Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Branislav Nušić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Branislav Nušić

Počalji od Still_dreaming taj Pet Dec 09, 2011 7:54 am



Branislav Nušić se rodio 8. oktobra 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša, u cincarskoj trgovačkoj porodici, od oca Đorđa i majke Ljubice. Porodica se ubrzo preselila u Smederevo, gde je Nušić završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije, ali je maturirao u Beogradu. 1882. godine, kada je napunio osamnaestu, zakonski je promenio ime u Branislav Nušić. 1884. godine je diplomirao prava u Beogradu.

Nušićevo stvaralaštvo neki dele na tri razdoblja: period vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića, zatim period između 1903. i 1918. godine i period od kraja Prvog svetskog rata do njegove smrti. Drugi ga, međutim, smatraju piscem dve epohe realizma: klasičnog (osamdesete godine 19. veka, sa istaknutim delima - „Narodni poslanik" i „Sumnjivo lice") i socijalno angažovanog (tridesetih godina 20. veka, sa delima „Pokojnik", „Ožalošćena porodica").

Sa devetnaest godina napisao je svoju prvu komediju - „Narodni poslanik", koja je naišla na pohvale i podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavljala „ruganje borcima za parlamentarizam." U njoj je verno opisao izbornu borbu u kojoj se ne biraju sredstva: koriste se laži, intrige, klevete, uhođenja, kupovina glasova...

Nušić već u svojoj prvoj drami pokazuje određene postavke kojih će se držati i u ostalim delima: iako je reč o komediji, neki likovi nisu komični (to je obično mladi, zaljubljeni par prema kojima pisac pokazuje blagonaklonost i postavlja ih kao neku vrstu ideala); delo se zasniva na komediji zabune, a likovi potiču iz patrijahalnog ambijenta u maloj, malograđanskoj sredini

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator - vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.

Nušić je smatrao da se samo izuzetni pojedinci uzdižu iznad ili spuštaju ispod te linije. Iznad se dižu oni koji ne čekaju da se društveni termometar zagreje, već se greju sami, iznutra, pomoću svojih duševnih moći. Među ove ljude Nušić smešta istaknute državnike, finansijere, vojskovođe, umetnike, naučnike... koji u svojim delima pronalaze velike pokrete duše, velika uzbuđenja i velike emocije. Ali, isto tako, ove duboke emocije pronalaze i oni koji se spuste ispod zamišljene društvene linije: „Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do samoodricanja i apatije."

Ovim obrazlaganjem Nušić pokazuje svoje malo poznato lice, a to je pronicljivo shvatanje ljudske psihologije i društvenih odnosa. On, dalje, navodi da su osobe iznad i ispod linije najčešći junaci pisane reči, jer pisci lako pronalaze inspiraciju u ovako bogatom materijalu koji obiluje emocijama, mislima, uzbuđenjima.

Nušić se opredelio za drugi izvor. On pronalazi nadahnuće upravo u maloj sredini i među onim ljudima koji robuju zastarelim tradicijama i čije je biće sazdano iz malodušnosti, jer nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravni života. To je ona sredina u kojoj je događaj kada se sazna da je „Mila čika-Stevina napustila muža. Ju, ju, ju, - gruva se cela familija u grudi - šta će svet kazati!. I eto, to je emocija koja uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila napustila muža, koliko u onome - šta će svet kazati."

Život sredine ogleda se u postupcima, navikama, načinu mišljenja, specifičnosti govora. Nušić je odabirao one karaktere koji najbolje oslikavaju sredinu iz koje dolaze. Pored toga, koristeći se karakterističnostima glumaca, on se dodatno pomagao u oblikovanju likova, čineći ih tako ukorenjenijim i realističnijim. Tako je lik Jovanče Micića („Put oko sveta") formirao prema tada popularnom komičaru Iliji Stanojeviću, lik Živke („Gospođa ministarka") je kreirao prema čuvenoj glumici Žanki Stokić, a lik Tome („Svet") je stvoren prema Savi Todoroviću, koji se isticao kao graditelj sugestivnih patrijahalnih ličnosti. Nušić je nalazio u ovim glumcima ono što je kod njih najistaknutije i davao im u svojim komedijama upravo onakve karaktere u kojima će njihove osobine i talenat naći svoj najpotpuniji izraz, a sami likovi dobiti na uverljivosti.

1885. godine Nušić se nalazio na redovnom služenju vojnog roka i tako kao član redovne jedinice učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu. Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugatskog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu „Dva raba" za tadašnje opoziciono glasilo „Dnevni list" i bio osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju „Protekcija", podstaknut sopstvenim slučajem, kada je zahvaljujući svojoj dovitljivosti slagao upravnika da je ministrov rođak i tako sebi obezbedio povlašćen tretman.

Po izlasku iz zatvora dobio je konzularnu službu, koju će obavljati oko desetak godina i tokom koje će boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju i Prištini.

1888. godine je završio komediju „Sumnjivo lice". Tekst je odneo tadašnjem upravniku „Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta" u Beogradu, Miloradu Šapčaninu.

Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladog pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada... Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u Narodnom pozorištu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu, video sam publiku u ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci.

Iako se upravniku delo veoma svidelo, on ga je očinski posavetovao da ga spali! Dva ili tri puta u komadu se spominje reč - dinastija, i to ne mnogo pažljivo i lojalno. Nušić se vratio kući i stavio rukopis u fijoku, čekajući neka povoljnija vremena.

Kada je 1893. godine na mestu upravnika Narodnog pozorišta Šapčanina smenio Nikola Petrović, Nušić je ponovo ponudio „Sumnjivo lice". S obzirom da je Petrović bio istaknuti član Napredne stranke, koja se zalagala za slobodu javnog izražavanja, čime je udahnula svež dah celokupnom društvu, koje se iznenada pokenulo i živnulo, Nušić je očekivao da će njegova komedija naići na povoljniji prijem nego kod prethodnog upravnika. Petrović je bio oduševljen delom, pričao je Nušiću kako se po ceo dan smejao sećajući se pojedinih delova i posavetovao je pisca da svoje delo - spali! „Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u apsu."

1900. Branislav Nušić smenjuje Petrovića na mestu upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Želeo je da omogući piscima da na scenu postave smelija dela, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konsekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači se ohrabriti i podstaći. Ako ikad, sad je bilo vreme za „Sumnjivo lice". Ali, Nušić kao upravnik, sledi stope svojih prethodnika i ne stavlja delo Nušića kao pisca, na scenu.

Od vatrenog opozicionara, postao je čovek režima, više se nije bavio društvenom kritikom, već se okrenuo niskoj, vulgarnoj i lakoj zabavi. Od 1905. godine pisao je tekstove za „Politiku", pod pseudonimom „Ben Akiba".

1913. godine organzivao je pozorište u Skoplju, da bi 1915. godine, zajedno sa srpskom vojskom, prešao Albaniju. Pre polaska, napravio je selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i „Sumnjivo lice". Sa sobom je poneo rukopise koje je smatrao najdragocenijim, dok su oni odbačeni ostali u Prištini, u kući arnauta kod kojeg je stanovao. Ipak, stigavši u Prizren, on shvata da su mu rukopisi prveliki teret i zato ih skirva na tavanu, kod neke srpkinje.

Kada se završio Prvi svetski rat, Nušić je odmah otišao u Prizren po svoja dela, gde saznaje da su Bugari, premećući srpske kuće u potrazi za oružjem, otkrili rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih. Pošto mu je za vreme izbeglištva umro otac u Prištini, poslao je svoju suprugu u ovaj grad da potraži njegov grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, ona se sretne sa onim arnautom u čijoj su kući kratko boravili tokom povlačenja srpske vojske, koji joj je rekao da je sakupio rukopise koje je Nušić pobacao i sačuvao ih. Tako je preživelo i „Sumnjivo lice", delo koje je napisano 1888, ali je na scenu postavljeno tek 29. maja 1923. godine.

U poslednjoj deceniji svog života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog fronta javno govori protiv fašizma. 10. februara 1933. godine postao je redovni član Srpske kraljevske akademije, a pristupnu akademsku besedu posvećuje Sterijinom radu.

On je žarko želeo da bude dramski pisac, ali njegove drame nisu dugo opstajale na sceni. Drame kao „Knez Ivo od Semberije" i „Hadži-Loja" odigrale su svoju nacionalnu ulogu u svom vremenu, dok je „Danak u krvi" bila popularna samo na kratko.

Nušić će ostati upamćen kao vrhunski komediograf koji je u svojim delima oslikao sve mane društva u kojem je živeo. On u nekim bitnim segmentima ne sledi tradiciju starijih pisaca, njegova Srbija nije seljačka, već građanska i birokratska. Iako je porodica centar zbivanja, ona nije toliko okrenuta prošlosti, ona se bavi sadašnjošću i praktičnim pitanjima. Dve centalne teme, sile koje pokreću njegove likove su vlast i novac. „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Pokojnik", „Ožalošćena porodica", „Gospođa ministarka"... i danas se nalaze na redovnom repertoaru pozorišta.

19. januara 1938. godine, umro je u Beogradu, u 74. godini života.


Delo

Drame: „Tako je moralo biti“, „Jesenja kiša“, „Iza Božjih leđa“, „Pučina“, „Kirija“.

Komedije: „Protekcija“, „Svet“, „Put oko sveta“, „Gospođa ministarka“, „Narodni poslanik“, „Mister Dolar“, „Ožalošćena porodica“, „Pokojnik“, „Sumnjivo lice“, „Dr“, „Vlast“ (nedovršena), ‚‚Đole Kermit'' (nedovršena).

Romani: „Opštinsko dete“, „Hajduci“, „Devetstopetnaesta“, „Autobiografija“.

Pripovetke: „Politički protivnik“, „Posmrtno slovo“, „Klasa“, „Pripovetke jednog kaplara“.

Tragedije: „Knez Ivo od Semberije“, „Hadži-Loja“, „Nahod“.


Doprinos srpskoj fotografiji

Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda.


Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak filmova: ‚‚Dr'', ‚‚Sumnjivo lice'', ‚‚Put oko sveta'', ‚‚Pre rata'', ‚‚Narodni poslanik'', ‚‚Mister Dolar'', ‚‚Pokojnik'', ‚‚Svet'', ‚‚Ljubavni slučaj sestre jednog ministra'', ‚‚Ožalošćena porodica'', ‚‚Vlast'', ‚‚Tuce svilenih čarapa''.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21953
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Branislav Nušić

Počalji od Still_dreaming taj Uto Nov 04, 2014 12:45 pm


Ne zna čovek uopšte šta da radi na kraju krajeva u životu: da li da misli ili da ne misli. U školi ti kažu: ‚‚Uči se, sinko, da misliš, jer teško tebi ako uđeš u život a ne znaš da misliš!" A kad svršiš školu, ti stupaš u vojsku, kažu ti: ‚‚Nemoj misliti, nisi došao ovde da misliš!" Oženiš li se, žena ti kaže: ‚‚Moje je da živim i gledam kuću, a tvoje je da misliš!" A država, opet, otera te na dve godine tamnice, zato što si mislio.

‚‚Autobiografija"


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21953
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu