Virdžinija Vulf - Gospođa Dalovej

... želi da uđe sa nečim u ruci. Sa cvećem? Da, sa cvećem, jer nema poverenja u svoj ukus kad je u pitanju zlato; s mnogo cveća, ruža, orhideja, da proslavi ono što je, uzmite to kako hoćete, jedan događaj; ono osećanje ljubavi prema njoj ... a nikad o tome nisu govorili; što je, pomisli on, dok je uzimao crvene i bele ruže ... najveća greška na svetu. Dolazi vreme kada se to više ne može reći; čovek postaje suviše stidljiv da to kaže, razmišljao je on stavljajući u džep kusur od pola šilinga ili šilinga i krećući se u pravcu Vestminstera s velikim buketom koji je držao uza se da joj odmah, sa cvećem u ruci, tim istim rečima kaže (pa ma šta ona mislila o njemu): "Ja te volim" ... Zašto da ne? Zaista je kao neko čudo setiti se rata, i hiljade jadnih ljudi pred kojima je bio život, koji su zajedno pali, i već su upola zaboravljeni; čudo zaista. A on ide londonskim ulicama da doslovce kaže Klarisi da je voli ... Ričard je ušao sa cvećem u ruci ... Držao je cveće u ruci – ruže, crvene i bele ruže. Međutim, nije mogao sebe da nagna da joj kaže kako je voli ...
– Kako su lepe, reče ona uzimajući njegovo cveće. Razumela je; razumela ga je bez reči; ona, njegova Klarisa ...
Nije joj rekao "Volim te" , ali je držao njenu ruku. Sreća je to, sreća, mislio je.