Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Mihailo Lalić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Mihailo Lalić

Počalji od Still_dreaming taj Pet Dec 09, 2011 5:39 am


Mihailo Lalić je rođen 7. oktobra 1914. godine u Trepči kod Andrijevice. Rano je ostao bez roditelja, pa su rođaci pomogli da se školuje. Osnovnu školu je završio u Trepči, gimnaziju u Beranama, a pravne nauke je studirao u Beogradu. Studirao je i radio kao raznosač mleka, kao radnik u ekspediciji ‚‚Politike'', kao reporter ‚‚Pravde''. Istovremeno je učestvoao u radu organizacije komunističkog pokreta (bio je član SKOJ-a od 1935. i član KPJ od 1936). Rukovodio je omladinskim i partijskim organizacijama. Zbog takve političke angažovanosti hapšen je više puta, a jednom je zadržan u zatvoru skoro šest meseci.

Posle aprilskog rata 1941. vraća se u zavičaj i učestvuje u pripremi narodnog ustanka i u borbama protiv okupatora, a kasnije (1942) i protiv četnika. Posle odstupanja partizana u Bosnu, vraćen je u zavičaj na pozadinski politički rad. Tokom leta 1942. ostaje usamljen, bez veza i direktiva, pada u ruke četnika, koji ga odvode u kolašinski zatvor i osuđuju na smrt. Sredinom maja 1943. Nemci zauzimaju Kolašin i odvode ga prvo u logor na Beogradskom sajmištu, a zatim u logor ‚‚Pavlo Melas'' u Solunu, gde ostaje od juna 1943. do avgusta 1944, kada je prebegao u grčke partizane. Krajem 1944. radi najpre u listu ‚‚Pobjeda'', zatim u Pokrajinskom komitetu KPJ na oživljavanju kulturnih delatnosti (radio, Tanjug, pozorište i dr.). Zajedno sa Mirkom Banjevićem i Jankom Đonovićem, tokom 1946. godine pokreće časopis ‚‚Stvaranje''. Krajem 1946. prelazi u Beograd - urednik je ‚‚Borbe'', a neko vreme radi u ‚‚Književnim novinama''. 1955. napušta ‚‚Borbu'' i pokušava da živi od književnog rada. Ubrzo se zapošljava kao urednik u izdavačkom preduzeću ‚‚Nolit'', gde ostaje do penzionisanja 1965. godine. Lalić je zajedno sa grupom pisaca (V. Gligorić, B. Ćopić, D. Kostić i dr.) pokrenuo 1955. književni časopis ‚‚Savremenik''.

Kao aktivni društveni radnik, Lalić je bio: savezni narodni poslanik, član Uprave Udruženja književnika Srbije, član Saveta Federacije. Bio je član SANU (od 1963), član (i podpredsednik) Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (od 1973). Odlikovan je za ratne i poratne zasluge, nosilac je Partizanske spomenice 1941. Dobio je bezmalo skoro sve najznačajnije književne nagrade - trinaestojulsku nagradu SR Crne Gore (tri puta), nagradu saveza književnika Jugoslavije, Njegoševu nagradu (za drugu verziju ‚‚Lelejske gore''), Oktobarsku nagradu Beograda (za ‚‚Hajku''), ‚‚Ninovu'' nagradu i nagradu narodne biblioteke Srbije (za ‚‚Ratnu sreću''), nagradu AVNOJ-a (1967), Goranovu nagradu i druge.

Lalićeva dela su više puta prevođena na sve slovenske jezike, kao i na engleski, francuski, nemački, danski, rumunski, mađarski, albanski, italijanski, jermenski i druge.

Živeo je u Beogradu i Herceg-Novom. Umro je u Beogradu 30. decembra 1992. i sahranjen je 2. januara 1993. na Novom groblju u Beogradu (u Vrtu sećanja).

Lalić o sebi:
Moje rodno selo je Trepča, kod Andrijevice, u Crnoj Gori. Ime selu dali su Vojinovići, potomci ili srodnici Vojinovića iz narodne pjesme, koji su se pred Turcima povukli iz Trepče kod Kosovske Mitrovice, prešli Ibar i prešli Lim, i svom novom naselju u Crnoj Gori, od želje, dali ime starog zavičaja. Ova nova Trepča, na Limu, pominje se već 1614. godine: imala je sto kuća (više nego danas), a starješina joj je bio Dragoje Lakov. Čitavo to stanovništvo, osim dvije-tri kuće Vojinovića, preselilo se s Arsenijem Čarnojevićem u Vojvodinu; na opustjela zemljišta sela tada su se naselili preci današnjeg stanovništva koji su došli iz Lijeve Rijeke da "srpsku zemlju" odbrane od tuđinskih naseljavanja i od Turaka.

To o Trepči doznao sam kasnije, iz knjiga i predanja, ali u vrijeme moga djetinjstva knjige su tamo bile veoma rijetke — česte su bile samo nesreće, pogibije i pucnjave. Prvi svjetski rat počeo je bio prije mog rođenja; moje prve uspomene počinju iz vremena kad je Crna Gora bila već okupirana od austrougarske vojske i kad su odrasli muškarci bili odvedeni u zarobljeničke logore po Mađarskoj i Austriji. Mladići koji su ostali po selima — odmetnuli su se u šumu da hajdukuju i zvali su se komiti. Vojska je svakog dana jurila za njima kroz šume — da ih pohvata ili poubija, a ponekad i da pobjegne od njih — zato su pucnjave bile česte. Kad bi komiti ubili nekog od onih što su ih tjerali — vojska se svetila na nejači koju bi kod kuće uhvatila. U toj vojsci, pored Austrijanaca, bilo je Mađara, Ličana, Čeha i Bosanaca. Česi i Bosanci imali su sažaljenja prema djeci i ženama, čak su im, krišom, popuštali veze na rukama i davali po zalogaj hljeba da pojedu, ali na one druge nikad nijesam čuo da se neko pohvalio — bili su strašni!

Posljednjeg ratnog proljeća gledao sam kako žene oru njive a krave vuku rala — od tog teškog posla čas su padale žene, čas krave. Gladna djeca iz susjedstva dolazila su kod mene da se igramo — dijelio sam im svoj obrok hljeba, a poslije sam plakao što nemam šta više da podijelim. Od gladi nijesmo mogli da se igramo — umorni bismo popadali po livadi, tu bismo i zaspali dok nas odnekud pucnjava ne probudi.

Odjednom su počeli da dolaze sasvim nepoznati ljudi, odnekud — za jednoga su mi rekli da je moj otac, za druge da su njegova braća i drugovi. Dolazili su iz zarobljeništva — neki pobjegli, drugi otpušteni zbog bolesti, svi crni i mršavi kao skeleti. Iznenada su se, bolesni i izmučeni, okupili iz više sela — napali vojsku u Andrijevici, oteli oružje i otjerali razoružane vojnike. S ono oružja što su dobili, napali su zatim vojsku u Beranama (današnji Ivangrad) pa i nju razoružali i potjerali. U Kolašinu su Kolašinci učinili to isto, u Bijelom Polju Bjelopoljci — tako je oslobođeno sve do Podgorice (današnji Titograd). Uzgred su zauzeli vojničke magacine, po selima su razdijelili šećer iz magacina — to je bio moj prvi susret sa šećerom, mislio sam da je to neki nov pronalazak, sviđao mi se iako je švapski. Pričali su o slatkoj slobodi, a ja nijesam znao šta je sloboda nego sam mislio da je i to nešto u vezi sa šećerom.

Sećer se ubrzo potrošio, a hleba je sasvim nestalo mnogo naroda poumiralo je od "španskog gripa", ali i oni što su ostali počeli su da umiru od gladi. Došla je srpska vojska, ali oskudica se nije smanjila, nego naprotiv. Ne samo glad nego nije imalo šta da se obuče — vuna je bila opljačkana, stoka uništena, ni novca ni robe nije bilo. Odrasli su imali bar švapske kabanice koje su skinuli sa živih ili sa mrtvih neprijatelja, a žene i djeca išli su u dronjcima.

Prilike su se sporo smirivale a gladi su se često ponavljale. Ko je imao konja, odlazio je sto kilometara niz Lim, do Uvca, da kupi tovar žita; ko nije imao konja — hranio se kuvanom travuljinom ili umirao od gladi. Više nijesam imao da dijelim hljeba, nijesam ga imao ni za sebe — konja smo prodali za dugove poslije očeve sahrane.

Moji drugovi iz Trepče, i ja s njima, išli smo u školu samo zato što kod kuće nije bilo nikakvog posla za nas. Poslije smo išli u gimnaziju, u Berane — deset kilometara pješice do varoši i deset od varoši do kuće, svakog dana po vjetru, po kiši i susnježici. Uz put smo sretali natuštene žandare — dernjali su se da skidamo kape kad pored njih prolazimo. Kad ih nijesmo poslušali, jer mi smo bili već prilične inadžije — zamahivali su, udarali dlanovima, bacali nam kape u trnje. Mrzjeli smo ih zbog toga, činilo nam se da su isti oni austrijski — samo su uniforme promijenili. I stvarno je bilo dosta tih što su samo gazdu promijenili a ćud nasilničku zadržali. U mržnji smo smišljali kako ćemo im se i kad osvetiti.

U gimnaziji nije bilo fizičarskih instrumenata ni hemijske laboratorije, ničeg. Kad je htio da nam objasni kako se planete okreću oko Sunca — profesor je stavljao jednog đaka u sredinu, da bude Sunce, a pet drugih oko njega, i naređivao im da se okreću oko svojih zamišljenih osovina. Znali smo da u svijetu postoje vozovi, vidjeli smo na slici kako izgledaju — ali prave vozove na prugama viđjeli smo tek poslije mature. Knjiga je bila jedino iz čega je nešto moglo da se nauči. U drugom razredu gimnazije pročitao sam priču Maksima Gorkog o skitnici — začudilo me kako su siromašni ljudi isti: ovi koje ja poznajem i oni u toj tamo dalekoj zemlji. U trećem razredu natrapao sam na knjigu Ive Andrića i ponovo se začudio: piše čovjek o našim ljudima i kasabama, piše bez uljepšavanja a to sasvim lijepo i zanimljivo izgleda. Nešto kasnije sam upoznao Krležine knjige i vidio: ne piše pisac tek onako, što mu se piše, nego se pisanjem bori protiv nekog odvratnog stanja, protiv nasilja, pljačke nejakih i bijede, a za neko pravednije stanje koje bi se zajedničkim naporima moglo ostvariti.

Tih dana su svi moji drugovi bili već pomalo komunisti — samo jedan nije, zato smo ga prezirali. Doznali smo ponešto o ekonomskim zakonima, čak i o tome kako se može poboljšati život radnih ljudi i kako pomoći nerazvijenim krajevima. Počinjali smo da se borimo za to i već u samom početku smo se sukobili sa žandarima. Najprije su oni nas zlostavljali, a poslije smo i mi njih. Ponekad smo ih zbacivali s nogu, ponekad šutirali njihove kape. Poneki od nas je plaćao zato kad ga uhvate, neki ne jednom nego više puta. I ja sam to tri ili četiri puta dobro platio i zapamtio, ali to je bila neophodna škola borbe koja nam je u ratu i revoluciji dobro poslužila.

U ratu sam upoznao mnoge drugove koji u borbi za bolji život budućih pokoljenja nijesu žalili svoje živote. Učinilo mi se da su to najzanimljiviji ljudi našeg vremena, da oni daju boju vremenu — zato sam o njima najviše pisao pokušavajući da se pisanjem i knjigom o njima borim za njihove ideje — za mir, za slobodu, za čovjeka dostojan život radnih ljudi.

Delo

Mihailo Lalić je jedan od najvećih romansijera srpskog jezika: dvadesetak tomova čini opus njegovih za života objavljenjih dela. Mada je pisao pesme, kritiku, reportaže, putopise, dnevničku prozu, filmske scenarije i dramske tekstove, Lalić je veliko književno ime stekao pripovetkama i romanima. Osobito sa svojih dvanaest romana, od koijh su četiri antologijska (‚‚Lelejska gora'', ‚‚Ratna sreća'', ‚‚Hajka'' i ‚‚Zlo proljeće''). Stoga se i opšta svojstva Lalićevog stvaralaštva izvode iz karakteristika njegovih najboljih romana.

Kako se vidi iz njegovih (posle smrti objavljenih) autobiografskih zapisa (‚‚Epistolae seniles'' - ‚‚Staračke poslenice'', 1995), u kojima slika ‚‚detinjstvo, dečaštvo i mladost'', Lalić nije gotvo ništa napisao pre odlaska na studije u Beograd. Tek posle svoje dvadesete godine počinje da objavljuje priče, pesme, književne prikaze, reportaže - u novinama i književnim časopisima. Idejno-estetski se usmerava ka tzv. socijalnoj literaturi i deluje u krugu mladih pisaca na književnoj ‚‚levici'', kojima je uzor bio ruski pisac Maksim Gorki.

Svaka generacija njegovih predaka otrpela j etragičnost nekoliko ratova, boreći se protiv Turaka ili Nemaca, pa je razumljivo što u skoro svakoj njihovoj pripovednoj tvorevini - naivnoj ili umetničkoj - preovlađuje ratna tematika. Mada, više negoli ratovanje samo, Lalić prikazuje duševna i moralna razaranja koja ratovanje ostavlja, njegov ceo pripovedni opus mogao bi se nazvati imenom jednog njegovog romana - ratna sreća. Pri tome reč sreća dobija širok raspon prenesenih značenja: očekivana, a neostvarena sreća, tobožnja sreća, privremena sreća pobednika, a najčešće kao gorko-ironični antipod sreće - ratna ne-sreća. Gledan iz ovog tematskog ugla, Lalić je verovatno najbolji ratni pisac srpskog jezika. I kod njega su preživeli ratnici - poraženi pobednici. S obzirom na prevelike ratne žrtve i nedomašenost ideala za koje se ginulo i stradalo u ratovanju, rat pobeđuje i pobednika, pretvara ga u ratnika ne-srećnika.

Pretežnim delom svog stvaralaštva Lalić slika unutrašnju, građansku stranu rata u Crnoj Groi. Pri tome, njegov - primetno autobiografsi zasnova - pripovedač ne skriva svoju naklonost partizanima, koje smatra oslobodiocima naroda, kako od stranih okupatora, tako i od domaćih ‚‚društvenih izrabljivača''. Tek će u završnoj fazi svog stvaralaštva - posebno u tri svoje poslednje knjige - kritičku oštricu okrenuti i protiv moralno posrnulih komunista, tj. protiv, kako sam Lalić kaže ‚‚monstruma sa crvenom knjižicom'' koji su izneverili piščev mladalački ideal - moralno uzornih boraca za ‚‚obećanu zemlju'' (Utopiju).

Godine 1948. na Cetinju štampa zbirku pesama ‚‚Staze slobode'', i u Beogradu knjigu pripovedaka ‚‚Izvidnica''. Obe knjige su nagrađene: pesme dobijaju republičku, a pripovetke saveznu nagradu.

Opštepoznato književno ime Lalić stiče romanom ‚‚Svadba'' (1950), koji započinje krug romana (‚‚Svadba'', ‚‚Zlo proleće'', ‚‚Raskid'' i ‚‚Lelejska gora'') u kojima se sam autor javlja sa snažnom upućenošću svedoka (i učesnika) ratnih zbivanja o kojima piše, uz to sa jakom motivacijom autobiografske prirode.

Nakon trijumfa sa prvim romanom, Lalić objavljuje: ‚‚Izabrane pripovijetke'' (1950), ‚‚Prvi snijeg'' (pripovetke, 1951), ‚‚Usput zapisano'' (putopisna proza, 1952) i nekoliko zasebno izdatih pojedinačnih pripovedaka. Na jednogodišnjem studijskom boravku u Parizu (1953/54) napisao je roman ‚‚Zlo proljeće'', u kojem - iz vidokruga ratnog proleća 1941. i kapitulacije Jugoslavije pred nemačkim fašistima - slika svoje nesrećno detinjstvo i nesrećnu ratnu prošlost svog naroda. Kroz roman se prepliću dva motiva: motiv mrtve drage i motiv ratom umrtvljene domovine. Do 1960. godine objavio je još tri romana - ‚‚Raskid'', ‚‚Lelejsku goru'' i ‚‚Hajku''.

‚‚Hajka'' predstavlja najznačajniju stepenicu u razvojnoj liniji njegovog romana, vrhunac će dostići u drugoj verziji ‚‚Lelejske gore'' (1962), a visok umetnički nivo, sa mnoštvom inovacija u romansijerskom postupku, produžiće se i u ‚‚Ratnoj sreći'' (1973). ‚‚Ratna sreća'' je prvi i najbolji tom teatrologije koju još čine: ‚‚Zatočenici'' (1976), ‚‚Dokle gora zazeleni'' (1982) i ‚‚Gledajući dolje na drumove'' (1985). Iako nisu ponovili sve vrednosti ‚‚Ratne sreće'', i u ostalim tomovima teatrologije zadržan je njen kritički objektivni stav i njen nenametljivi prirodni stil, sa velikom ambicijom da budu romansirana istorija poluvekovnih ratnih i drugih tragedija i nemira Crne Gore.

U poslednjih pet godina života Lalić je objavio dva romana (‚‚Odlučan čovjek'', 1990, i ‚‚Tamara'', 1992), dve knjige dnevničke proze (‚‚Prelazni period'', 1988, i ‚‚Prutom po vodi'', 1992), pripremio zbirku pripovedaka i kraći autobiografski spis (‚‚Opraštanja nije bilo'', 1994, i ‚‚Epistolae seniles - Staračke poslanice'', 1995).


Literatura: Popović, Branko; Lelejska gora, Lalić, Mihailo; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.



Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21985
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihailo Lalić

Počalji od Still_dreaming taj Sre Nov 14, 2012 11:29 pm

Prekjuče sam počeo sa čitanjem ‚‚Lelejske gore'' i mnogo mi se dopada način na koji piše. Dosta metafora, dosta dobar način predstavljanja i brzih dešavanja i statičnih pojava, puno detaljnih unutrašnjih analiza i samoanaliza. Približio mi je 1942. godinu i ganjanje četnika i partizana, koje me pre same knjige i nije baš interesovalo, što posle knjige neće biti slučaj, koliko vidim.

Za sad bih izdvojio jedan citat.

‚‚Nijesam očekivao takav savjet poslije svega što je odlučeno, nasmijah se i odjednom mi dođe kao da je malo sunca progrijalo. Pa i jeste progrijalo, jer on se osmjehuje i svi se na rastanku osmjehujemo i volimo. Odjednom vidim da desetak lica koja se iskreno osmjehuju jer se vole, jer ne mogu da se ne vole - vrijede više nego malo sunca. To je to naše sunce, ljudsko sunce - ono je ona novost i promjena koju sam tako željno čekao. Jeste kriza i jeste gadno, oblak sunce uhvatio, goru tama pritisnula, ali muška prsa još nijesu ohladnjela i mi eto ponekad znamo da sami sebi sunce skujemo. Trpjećemo još neko vrijeme. Griješiće se i praštaće se - takav je život; ginuće se - takva je borba; nikad se više nećemo sresti svi mi što se sad rastajemo, ali ovo malo sunca što smo ga jedan drugome dali niko nam više ne može uzeti.''


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21985
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihailo Lalić

Počalji od Troja taj Sre Nov 14, 2012 11:44 pm

Divan je Mihajlo Lalic! Ja sam "Lelejsku Goru" radila za maturski, sa temom "Problem samoce u "Lelejskoj gori". Zaista vrsan pisac koji nas navodi da razmisljamo o zivotu na neobican nacin.
avatar
Troja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 15652
Ženski Lokacija : London
Datum upisa : 08.12.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihailo Lalić

Počalji od Still_dreaming taj Pon Nov 19, 2012 1:17 pm


Završio sam danas sa ‚‚Lelejskom gorom'' i mogu reći da mi se veoma dopala. Naročito mi se dopao način na koji je uspeo da prenese nekakva stanja bunila, nešto između sna, jave i ubrazilje. Sve je to skladno i teče, preliva se skoro neprimetno jedno u drugo, odvaja se u posebnu sliku koja u isto vreme ostaje čvrsto vezana sa celinom. Čitajući, na trenutke mi ne znamo da li on sanja ili umišlja ili je budan. Verovatno ću još jednom pročitati deo ‚‚S đavolom'', sam za sebe, jer je veoma dobar! Jednostavno se oseti jeza koja se penje uz kičmu, a pored toga fascinirala me je njegova sposobnost, posebno u tom delu, da stvori genijalnu alegoriju. Od tog dela, svaki mrak podseća me na Lalića. A sigurno je da ću celokupnu knjigu pročitati bar još jednom.


Evo nekih citata:


‚‚Raširio je ruke, klonu licem na zemlju. Plače, a krije - neće da mu vidim suze. Tako i kamen krišom plače što je kamen i što ga gaze - suv je odozgo, a kad ga podigneš vazda se nađe nešto vlage s donje strane. Priljubio se uz zemlju i savladao grcanje, miran je i mrtav kao kamen. Ima raznih rana po leđima - jedne su od metaka, a druge od bajoneta - kroz njih odozgo izlaze bube sa šarenim oklopima; na rubove im sleću letirovi.''

***

‚‚Samo sam još njega imao, a sad sam sam pred vremenom, vrijeme je gavran za mene - šunja mi se iza leđa, zavlači se između mene i moje senke i rastavlja me na dvoje pa na četvoro. Posvađa me sa mnom samim, ogadi mi sve gdje sjednem i gdje stanem i dubi me kao kaplja kamen. Bolje bi mi bilo i s nečistom silom, i s đavolom, nego da se stalno gledam oči u oči s tom gladnom prazninom što se vrijeme zove.''

***

‚‚Sam čovek je nesrećna luda što se kolje sama sa sobom, bunca i fantazira. Bez obzira na godine, on brzo postaje stara luda što je sve svoje nadživjela i pogubila - posrće putem i bez puta; reži, plače i pjevuši, nosi prnje i mačuge. Po tome liči na rijeku što leleče kad ne može da zastane ni na sebe da se osloni pa da se vrati. Jedino što joj je ostavljeno, to je da se podijeli na dvoje ili na četvoro - da ne pogine sva odjednom, sama, bez otpora i krivudanja.''

***

‚‚Sve zamagli citatima, najzad tu maglu iskoristi da se nekud u njoj izgubi. Nema ga više, nije ga ni bilo, samo jedan dugačak sto u Opštoj studentskoj menzi stoji: tanjiri su poređani, iznad njih se diže para, miriše dobri srpski pasulj sa slaninom i jedna djevojka u bijelom stavlja zdjele sječenog hljeba između dva reda tanjira. Sve je spremno i svi su gladni,a svejedno se nešto čeka. Kao da se neka vijest čeka, ili neki ugovoreni znak. U stvari se ništa ne čeka, nego se niko ne usuđuje da počne prvi. Nije više kao prije, kad smo se grabili ko će prvi da opali ili do šanca da dotrči - kad se s time uporedi, nezgodno je biti prvi u jurišu na pune jasle...

To je samo predrasuda kažem u sebi; niko mi neće zamjeriti ako je odbacim i pođem prvi. Svi će za mnom, svima se žuri - neki će me uz put preteći i možda će se zaboraviti ko je prvi. Sve je to tačno i ispravno, ali se svejedno ne usuđujem da gazim u živu vatru te samoće što bi trajala nekoliko trenutaka kad bih pošao sam ispred svih i izložen pogledima. Ni drugi se ne usuđuju, svi sujetni i neiskreni, niko neće da se izloži poniženju i da prizna da je gladan. Tako stojimo i pričamo ko neće doći, koga nema i gdje smo se s njime rastali. Glad se javlja povremeno i navodi me da menjam sabesjednike. Najzad se uzbuni - pokvari sve i probudi me.''



Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21985
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihailo Lalić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu