svako sat, vikendom i ne ide. Najbliza prodavnica je sa druge strane ulice, bez pjesackog prolaza i bilo kakvih semafora, ulicom stalno prolaze kamioni. I ta prodavnica je ustvari vinarija, mozes odabrati izmedju tri vrste cokoladica od kojih se ne zna koja je gora, razliciih vrsta voda, sendvic star 5 do 7 dana... Na rucak imamo tri izbora: jeftino i grozno, ne moze se otici pjeske, mora autom ili solidno i skupo, jos dalje autom ili treca opcija, moja omiljena: ponesi od kuce. S te strane selidba u ovaj gradic i nije losa, bar bi bili u centru, okruzeni civilizacijom. Mogla bih cak nekad otici i do banke. No opet, provela bih bar 3 sata dnevno samo u prevoznim sredstvima. No, kad bi mi dvaput sedmicno dozvolili home office...

Ne bih se oko ovog toliko ni brinula da u petak vozac nije slucajno izlanuo za selidbu. On je cuo isto tako iz pouzdanog izvora, preko mame, koja je bliska prijateljica sa suprugom vlasnika firme (da, mi na kraju dodjemo svak svakom rod :P) To me je uplasilo, ali smo se vozac, brat i ja dogovorili da cutimo i ne plasimo kolege.

Sa kolegama sam prilicno dobra. Pogotovo sa onima sa kojima radim duze. Razvili smo neki svoj jezik i nacin komunikacije. Sa sefom se nekad pogledom razumijem, odgovori mi prije nego mu postavim pitanje ili ja njemu. Ti ljudi bi mi najvise nedostajali i taj opusteni nacin komunikacije.


People need to start appreciating the effort l put in to not be a serial killer
avatar
ces@ric@
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 11716
Ženski Datum upisa : 03.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Ivana_ taj Čet Jun 12, 2014 5:02 pm

Nesan. Opet. Po ko zna koji put - budna do jutra. Niko mi ne veruje da sam pod punim mesecom drugo biće. Lunarne faze me cepaju iznutra kako se i same smenjuju. Osećam to u krvotoku! Ne - nemam šizofreniju. I tačnije tek sam sada, maločas, saznala da je mesec pun - 13. 6. u 6 h i 12 minuta.
Ali se po ko zna koji put to poklapa sa mojom bezrazložnom budnošću u takvoj noći.
I šta ja onda da pomislim negoli da sam biće prirode? Vilenim pod beskrajnim nebom. Možda sam medijum na međi sveta i sila, neka vrsta prizraka omeđenog polusnom. Ne - nemam šizofreniju. Hoće li me ikada iko razumeti?
Teško je ovo breme od nespoznaje i poricanja. Umorna sam od tuđih okretanja glava u stranu pri mom govorenju, pri vrištanju u tišini. Umorna sam od sveta koji na moje biće gleda kao na uvrnuto, na moj um kao bolestan. Umorna sam.
Smejte se, ali, u mojim venama pulsira mesečevo srebro.
Ne. Nemam šizofreniju. Prokleti glupavi psihijatri!


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naš mali dnevnik

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu