Šta je psihologija?

Psihologija a posebno poslovna psihologija(što studiram) je barem kod nas (Srbija) i dalje na marginama društva.Danas je sramota otići kod psihologa na razgovor, odmah te belo gledaju.Ljudi masovno brkaju psihologe i psihijatre.

Moja profesorka Aleksandra Kostić (predavala mi je Socijalnu psihologiju) i Psihologiju grupe kaže da joj je jedna koleginica kada su bile na nekom izletu rekla da je bolje da kažu da su završile samo osnovnu školu, da ih ne posmatraju kao čuda........

U srednjoj skoli je psihologija predmet koji imamo samo godinu dana i to po prilicno zastarelom udzbeniku,tkd me i nije nesto posebno zainteresovala.Na fakultetu imam predmete pedagosku psihologiju,opstu psihologiju sa psihologijom licnosti i osihologiju razvojnog doba.Sve su jako zanimljive i u potpunosti sam zavolela psihlogiju Psihologija razvojnog doba mi je posebno draga jer prica o razvoju coveka od zaceca do smrta,kroz sve stadijume koje prolazimo svi i koje prolaze neki

Ne desava se cesto da se razocaram kada razmisljam o domovini, ali kada cujem da se kod nas ljudi jos uvijek zgrazaju ako neko ode kod psihologa, a da i ne spominjemo psihijatra, ne mogu da se bas duboko ne razocaram zbog te zaostalosti. Da je srece, ljudi sa problemima bi bili podsticani da idu u posjetu psihologu ili psihijatru, jer bilo da su vasi problemi mali ili vrlo ozbiljne prirode, oni bi se mogli lakse rjesavati ili lijeciti uz pomoc strucnog lica. Ignorisanjem problema ove prirode stvaraju se samo jos veci problemi, kao sto su duboke depresije, samoubistva, ubistva i slicno.

Kada ce i nas narod shvatiti da su psiholozi i psihijatri tu da budu od velike pomoci, a ne sluze da se neko izruguje i njima i njihovim pacijentima?

Narod će shvatiti kada i sami psiholozi i psihijatri budu uticali na to da se promeni slika o njima...

Upravo tako. Dokle god na svoju profesiju gledaju samo kao na način da se zaradi od toga nema ništa. Iskreno, evo, najiskrenije, još od perioda kada mi je tata poginuo išla sam kod ne znam ni ja koliko njih - i pogodite šta? NIKO me nije zadovoljio u smislu terapeuta. Oni te potapšu po ramenu, i uz osmeh i reči da će sve biti u redu saspu ti gomilu kojekakvih otorva koje ti treba da gutaš i ćutiš, među kojima su i izrazito opasne supstance koje mogu da izmene bitno strukturu tvoje ličnosti. Kažu ti još da ne čitaš uputstva i da ne ostavljaš terapiju sam. Kažu ti da su tu za tebe, a kad ih pozoveš telefonom da ih pitaš nešto o nekoj nus pojavi ili čemu god - odbijaju poziv i prave se ludi. Što je najjače - ljubazniji su kada ideš privatno (samo da ti izvuku pare), a kada ideš ambulantno UOPŠTE te ne slušaju, i od toga mi je zlo. Mene nije sramota što idem kod psihijatra, sramota me je što idem kod nekvalitetnih psihijatara koji me nikako nisu ubedili da vole svoj posao, makar imalo. I to je tužno.
Inače nisam luda da se razumemo, čak bi, ako uporedim sebe sa većinom hladnokrvno rekla da većina nije normalna, a ne ja. A to što ih posećujem prosto je moja potreba jer osećam kad sa mnom nešto nije u redu i kao i od najjednostavnije prehlade ja prosto tražim pomoć ili razgovor sa stručnjakom, oni bi trebali zato da postoje. Ali na kraju, kad rezimiram - svi su postupali isto, i mislim da ću da ih se manem i živim svoj život.