Oni koji se ne zaboravljaju

Nikada necu zaboraviti svoje roditelje, brata i supruga. Oni su bili tu kada mi je trebalo i pruzali svesrdnu podrsku. Cak i ako nekada nisu postupili onako kako sam ja to zeljela i nadala se nije to bilo iz bilo kakve zle namjere. Takodje cu se uvijek sjecati i nekoliko prijatelja i rodjaka koji su mi bili velika podrska u zivotu.

Majka Radu, koju jedva čekam da vidim Svakog dana je čujem a viđam bar jednom mesečno.
Inače to je ženica koja je imala moje godine kad me uzela na čuvanje.Odnegovala me, vaspitala i bila prava majka, koja isprati i dočeka, sasluša, posavetuje i sad ovako matora umem da je pitam šta da radim.
Kako nju, tako kompletno celu tu porodicu, koju maximalno uvažavam, jer su zaista bili i jesu moja porodica.

Nikada necu zaboraviti svoju prvu seficu u Engleskoj koja mi je bila divan prijatelj i mentor i koja me naucila mnogo cemu. Pokoj joj dusi, bila je divna zena.

Nikad neću zaboraviti svoju prvu ljubav koja se tragično završila, a bilo je sve tako naivno.

Nikad neću zaboraviti svog dedu sa tatine strane koji je onako nepokretan uspao da mi ulepša detinjstvo. Ko zna da li bih ga se i sećao da nije uvek bio na 2-3 mesta otkad ja znam za sebe. Jednostavno je uramio sebe u ta tri okruženja i neće biti zaboravljen.

Nikad neću zaboraviti svoju babu sa tatine strane. Njene psovke, vikanja, ugađanja kad god mama neće da mi ugodi. ‚‚Spremiću mu ja, radi ti svoj pos'o.'' Neću zaboraviti igranja mice sa njom, igranja sa koncem zamršenim u prstima (ne znam kako se zove ta igra), kad ja nisam umeo više od 2 poteza da uradim kako treba, mog pomaganja (za mene igranja) njoj oko ispredanja vune i umotavanja oko stolice okrenute naopako. Neću zaboraviti sve one dane njene bolesti, kad sam u početku bežao, a posle ostajao jedni sa njom uveče da je čuvam, kad svi moji odu negde. Čak i bolesna ponavljala je njenu stalnu frazu: ‚‚Šta me ljubiš k'o Đurića mlada!'' (mlada koja se sa istim gostima pozdravljala nekoliko puta).

Nikad neću zaboraviti svog dedu sa mamine strane, koga smo se svi mi unuci plašili pomalo. Bio je veliki autoritet. Na svih trojicu je bio ponosan, ali samo sam ja umeo mirno da sedim sa njim i slušam njegove monologe o životu, kako i šta treba, čega da sa čuvam, šta da radim. Naročito mi je draga njegova priča o drvetu koje je zasadio kad je imao 7 godina i koje mi je pokazao.

Nikad neću zaboraviti ni babu sa mamine strane, ali ne bih u ovom postu da pričam i o živima. Čisto da pomenem, da ne bude diskriminisana.

... Nikad neću zaboraviti svog tatu. Njegov smeh, tople plave oči, optimizam, dar za matematiku, inteligenciju, pritajenu dobrotu i emotivnost. Njegov smisao za humor, imitacije, njegove kreacije, njegovo kuvanje, njegovo oblačenje mene kao deteta, provale, priče iz vojske, ma sve. Jako mi nedostaje u životu i pomisao da je mogao da ostari sa mamom kao većina parova me baš rastužuje. Svaki dan kad se budim prva je misao, i kad ležem poslednja. Mnogo mi je žao tata.