Borislav Pekić - Atlantida

A t l a n t i d A

Ova knjiga je vrlo brzo ušla na listu najboljih knjiga koje sam pročitao. Od Pekića sam još do kraja pročitao samo Besnilo, ali ono nije ostavilo ni upola toliko dobar utisak kao Atlantida[. Atlantida je, pre svega, antropološka studija o čoveku i o automatizovanom svetu u kojem živimo potpuno zastranivši od onoga što nas čini čovekom, a to su misao i duša. U ovoj knjizi Pekić se vrlo lako čita i prati, za razliku od nekih drugih romana u kojima piše jako kitnjastim stilom, koji je vrlo teško pratiti u određenim trenucima.

Iako napisana u formi naučno-fantastičnog trilera, to ni najmanje ne utiče na kvalitet knjige. Ona obiluje naučnim objašnjenjima, filozofskim raspravama i razmišljanjima o čovekoj svrsi i ulozi u životu, ima dosta misli o svim sferama društva. U prvoj polovini knjige Pekić nas uvodi u temu rasprave i polako utire put za glavni deo romana, koji se nalazi u drugom delu. Sve to je lepo struktuirano da se prelaz i ne oseti.

Ova knjiga je divna alegorija o čoveku kao mašini u modernom svetu koji ne prašta postojanje radoznalog duha, koji šikanira individualnost (iako je, naizgled, promoviše). Kraj je, takođe, jako zanimljiv, a čitav roman je cikličan.


// ODLOMCI IZ ROMANA //

Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Nadam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umetničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mnogim apektima, ne tek istorijski već i aktuelno, nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hipoteze i temelj romana je bio postavljen.
Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvarna i Atlantida. Njena bi obnova takođe mogla biti stvarna, premda su zasada izgledi ništavni. Sve je ostalo - fikcija. Ali fikcija koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta.
Ideja Atlantide je, nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih razloga izgubilo.

Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti?
Iz Predgovora

/\ /\ /\ /\ /\

U međuvremenu ćemo možda shvatiti da nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad oseke mora u zlatno predvečerje.
I ništa savršenije od Tajne.

Predveče je, oseka na moru, nebo zlatno i prazno.
Ptica je letela s istoka, s okeana. Imala je nežnobelo perje, krila boje mokrog pepela i duboko rascepljen rep u obliku dvozupca. Glavu je, zašiljenu tankim krvavocrvenim kljunom, zastirala garava ćuba nalik na hebrejsku molitvenu kapicu. Iz trupa su joj kruto visile kratke koralne, koščate noge. Voda se ispod nje hladila, ali je prožimajući je metalnim svetlucanjem, nekim robotskim sjajem, na njoj još trnulo sunce, čije su večernje iskre sagorevale borove enklave Cape Coda. Ravnomernim letom ptica se primicala bledim dunama Pleasant Baya, iza kojih je, u čestama prenaseljenih ritova, na mlakim ležajevima između nezrele trske i skerletnog barskog žbunja, već snevalo njeno umorno pleme. Klizeći bistrim vazduhom ispustila je oštar, prodoran krik - ‚‚Keearrrm!", s trijumfalnim udarom na drugom slogu, kojim se kotrljalo dugo, grabljivo, nemilosrdno ‚‚rrr". Naglo usporivši let, kao da je izgubila orijentaciju, skrenula je udesno i iznad penušavog plićaka stala je opisivati pune, savršene krugove. Ceđena osekom, močvara je šumila, nebo sivelo, halkionski nepomična pučina treperila, a ptica neumorno kružila i jednolikim kricima izgubljenog bića rasanjivala život ispod sebe. U njima ne beše osione ratničke bezobzirnosti, samo neizmernog očajanja, nesposobnog da vidi išta do svoje izgubljenosti. [...] Najednom, ptica ispusti još prodorniji krik, skupi krila i kao kamen sunovrati se u dubinu.

/\ /\ /\ /\ /\

Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi u podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke materice univerzuma. Priroda je živela po neizmenjivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve - imitacija.

/\ /\ /\ /\ /\

Poznavanje istorije snabdeva govore državnika zgodnim analogijama i rečitim anegdotama. Daje, osim toga, tekućoj politici osećaj sigurnosti, utisak da se upravlja nečim što nije privremeno, što traje milenijumima, što ima glavu i rep, smisao i svrhu. [...]  Najzad, i politika se bavila čovekom, najefikasnijim načinom njegovog organizovanja u čopor i mehanizmom upravljanja takvim čoporom.

/\ /\ /\ /\ /\

Svet je gigantska, premda ponešto zastarela - fabrika. Ljudi su u njoj tek strojevi za proizvodnju robe. Prirodno je onda da ih najviše od svega zanima reklama te robe. Ona odmerava njihovu svrhu, i dokle su u ispunjenju te svrhe dospeli.

/\ /\ /\ /\ /\

Sve se kupuje i prodaje u - paketu. [...] Ceo svet izgleda kao davno upakovan paket koji se sada mora raspakivati da bi se u njemu našli novi paketi za raspakivanje.

/\ /\ /\ /\ /\

Poznavaće bar jednu istinu o sebi. U njoj će biti skrivena druga. U ovoj treća. Biće to put sličan antropološkim istraživanjima. Jedna istina otvara put drugoj. Ljudska se suština rastvara postepeno kao školjka. Ustrojena je u koncentričnim krugovima kao nacrt nečijeg horoskopa. Na horoskopu ljudske dane spajaju zveze. Ljudsku istinu slučaj i nužda, zavisno od gledišta, a ponekad oboje. Između svega je oduvek postojao nekakav most. Samo ga valja prepoznati.

/\ /\ /\ /\ /\

Neizvesnot je bila povezana s tajnom vremena. Čovek je bio u vlasti neizvesnosti zato što nije bio kadar da pronikne u budućnost. Ni svoju, ni sveta koji je stvorio. Pronići u budućnost značilo je pobediti neizvesnost i napraviti korak u njenom savlađivanju putem preinačavanja, prilagođavanja ili na koji drugi način. Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije.

/\ /\ /\ /\ /\

Njegova je antropološka koncepcija bila, zapravo, formirana na londonskim klozetima za jedne posete prestonici Velike Britanije. Londonski su klozeti u svakoj kući uvek bili na istom mestu. Londonski su klozeti bili projekcija nacrta u ljudskom mozgu, u kome su klozeti, takođe, uvek bili na istom mestu. Mozak je radio u modulima, kao usavršen računar. Broj modula je samo teorijski neograničen. Samo teorijski je klozet u svakoj kući mogao biti na različitom mestu. Psihologija, ‚‚duša", koliko je ima, ograničavajući je faktor, a zatim i neke druge smetnje, najčešće tehničke naravi. Broj modula sveo se praktično na jedan. Klozet je pronašao svoje sudbinsko, neizmenjivo mesto. Tako je mogla misliti samo - mašina.

/\ /\ /\ /\ /\

Većina ljudi mu je, u stvari, tako izgledala. Kao da su prazni, ispunjeni jedino iluzijom vlastitog postojanja koja im pokreće udove i misli, inače bi stali kao isključeni automati. Civilizacija je pomagala da se održavaju u pokretu. Upućivala ih je preko ulice kad je obasja zeleno svetlo semafora. Inače je nikad ne bi prešli. Ugasili bi se na strani na kojoj su rođeni. Civilizacija ih je snabdevala ciljevima - koji su njoj odgovarali, razume se, jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi preuzeli.

/\ /\ /\ /\ /\

Ravnoteža duhovnog i materijalnog, duše i tela, davno je poremećena. Pogrešan način života narušio je jedinstvo čovekove primarne prirode, razbio harmoniju bića, nasilno razdvojio njegovu sadržinu od forme, ono što su Heleni zvali duhom i telom, za čije su se jedinstvo svojom mišlju zalagali a životom ga uništavali. Iz tog života istekao je duh kao što je tekla voda iz krčaga što ga je na vatru izlivao indijanski vodolija njegovih utvara. Materija je okružila ljudsko telo, nalik na praznu ljušturu, na vlastite oblike, na imitaciju mrtve prirode. Rukotvorine su ponavljale prazninu ljudskog bića. Iako, u načelu, stvaran, jer je bio vidljiv, opipljiv, svet je, baš zbog toga što je ostao prazan, postao privid. Nešto što ništa ne sadrži, nije ništa. Zaostatak pobeđenog duha našao se u tuđem svetu. Njegovo samoosećanje je oslabilo, svojstva mu se izmenila, njegova istorija je zaboravila samu sebe i svoju svrhu. Začarani duh pošao je za materijom i njenim zabludama. Budućnost se više nije prepoznavala u prošlosti, već se morala čitati iz materije u kojoj je bila deponovana, dovedene u naročito stanje. Ta materija, taj zaključani depo vremena, behu ljudske lobanje.

/\ /\ /\ /\ /\

Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće.

/\ /\ /\ /\ /\

Ležao je nag, njenom svetlošću obasjan na pesku kao prvi čovek.
Prvi čovek koji se posle božanskog dodira probudio i pred sobom ugledao vodu, iza sebe zemlju, nad sobom nebo.
Prvi čovek koji je video u vodi ribe, na zemlji životinje, na nebu ptice.
I video da su svi u parovima. I ribe, i životinje, i ptice.
Jedino je on, čovek, sam.
Ležao je sam kao taj prvi čovek pre nego što mu je Bog stvorio ženu.
Prvi čovek je ležao, čekajući ženu.

/\ /\ /\ /\ /\

Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije - ponavljati.

/\ /\ /\ /\ /\

- Otkrio sam šta je čovek.
- Šta je?
- Neizvesnost. To je čovek. Neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.

/\ /\ /\ /\ /\

Ništa ne živi večno. I vreme ništa ne znači ako ja kao šagrenska koža, ako nije nepotrošivo. Ni dobitak u njemu, ako ga svega ne obuhvata. Onome ko život voli, i malo od njega sve znači, ali mu, nažalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije - sve.


Koliko divnih misli o čovečanstvu! Pekić se zaista potrudio da porazmisli o svim aspektima ljudskog postojanja, a da to ni najmanje ne bude zamarajuće. Sve misli su pametno isrpepletane sa jako uzbudljivom radnjom, pa se i ne osete, a oduševe.

Zaista topla preporuka za sve. Posebno za one koji vole Orvelovu 1984.