Fransoa Rable

od **Still_dreaming** Uto Jan 31, 2012 5:51 am

Fransoa Rable (fr. François Rabelais) je bio francuski humanista, pripovedač, lekar i monah. Rođen je u Šinonu krajem 15. veka, verovatno 1494. godine. Prvi je veliki francuski prozaista i jedna od najkrupnijih figura francuske renesanse. U mladosti je bio monah (franjevac pa benediktanac). Rano je pokazao interes za antičke jezike (grčki, latinski, hebrejski) i prirodne nauke. Osumnjičen da čita „jeretičke“ knjige, napušta manastir („brlog lenjosti i pohote“), studira medicinu i sprijateljuje se s istaknutim humanistima. Rable je imao bezgranično poverenje u prirodu i nauku. Poklonik je antike, uvek žedan novih saznanja.

Godine 1532. doktor je u Lionu i profesor anatomije. Tu objavljuje u prevodu Hipokratove aforizme i „Medicinska pisma“ Đovannija Manardija, kao i zapažen šaljivi almanah ‚‚La Pantagrueline prognostication". Životno delo mu je fantastično-satirični roman u stihovima „Gargantua i Pantagruel“ kojim je izrazio ideje pravde, dobrote, čovečnosti, kulture i tolerancije. Kao lični doktor kardinala, ambasadora pri Vatikanu, boravi u više navrata u Rimu, gde proširuje svoje znanje studiranjem arheologije, botanike i arhitekture.

Francuski kaluđer i doktor lekarstva, Fransoa Rable sastavljao je svoj duhoviti roman ‚‚Gargantua i Pantagruel'' od 1532. godine, kada je imao oko 37 godina, pa do kraja svog života. Poslednja, peta knjiga Pantagruela objavljena je posthumno. Svoju humanističku viziju čoveka u tom delu pisac je gradio na suprotstavljanju svemu što je zapažao u svojoj okolini, konkretnoj stvarnosti njegove epohe.

Iako je njegov roman pisan tokom 20 godina i sa mnogim prekidima, on nikada nije odstupio od svoje prvobitne zamisli – kretanja ka dole, u dubinu zemlje, i ljudskog tela. Tim kretanjem su zahvaćene sve slike i metafore, a silazak u hram Božanske Boce samo je sumiranje celokupne tematike.

Rableu je kao izvor za delo poslužilo usmeno predanje o džinu Gargantui i knjižica nepoznatog autora o neverovatnim dogodovštinama džina Gargantue. Ime Pantagruela je sinonim za zlog duha koji ima vlast nad vodom u srednjovekovnim misterijama, legendama i farsama.

Celokupan sistem njegovih slika prisno je vezan za narodne izvore, što ga smešta među tvorce novih evropskih književnosti. Bahtin nastoji da zagonetku Rableovog dela reši pomoću proučavanja ovih narodnih izvora, i tom prilikom ih deli na tri vrste 1. Obredno predstavljačke forme (karneval, ulični gegovi i sl) 2. Književno-smehovna dela – usmena i pisana, na francuskom i latinskom i 3. forme uličnog govora.

Rableov naročit tip slikovnosti i estetičke koncepcije stvarnosti Bahtin naziva grotesknim realizmom. Glavna osobina grotesknog realizma je modernizacija materijalno-telesnih slika u književnosti renesanse. Materijalno-telesno je tu pozitivno načelo, univerzalno i opštenarodno – suprotstavljeno svakoj apstraktnoj idealnosti. Njegov nosilac je narod. Prevođenje na materijalno telesni plan postiže se postupkom snižavanja. Tako sve visoko, duhovno, idealno i apstraktno biva prevedeno. Snižavanje seje i sahranjuje u zemlju. Ubija i ponovo rađa. Spušta sve u ono dole, koje je i smrt i novo rođenje.

Shvatiti Rablea znači dobro razumeti načela konstrukcije groteskne slike. Ona prikazuje predmet u stanju promene, između smrti i rađanja, rasta i nastajanja. Dve njene osnovne crte su odnos prema vremenu i ambivaletnost. Linearnom vremenu cikličnog rađanja i umiranja ambivalentnost daje moć da izrazi istoriju i istorijske smene. Simbol ove slike je trudna starica sa osmehom u terakoti – smrt koja rađa – tu je život prikazan kao ambivalentan, unutrašnje protivrečan proces. Dva tela u jednom – to je osnovna tendencija groteskne slike. Jedno koje umire, i jedno koje raste u utrobi.

Na grotesknoj slici telo je prikazano kao da prerasta sebe i spaja sa svim svetom – posebno na mestima telesnih otvora, i nagonskim radnjama kada se otkriva njegova suština – Pri prdenju, jedenju, seksu, porođaju... Dvojno telo je izmešano sa svetom i ovaploćuje i predstavlja čitav materijalni svet kao apsolutno dole.

Grotesknu sliku obeležavaju hiperbolizmi – u samom početku svog dela, Rable daje galeriju groteskno uveličanih delova tela u genealogiji prvih divova. To groteskno telo je nezavršeno, promenljivo, ono je u nastajanju, a u Rableovim grotesknim slikama pretežno su u pitanju donji delovi tela.

Razjapljena usta i gutanje imaju glavnu ulogu jer su oni vrata ka donjem delu, paklu tela. Takav prizor je i onaj koji pominje Auerbah pri objašnjavanju Rableovog prikazivanja stvarnosti – kada pisac Alkofribas ulazi u Panagruelova usta i u njima živi 6 meseci.

Prevladavši smehom sholastiku, Rable je raskrčio put za trijumf svojih narodnih divova. Gargantua se vaspita humanistički kod Eudaemona, a u njegovim pariskim epizodama ismejani su ‚‚Sorbonići” predstavnici sholastike, posebno u sceni sa zvonima Notr Dama, i govoru Janka Klaćenog-Nedoklaćenog. Obrazovanje koje se preporučuje oličeno je u Gargantuinom pismu Pantagruelu, o učenju jezika i slobodnih veština. Preovladavanje novog je i u Telemskoj opatiji koju brat Jovan hoće da osnuje nasuprot svim opatijama koje su do tada postojale, i to, tvrdoglavo, direktno suprotno dotadašnjim kanonima život kaluđera.

Kroz Panurgijevu odu dugovima koju prenosi na čitav svemir i ljudski organizam, Rable se podsmeva i tadašnjim organicističkim teorijama društva koja se koriste za učvršćivanje vladajućeg poretka. Savez Pantagruela i Panurgija jeste i savez divovske snage u težnji naroda koji oštrinom svog satiričkog viđenja razobličava feudalno društvo i njegove institucije.

Kroz Entelehiju, kraljevinu Ovejane Suštine, Rable se podsmeva ‚‚hranjenju apstrakcijama i lečenju pevanjem”, a nasuprot ovog neplodonosnog kraljevstva je dvor Gastera kroz čije pronalaske Rable predstavlja istoriju razvitka ljudske civilizacije. I toj snazi se smeje, uvidevši njenu ograničenost i prolaznost.

U slikama mokraće i izmeta u Rableovom delu čuva se suštinska nerskidiva veza sa rođenjem, plodnošću i obnovom. Tu je izmet materija između neba i zemlje, živog i mrtvog, a pražnjenja i obasipanja njime igrala su veliku ulogu u karnevalu luda.

Ulični govor u Gargantui i Pantagrelu nastao je u posebnom ilegalnom jeziku karnevala. Među najbrilijatnijim primerima su prolozi u stilu lakrdijaškog izvikivača i vašarskog prodavca. Ova narodna reklama je sva u superlativima, ali uvek ironična, ona se smeje sama sebi. Na primer, u prologu Pantagruelu opisuju se načini kako se Letopis može koristiti pri lečenju zuboblje ili sifilisa. Prolog se završava odvratnim, vulgarnim prokletstvom svima onima koji slepo ne poveruju sve ono što u knjizi piše.

Psovke se uglavnom odnose na aspekte ljudskog tela – kletve čitaocima izazivaju bolesti, sakate telo, ili teraju u Pakao. U zavisnosti od knjige, primaoci ovih kletvi su apstraktni neverni čitaoci, ideologije ili konkretne ličnosti.

Odličan primer snižavanja je krađa zvona Notr Dama – tipičan karnevalski gest koji u sebi objedinjuje svrgnuće-uništenje sa obnavljanjem i uskrsavanjem na novom materijalno-telesnom planu. Batine i tuče postoje u ravni koja nema životno obeležje već je narodsko-praznični karnevalski sistem. Kralj je lakrdijaš kog narod bira, ruga mu se i na kraju ga tuče i presvlači. Te batine su simboličko umiranje starog kralja, a prerušavanje je rađanje, nova mladost.

Rable prikazuje svrgnuća dva kralja - Čemer-Ljutice i Anarha. Prvi, pošto uspe da pobegne, ubije konja, pokuša da ubije magarca, ali ga vodeničari pretuku i presvuku. Tako on postaje rob. Anarha presvlači Panurgije i čini od njega prodavca zelenog sosa.

Dakle, tuča je karnevalsko raščlanjivanje tela, u kome su oštećeni delovi pobrojani. Tako Jovan braneći vinograd pravi pokolj i pretvara krv u vino. Pošto naprave lomaču za 660 vitezova, Pantagruel i društvo prave gozbu. Panurgijeva turska epizoda uvijena u slaninu je takva travestija mučeništva i čudesa.

Iz ‚‚Dijablerije'', dela srednjovekovnih misterija u kojoj su siromasi prerušeni u đavole harali gradovima, nastaje i povest o Vijonu i njegovoj osveti popu koji nije hteo da pozajmi kostim za njegovu predstavu. Rable sa svojim romanom postupa kao i Vijon – koristi narodno-praznični sistem slika da se obračuna sa svojim neprijateljem – gotskim vekom.

U stvarnosti, vladajući sistem ne vidi sopstveni kraj i sopstvenu komiku (nalik na farsu Janka Sorbonca koju samo on ne vidi. On ne ume niti hoće da se smeje. Za svoj rad ovaj karnevalski lik dobija karnevalsku nagradu – kobasice, čakšire i vino. Ovde se može govoriti o Rableovom podsmehu kao protivteži vladajućoj ozbiljnosti. Govor Janka Klaćenog-Nedoklaćenog je parodija na veštinu argumentovanja, ali je i vešt prikaz slike već nemoćne starosti koja čini sorbonca starim kraljem koji je postao lakrdijaš. Svi likovi koje Rable čereči i ubija, predstavnici su dvotelesnog sveta koji umirući rađa, a slike fiksiraju sam trenutak prelaza koji sadrži oba pola. Pošto se batina i grdi svet koji rađa, batine i poruga se preobraćuju u prazničnu smehovnu radnju.

Tako i Nezajazova žena umire na porođaju posle praznika klanja stoke. Utroba je hrana (škembići), utroba ispada (čmar). Utroba rađa (rođenje Gargantue). Slika iznutrce igra veliku simboličku ulogu u grotesknom realizmu. Creva su čovekova unutrašnjost, život. Kao i pražnjenje i izmet. Klanje utrobe je smrt, a njena oplodnja je rođenje. Najveći paradoks je jedenje škembića – kada utroba jede utrobu, čime se neraskidivo vezuju život, smrt, jelo i rođenje.

Vino i hleb, telo i krv Isusa, postaju deo neverovatne travestije – borbe pekara i vinogradara koja je povod za rat između Gargantue i Čemer-Ljutice.

Fransoa Rable je umro u Parizu, 9. aprila 1553. godine.