Da li se ljubav bira ili se dešava?

Previše su pričali o ljubavi, od malena nas obasipali pričama kako trebamo da volimo ovo i ono.A teško je voleti drugog dok prvo ne osetimo samopoštovanje i vrednost sopstvenog bića.Ljubav nije iskrena, več dvolična.Toliko uzaludnih rečenica ''Zauvek ću te voleti''-ko može da da tako obećanje?I na kraju ispadne da nas takvi prvi i napuste.Život je nepredvidljiv, ne treba obećavati.S druge strane, judi kada mrze-mrze iskreno.Jer nas niko nikada nije učio kako da mrzimo.Mržnja je zato u svetu dublja od ljubavi.

Ne, nemoguće je svojom voljom odrediti koga ćemo voleti.Ne bira mozak već srce.Kažu da nijedna osoba u našem životu nije slučajna, i da svaka ima određenu poruku za nas, ili je kazna ili blagoslov.

Ne treba slušati razum, razum je samo glas uma.Srce, instinkst, unutrašnje osećanje bića je jedina prava mera.Racionalnost ne vodi ničemu.Radije biram maštu, san, iluziju, iracionalost, ludost, senke i unutrašnji glas.

Razum je na mentalnoj osnovi, srce na emocioanlnoj.Razum su proračuni, nagađanja, mutljevine uma, laž, percepcija izvučena iz spoljašnjih izvora, jednačine, površnost.Srce je deo duše, iracionalnost, letenje, ples, pesma, dubina...

Meni se, kako sazrevam, odabir čini nužnim. Ili sam prosto voleći silno usput otupela. Čini mi se da više nisam sposobna da se zaljubim. Promatram ljude i primoravam se na izbor. A opet - čekam neku ljubav koja je u mojim snovima jedini smisao života. I tako se iz dana u dan ništa ne dešava, u meni zaiskri simpatija prema nekome ali ne i onaj žar koji te obara i od čije ti se toplote vrti u glavi. Pitam se potom jesam li prestara ili je smisao za ljubav uginuo u meni? Nekako sam beznadežna što se toga tiče, gledam mlakim očima na sve to. Nema uzbuđenja, nema varnica, nema ničega. Opterećujem se jer vreme neumitno teče a sama sam. Bojim se svog najvećeg straha - ostati sam. I zato poželim da ljubav isceniram, izrežiram, stvorim. Da se ja njoj desim a ne ona meni jer nemam više strpljenja da je čekam. Al' duša neće ono što razum probere. Neće i to ti je. Pa sam u nekom ukletom bunilu. :-) Hvala Dafne na odazivu.

Zrele osobe se ne zaljubljuju.To sam negde čula.Zaljubljenost i ljubav nije isto.Ljubav se gradi,po etapama i teško se dešava, kažu da nije svako sposoban za ljubav.
Sve ono za čime trčiš, za čim čezneš zapravo beži i  sve više se udaljava od tebe.Naćićeš ljubav tek kada apsolutno prihvatiš svoj sadašnji položaj i ako budeš srećna i kada si sama, sa stavom da te baš briga ako se taj idealan za tebe nikada ne pojavi.Naravno, to nije lak proces...

Zapravo .. srce sluša razum ..

Emocije – solarni pleksus iliti abdomen iliti stomak ..
Razum – mozak ..

Srce – kombinacija emocija i razuma ..

Zavisi koji si stepen razvijenosti .. ako si ameba, nemaš nikakvu kontrolu, itd – naj*beš .. ako si neki od viših oblika – pjevaš .. .. npr .. 'dont f*ck with my love that heart is so cold...' .. ..

Slažem se sa Dafne - ljubav i zaljubljenost nisu jedno te isto. Ja sam ljubav svog života srela upravo kada sam bila u potpunosti digla ruke od želje da se zaljubim. Da li sam bila opuštenija, moja očekivanja drugačija i baš zato privukla partnera, ili je u pitanju samo slučajnost ne bih znala reći. Ali mislim da kada smo bezglavo zaljubljeni u nekoga često smo zapravo zaljubljeni u neku idealizovanu predstavu koju smo stvorili u svojoj glavi o toj osobi, a ne u tu osobu sa svim njenim vrlinama i manama. Možda i zato ljudi bježe od onih koji su ludo zaljubljeni od njih - jer su svjesni da nikada ne bi mogli ispuniti iščekivanja. Takodje - svakome je veći izazov da budu sa osobom koja je spremna da ih prekori ili čak i ostavi ako se ne ponašaju kako treba, nego sa nekim ko se uhvati za njih kao davljenik za slamku. To je i zato što svi mi podsvjesno tražimo jake ličnosti za životne saputnike, nekoga na koga ćemo se moći osloniti kada stvari krenu nizbrdo. Zato prije svega moramo biti jaki i spremni da život provedemo i sami. Kada tako razmišljamo imamo velike šanse da privučemo potencijalnog partnera. Ljudi osjećaju kada neko zrači zadovoljstvom i sigurnošću i to ih neodoljivo privlači.

.. .. nisam saglasna ..   .. paa ..   .. ni sa čim ..

.. bilo da je u pitanju  ljubav/zaljubljenost/(psiho)emotivna vezanost  .. u pitanju će biti neki lakši/teži oblik patologije .. imaš i one psihosomatske simptome tipa .. srce brže kuca, šire se zjenice, nemir, tjeskoba, preznojavanje, slabost ...
.. koliko dugo i kakvim intezitetom će  ljubav/zaljubljenost/(psiho)emotivna vezanost/kako god  biti izraženi  zavisi od tipa lličnosti, a ne od godina i sl..
.. i nisu ludi samo oni 'bezglavi' ..
.. primjera radi .. uvijek prvo primjetim mane (zato svi prijatelji/poznanici kriju svoje dečke/djevojke/simpatije da ih ne bih 'popljuvala'), pa tek onda vrline .. i jednako ludo ljubim i mane i vrline te osobe ..

.. nije svakom izazov da bude sa osobom koja prekorava i sl .. (to sa ostavljanjem mi zvuči i kao ucjena) .. većina muškaraca bi u susretu sa osobom koja nešto zakera, kritikuje, ucjenjuje i sl pobjegla glavom bez obzira .. i ne traže svi jake ličnosti, oslonce, i sl za životne saputnike ..

Ja npr. za saputnika želim nekog totalno obezglavljenog. Meni mir ne treba, meni treba ludilo. U miru ću biti kad ostarim i sve to ispari. Sada želim da me neko voli ludački i možda čak destruktivno. Želim strast i pravi osećaj jedinstva sa nekim, i ne verujem da se to može postići samo kroz harmoniju. Sad, ne mislim tu da se mi tučemo i davimo međusobno već da plenimo emocijama i prenosimo ih jedno na drugo, da se spajamo i spajamo na svim nivoima, u svim vidovima, da se prosto, volimo. Već sam nešto takvo doživela, ali ne bih da umrem a da se to ne ponovi, opet mi je bilo malo. Čini mi se da samo zato i živim, da beskrajno volim, volim i volim, dajem i nek nose i srce i um i sve

Obori mi glavu, opet ću je dići
isčupaj mi srce i novo će nići
Sve u ime sile od koje sve biva,
u ime ljubavi - na njoj sve počiva! Hahaahhaha kao da pišem za novokomponovani hit

--

Pa i abdomen ms.k Neko nosi sve

.. /'prava, 'idealna, 'the one/  ljubav' .. kakva god .. nešto je što realno ne postoji i nešto što je 'dato' ljudima kao jedan od apstraktno-psiho-emotivnih mehanizama za održavanje života isto kao npr. želja za dijetetom .. nešto poput onog fizičkog mehanizma za održavanje života - gladi i žeđi za koječim i sl ..

Za nekoga ne postoji, za nekoga da. Ne postoji onda ni Bog, a ljudi u njega veruju... Kako ko želi, ili kako ga iskustva pouče. Ja verujem. I volim. I voleću.

Osećam se tako idiotski što ne znam šta da mislim o ovoj temi. Interesantno pitanje, svakako, samo što, ako ne znam odgovor - onda sam ga upravo sebi i dala. Ako neko ne razmišlja o ljubavi, znači da je i nije doživeo.
Naravno da čeznem za nekim sa kim bih bila kompatibilna u svemu, ali, nekako imam utisak da sam naučena na takav osećaj - putem knjiga, crtaća, medija... Kažem: imam utisak, što ne znači da ne bih to isto osećala i bez tih drugih uticaja.
Za sada sam birala, i to loše po sebe, ne uživajući, uopšte ne slušajući intuiciju. Nekako me je strah. Ne znam od čega.

Definitivno se bira.
Birati ljubav

Kol'ko sam bila glupa... C,c,c.
Dobro je da sam shvatila. Bolje kasno nego nikad.
Ljubav ne postoji.
Od sada za mene je to samo reč, nakićena i meni mrska.
Voleti?
Svako voli samo sebe. Naučno dokazano. Sve što radi životinja zvana čovek radi radi sopstvene koristi. Ništa na ovom svetu nije veća zabluda ni veća laž od te da ljubav postoji.

Postoji ljubav Ivana, a krivca za svoja sadasnja razmisljanja mozes prije svega potraziti u samoj sebi.

Ivana_ ::Ja npr. za saputnika želim nekog totalno obezglavljenog. Meni mir ne treba, meni treba ludilo. U miru ću biti kad ostarim i sve to ispari. Sada želim da me neko voli ludački i možda čak destruktivno. Želim strast i pravi osećaj jedinstva sa nekim, i ne verujem da se to može postići samo kroz harmoniju.

Sto si trazila to si i dobila. Mnogo si nezrela. Kad sazris i prestanes da gledas sa visine na odnose koji su zapravo za svaku pohvalu tada ces i uspjeti naci pravu ljubav. Ovo sto ti opisujes da zelis je zaljubljenost i strast. Ne kazem da i ona nema svoje drazi, ali tesko da moze da traje, a to uvijek vodi u razocarenje i "stvarno zelim da ga ubijem".

Razmisli i pokusaj sebi iskreno odgovoriti na pitanje: Moze li odnos koji zaista vrijedi ikada biti toliko los da te vodi u zelju da ubijes nekoga i pomisao da ljubav zacijelo ne postoji? I ako ne moze - koga treba kriviti i cije ponasanje i razmisljanje treba mijenjati - svoje ili necije tudje?

Ne želim da se menjam Troja. Nikoga nisam optužila za svoje stanje, samo sam postavila pitanje više filozofski - ubiti nekog iz dobrih namera. No, mi, neshvaćeni - uvek smo grbavi. Čak me je i male razumeo. Što me vrlo pozitivno iznenadilo. Ako dublje promisliš to što nazivate ljubavlju samo je krik pobune protiv praznine života, neutoljiva želja čoveka da premosti sebe unatoč drugoga. Ljubav nema veze s tim. Ako i postoji ona prava smeje se ljudskim površnim odnosima koje njome nazivaju. Pa i meni. Suviše sam mala da bih mogla išta reći veliko.

Dalje - kad psihološki analiziram sebe - shvatam da sam posve normalnija od 98 posto ljudskog brloga. Ni jedna prava emocija nije zrela. Zrelost je stanje učmalosti i sveprihvatanja. Čak po meni više stanje neke ravnodušnosti. Ono što moji baka i deka imaju nakon 59 godina braka nije ljubav. Bila je ljubav. Onda je prerasla samo u duboko poštovanje i verovatno ih je održao strah od napuštanja sigurnog gnezda, ja to zovem nemoć.

A da- ko je zreo - brže truli. Samo izvolite.

Ivana_ ::Ako dublje promisliš to što nazivate ljubavlju samo je krik pobune protiv praznine života, neutoljiva želja čoveka da premosti sebe unatoč drugoga. Ljubav nema veze s tim. Ako i postoji ona prava smeje se ljudskim površnim odnosima koje njome nazivaju.

A otkud ti znas sta mi nazivamo ljubavlju kada to nikada u zivotu nisi imala? Ne mislis li da bi prvo trebala iskusiti ono sto ljudi nazivaju ljubavlju, pa onda suditi o tome?

Ivana_ ::
Dalje - kad psihološki analiziram sebe - shvatam da sam posve normalnija od 98 posto ljudskog brloga.

Nisi ti ta koja to treba procijeniti nego drugi ljudi.

Ivana_ ::
Ni jedna prava emocija nije zrela. Zrelost je stanje učmalosti i sveprihvatanja. Čak po meni više stanje neke ravnodušnosti. Ono što moji baka i deka imaju nakon 59 godina braka nije ljubav. Bila je ljubav. Onda je prerasla samo u duboko poštovanje i verovatno ih je održao strah od napuštanja sigurnog gnezda, ja to zovem nemoć.

Ni jedna prava emocija nije zrela?

To sto tvoji baka i deka imaju nakon 59 godina braka je ljubav i postovanje koji su ostali nakon sto su zaljubljenost i strast prohujali kroz njihove zivote. Ne ostaju ljudi zajedno zato sto ih je strah da napuste sigurno gnijezdo, nego zato sto je u tom gnijezdu mnogo prijatnije i ugodnije biti, ususkan u ljubavi, nego izigravati vuka samotnjaka.

Mnogo se rugas izborima drugih. Plasim se samo da ces, razmisljajuci tako, zavrsiti kao neki koje znam - bez igdje ikoga, ni kuceta, ni maceta, zavideci drugima i prizeljkujuci njihove partnere, na koje si u mladosti gledala s visine. Jos si svjetlosnim godinama daleko od toga. Ne dozvoli da to postane tvoja sudbina.

Nadam se da se diviš sebi sada.
Pobedila si. Naklon.

Meni se dešava. Za ostale ne znam. Definitivno, meni se dešava.

''Romantična'' ljubav.
Široko, nepregledno more.
Svako ljudsko biće na ovoj planeti je percipira na svoj, jedan jedini i neponovljivi način.
Neki je izjednačavaju sa posebnim osećanjem prema nekoj osobi.Ali avaj, nijedno osećanje nije stalno i večno.
Neki je izjednačavaju sa delima, ali onda to ode u drugu krajnost, preterano dokazivanje.
Neki je izjednavaju sa kombinacijom ova dva, i to bi možda i bilo idealno.
Ljubav je divna, ljubav je preporod kada se daje i prima.
Ali da bi čovek doživeo ljubav mora zavoleti sebe, mora poznavati sebe.
Jer onda će samo biti siromah i privući drugog siromaha, a to nije ljubav, to je potreba, a svaka potreba vodi u patnju.
To prestaje biti ljubav i postaje golemi kavez u koji želimo da strpamo drugu osobu.
Ali ljubav je posebna.Nju ne doživi svako ljudsko biće, ona se dešava...ko zna kome i ko zna zašto...nema razloga...Nije svima suđeno da je dožive u ovome životu...i to je okej, dokle god je čovek u miru.
A sad, na koji način će se desiti...ili izabrati...to je već manje važno...