Šta fali današnjem čoveku?

Osnovna kultura, pristojno ponašanje, umeće ponašanja u određenim okolnostima.

Slobodno vrijeme, strpljenje, poštovanje prema starijima.

Da se ne igra gluvih telafona .
Da sagovornika slusa.
Da ne spava hodajuci.
Da voli i da bude voljen.
Da ne cini drugima ono sto ne voli da oni urade njemu .
Za pocetak toliko doci cu opet...  

Fali mu ljudskosti ponajviše,jer je to izbrisano ovim sistemom ja,meni,moje...
-odrastao sam na prašnjavoj ulici,bosonog ,slinav i u modricama od padanja i skakanja
-odrastao na masti i leba,kradji komsijskog voća i deljenjem žvake sa kolegama
-odrastao sam ceneći starije i poštovanjem svojih rodjenih
-cenio sam učitelja.plašio se milicionara,divio se sportistima
-cenilo se da si čist,da imaš devojku,da se baviš sportom
-čast je bila služiti vojsku 
-Izlazilo se do ponoći jer se ujutru išlo raditi
Ovo su samo neke stvari koje sam ja imao a koje ovaj  današnji naraštaj nikad neće imati a ni budući.Sve što smo dobili kao napredak u stvari nam je uništilo onu lepotu koju smo trebalio svi da proživimo.
Možda sam promašio temu al ja mislim da svima danas treba onoga što se dešavalo 60 godina da bi naucili sve ljudske vrednosti  

Mislio sam da su deca izgubila smisao za druženje, za igru, a večeras sam ih video kako se igraju loptom. Njih četvoro, troje na jednog, što je zlo, ali sam ubedio sebe da se smenjuju u ‚‚zlobi".

Današnjem čoveku fali hrabrost (mada je to možda falilo i svim prethodnim generacijama) da se izrazi, da istupi iz mase, da iskaže svoje mišljenje. A često ga i nema, krade ga od drugih zbog nedostatka iskustva, jer se zatvara u čauru i živi iskustvom drugih (tj. komadima iskustava drugih ljudi koji, isto tako, žive od komada drugih). Današnjem čoveku fali mišljenje. I iskustvo.

Fali mu samosvest, poznavanje sebe.

Fale mu trenuci dosade, dokolice, trenuci u kojima se oformljava mišljenje, u kojima čovek spoznaje okoliš, u kojima spoznaje sebe samog.

Fali mu vreme. Vreme da se odmori, da se posveti sebi, da uživa.

Današnjem čoveku fali sposobnost slušanja. Svi bi da kažu, da ih čuju, a niko neće da čuje ili nema kapacitet. A i kad čuje, ne trudi se (ili ne ume) da razume.

Fali mu nada, fali mu smisao, fali mu otvorenost, ogoljenost, fali mu eksplicitna ranjivost.

Ali sve to je čoveku možda oduvek falilo. U svakoj ranijoj generaciji. A možda samo danas, kad svi gledaju samo sebe, a ne paze na sebe same.

Ipak, danas najviše čoveku fali privatnosti. Sa neobuzdanom željom da zaviri u tuđu privatnost pokazuje ljudima koji ga čak ni ne poznaju svoju intimu. Ljudima koji je neće razumeti, koji će je pogrešno protumačiti, koji će mu suditi iza svog ekrana ubeđeni da samo oni sami sve najbolje znaju. I da ga poznaju i vide. Najviše mu fali privatnost. A u isto vreme, paradoksalno, i bliskost i otvorenost prema ljudima koji bi, ako ništa drugo, a ono bar pokušali da razumeju ono uzdužno i poprečno u njemu.

Današnjem čovjeku fali čovječnost. Samoljublje, ego i sujeta progutali ljude.
Fali mu da ume da bude sam sa sobom. Ljudi više ne umiju da budu sami a da se ne osjećaju usamljeno.
Fali i skromnosti.

Napretkom smo izgubili smisao za mir, za neku harmoniju bića. Živimo u haosu, isprepletani sa svakodnevicom koja puca od nesnosnih gužvi, tehnologije, brzine. Izgubili smo najfinije načine odmaranja. Odmaramo se uz opterećujuće stvari kao što je i ovaj internet, a da toga nismo ni svesni.
Današnji čovek trebao bi biti osećajniji. Negde, u tom ledu od zgrada i napretka izgubila su se i naša emocionalnost. Postali smo osetljivi kao nosorozi. Previše smo sebični. Uništili smo brojne lepote. Jedna od njih je i prirodnost. I još dosta, dosta toga. Navodiću kako uzmognem.