Zavist

Nisam u zivotu cesto osjecala zavist, ali mi se ipak desavalo. Na primjer, kada sam shvatila koliko je duvan los za mene pocela sam da zavidim svim nepusacima sto su bili pametni ili sretni da nikada ne postanu robovi ovog poroka. Taj me osjecaj tjera da pokusam da prestanem pusiti i zaista se nadam da cu i uspjeti u tome.

Desavalo se da mi ljudi zavide na necemu, bilo da su u pitanju putovanja u inostranstvo, neka vrlo lijepa odjeca koju sam nosila u nekoj specijalnoj prilici i paznja kojom sam obasipana i slicno. U nekim slucajevima to je bilo sasvim zanemarljivo, ali kada mi je moja sefica zavidjela na drugo spomenutom primjeru to je proslo veoma lose - citav sljedeci dan je galamila na mene bez ikakvog povoda, sto mi je veoma tesko palo. Nacisto sam odahnula kada se u kancelariji pojavila nova zaposlena koja se spetljala sa direktorom - bivsim ljubavnikom moje sefice, i tako postala novi objekat njene zavisti.

Troja ::
Da li ste vi ikada osjetili zavist prema nekome?

Naravno, to mi se zna desiti. Sjecam se kad bi moj najbolji drug S.....a, polozio ispit, na kome sam ja pao, na momenat bi mu zavidio, a onda shvatio da ne mogu zavidjeti nekome ko mi je drag, vise od par minuta.
Naravno ako mi neko nije drag, onda je drugacija situacija

Troja ::
Da li vas je osjećaj zavisti tjerao da i sami pokušate da ostvarite više?

Da mislim da je to definitvno pozitivna stvar kod dobrocudne zavisti.

Troja ::Da li su drugi ljudi nekada vama zavidjeli na nečemu?

Siguran sam da jesu, ali ja toga najcesce nisam svjestan.

Troja ::
Kako ste podnosili zavist drugih ljudi prema vama?

Ako primjetim ja to obicno ignorisem, mada mi je nekad smijesno kako neki ljudi ne mogu prikriti zavist.

Bult :: mada mi je nekad smijesno kako neki ljudi ne mogu prikriti zavist.

Trebao bi vidjeti moju direktoricu finansija! Ona je stvarno tragican primjer kako neko moze zavidjeti drugima i ne biti u stanju da to imalo prikrije!

Nerado ću priznati da jesam osjetila zavist kod sebe, ali ne, nisam dozvolila da se vidi. To je tako, svi smo makar jednom pozavidjeli drugom na nečemu.
Kod mene, sada to prestaje, valjda s godinama, ne znam čime drugim da opravdam, ali opet se može 'ona' navratiti. Mislim da je to slučaj kad ne vladamo dobro sobom, svojim mislima, osjećajima...
Imam u svojoj blizini zavidnu osobu, u mom je društvu. Ona ne krije tu zavist ili možda nije svjesna koliko to izbija iz nje. Za sad joj svi to tolerišemo. Ne znam dokle.

Malo odužih post...

Troja ::Da li ste vi ikada osjetili zavist prema nekome?

Da. Uvek osetim prema ljudima koji ništa ne rade i sve imaju. To je naročito izraženo u momentima kada mi propadne nešto što sam se namučio da uradim. Sve bih ja to u rudnik!

Troja ::Da li vas je osjećaj zavisti tjerao da i sami pokušate da ostvarite više?

Ne. Ja radim svoje.

Troja ::Da li su drugi ljudi nekada vama zavidjeli na nečemu?

Da. Zavide na uspehu ali ne zavide na trudu i zalaganju da bih do tog uspeha došao.

Troja ::Kako ste podnosili zavist drugih ljudi prema vama?

Ma ko ih j....

Ako je ovo neko merilo zavidnosti

Zavidna osoba katkada priželjkuje da se osobi kojoj zavidi desi nesto loše.

Onda definitivno nisam zavidna.Nikada nikome nisam priželjivala nešto loše.Čak ni mom bivšem šefu, rekla sam mu šta sam imala i tu je kraj.
Inače znam te koji su zlobno zavidni i spremni na sve,osetila sam ih na svojoj koži.Onda sam umela lepo da ih postavim na pravo mesto, najpre im strogo direktno kažem sve i udaljim od sebe.
Kao što tema kaže postoje te dobroćudne zavidnosti, slagala bih kad bih sad napisala da je nisam osetila, verovatno sam zato i istrajla i trajem

Da li vas je osjećaj zavisti tjerao da i sami pokušate da ostvarite više?

Ne znam da l je to zavidnost, znam samo da sam uvek težila ka višim ciljevima i postepeno stizala do njih.Bukvalno korak po korak.

Nikome nikad nisam zavideo na novcu ili sreći u ljubavi ili nečemu sličnom. Nikad nisam izgovorio ‚‚lako je tebi'' (osim u značenju ‚‚ni brige ni pameti''). Ponekad sam zavideo koleginicama na sreći koju su imale na ispitu, onim bliskom koleginicama za koje znam dobro da je to čista sreća (pogodilo im se pitanje od onih 10 koje su naučile i slično), ali to nikad nije išlo dalje od pomisli koja bi se ubrzo ugasila.

Meni su zavideli, ali nikad nisam nikome to nabio na nos. Evo najskoriji primer. Otišao sam kod rođaka da ih zovem na proslavu diplomskog. Žena mog rođaka samo nas je kiselo dočekala i skuvala kafu, pa se povukla u svoje prostorije. Bilo mi je malo čudno, ali kad sam čuo da joj se ćerka (18-19 godina) juče porodila, sve mi je bilo jasno. Pre nekoliko godina, sedeo sam sa njom kod jednog druga i ona je pričala kako nije dala ćerki da upiše srednju umetničku školu jer ‚‚to nije nikakva škola i nema nikakvu perspektivu posle nje''. I sve to znajući da sam ja to završio i sve vreme pričajući isključivo meni. Bilo mi je malo krivo tad, ali brzo sam sebi dokazao da ona nema blage veze o čemu priča i da to priča da bi mi napakostila iz čiste zavisti što sam, mesec-dva ranije, upisao fakultet. A sad se nekako poklopilo da sam ja diplomirao kad je njena ćerka dobila dete. Ćerka koja je pobegla od kuće jer je zatrudnela, a bila se upisala na fakultet i sad zbog toga ne može da ga nastavi. Jesam li ja tu nešto kriv? Ne. Neko je dobio diplomu, neko dete. Nije li i jedno i drugo lepa stvar? Čemu onda takvo ponašanje? Nikad neću razumeti zavist i takav način razmišljanja.

Prošle nedelje sam išla na predavanje Jovana Marića na temu Karakteristike našeg mentaliteta. Očekivala sam više informacija o tome, ali, kako je Marić seksolog, uporno je navijao vodu na tu vodenicu. Ipak, par informacija korisnih je dao, na primer, da je upravo nemogućnost podnošenja tuđe sreće ili uspeha jedna od izrazitijih odlika našeg mentaliteta. A to je, čini mi se, isto što i zavist. Ili, još slikovitije rečeno, da komšiji crkne krava.

Mislim da spadam ipak u onaj procenat koji kontrolišu svoju želju za umiranjem komšijskog ljubimca, jer se trudim da me zanima moj život, a ne tuđ.
Naravno, dešava mi se da sa čežnjom razmišljam o tome kako se nekome ostvarilo ono o čemu sam ja maštala, ali, budem svesna toga da sam sama  (uglavnom; da ne dovodim sad u pitanje Božju silu ili korumpiranu vlast) odgovorna za sve što mi se dešava ili ne dešava.

http://vukajlija.com/zavist/365980 Jako je dobra, po meni barem.