Ingmar Bergman

BERGMANOV RELIGIOZNI ATEIZAM

Bergman je, kako u svojim filmovima i tako u svojim literarnim delima i dramama izražavao sumnju u postojanje Boga, što mu je donelo epitet “protestantskog ateiste”. Bergmanu nije sporno da li se može verovati u nešto sveto, sem ako to nije Bog i time ne dovodi u pitanje svoju reliigioznost. Bergmanov religiozni Vjeruju se ogleda u naizgled nespojvom, rečju, u Božjoj odsutnosti i ljudskoj svetosti.

U filmu „Kao u ogledalu“, na primer, otac i sin razgovaraju o Bogu. Sin objašnjava nemogućnost vere u Boga, između ostalog i zato što se njegovoj psihički oboleloj setri Bog privideo u obliku otrovnog pauka. Tako on zaključuje da i ako postoji Bog, onda je to samo iznuđena iluzija neke bolesne osobe, te da ni u tom slučaju, Bog nije dobar. Otac mu, kao sveštenik koji propoveda, odgovara kako je svaka vrsta ljubavi – dokaz da Bog postoji, zato i nije važno da li Bog ćuti ili govori.

Bergman uvodi u svoju autobiografiju i jedan citat iz dnevnika svoje majke: „Molim se Bogu bez očekivanja utehe. U životu treba činiti najbolje što je moguće”, ali je ove reči Karin Bergman, njen sin Ingmar Bergman, ostavio bez navodnika, svesno se poistovetivši na taj način sa svojom majkom i njenim načinom komunikacije sa Bogom i njenim životnim stavom.

“Bergmanov filmski opus obeležava religozni ateizam, svojevrsni fenomen koji ne objašnjava nestajanje Boga kao neko oslobođenje, već kao tužnu napuštenost, tako da želja za spajanjem sa Bogom živi i dalje u jednom svetu koji upućuje molitve u prazinu koju je Bog ostavio za sobom”, napisao je David Akvilon. U Bergmanovim filmovima hrišćanstvo je prisustno u svom esencijalnom simbolu, krstu i linijama koje se ukrštaju. Horizontala je granična linija metafizičnog sveta, a vetikala je razdvajajuća linija telesnog. Žensko telo tangira granicu između života i smrti. Stalno vraćanje na temu o Božjem ćutanju je ono što omogućuje Bergmanu da “kondenzuje” ljudsko iskustvo.

Bergman se naročito približio Bogu posle smrti svoje žene Ingrid fon Rosen. “Sada kada ti sve više okrećeš leđa svemu živom. Sada kada se ti sve više udaljavaš sa svojom intuicijom, tvojim čuđenjem i možda sa tvojim očekivenjem, ja sam odlučio da “dam krila” mislima da ću ponovo sresti Ingrid“, napisao je Bergman. Televizijski film „Saraband“ iz 2003. godine posvećen je ovoj poslednjoj Bergmanovoj supruzi. U tom filmu sin glavnog junaka koga igra Erland Jozefson, oplakuje svoju mrtvu suprugu, prenoseći nam Bergmanove misli i osećanja o smrti.


UVOĐENJE U DRUGI ŽIVOT

“Sada kada sam se okrenuo ka Smrti, odjednom se podrazumeva i to da se okrenem onima koji su već mrtvi. Živeo sam dovoljno dugo bez da mislim na posledice. Moje večernje molitve, ili večernje meditacije, u glavnom se sastoje od dugačkog niza imenima od koji su mnoga, oni mrtvi“, napisao je Ingmar Bergman. Ovo neodoljivo podseća na film „Fani i Aleksander“, kada deca u svojoj molitvi pre spavanja, veselo i na brzinu pominju imena oca, majke, ujaka i ujni, želeći im dobro zdravlje i Božju milost, da bi u mraku nastavili dalje sa dečijim igrama, sve dok ih ne savlada san. Sada znamo da je “demonski režiser” ipak u svoju duboku starost poneo radost iskrene molitve i veru u zagrobni život kroz ljubav prema bližnjima.

“On je imao urođeni talenat za priču, koji je u izuzetnom finišu i ekspresivnom uzbuđenju mogao u isto vreme da oslika sam život, od porodičnih večera, sve do totalnog užasa od večnosti“, zapisao je Lars Ring o Ingmaru Bergmanu.

“Mnogi Bergmanovi filmovi su puni mešavine folklornih mitova, ljubavnih napitaka Šekspirijanske zaigranosti u prirodi i asocijacija na pozorište 19. veka i moderne ironije, pa i se ovi elementi uklapaju kao zupčanici u tom satnom mehanizmu“, piše Mikael Tim.

“U tom smislu, mitopoetski model sveta je prestava nakon artikulacije priroda-ritual-mit-priroda i može se reći da se mitopoetska kategorija suprostavlja naučnom objašnjenju time što ga ne potire već ga ignoriše preuzimajući za sebe ekskluzivitet stvaranja. To je rad koji sređuje haos i pretvara ga u kosmos, u sveobuhvatnu, mikro-makrokosmičku i sveobuhvatnu sferu u kojoj vladaju određena pravila”, ukazuje Miomir Petrović.

Bog koga Bergman priziva kroz svoje junake je ravnodušan i odsutan. Ali za Bergmana lično, Bog je prisutan kao negativan otisak, kao naličje prusutnosti, kao mit i priča.

“Mit je… manje-više brižljivo izabrano ruho za apstraktnu misao. Slikovitost je neodvojiva od misli. Ona predstavlja oblik u kojem je doživljaj postao svestan… Za Levi-Strosa, mitska misao nije samo rob događaja i iskustva koja neumorno raspoređuje i preuređuje da bi otkrila neki smisao, ona je i osloboditeljka, jer ustaje protiv odsustva smisla. Levi-Stros je u pravu kada, na kraju svog istraživanja, zaključuje da u mitu, kao i u lingvistici, formalna analiza izaziva neposedno pitanje: smisao., piše Miomir Petrović.

Ingmar Bergman, kroz lik Viteza, u filmu „Sedmi pečat“ postavlja pitanje smisla života. Vitez, koji je taj smisao tražio godinama, takoreći na pogrešnim mestima i situacijama, kao što su, na primer rat ili religija, na kraju ipak našao smisao u čudu deteta i u porodici. Sedeći na cvetnoj livadi on kaže Miji: „Religija je muka. Da li ste to znali? To je kao da volite nekog ko je tamo negde u tami ali se nikada ne pojavi, bez obzira kako ga glasno zvali. Kako beznačajno i nerealno mi to izgleda, sada, kada sedim ovde sa tobom i sa tvojim mužem. Kako mi je to sada postalo nevažno.“

OTAC-REDITELJ – RODITELJ

Lars Ring u članku u novinama „Svenska dagbladet“ povodom smrti Ingmara Bergmana, ističe sličnost izmeću uloge sveštenika i uloge reditelja u odnosu na literarni tekst. Bergman je naime, imao mogućnost da od ranog detinjstva, kroz profesiju svog oca, izbliza posmatra kako propoved, zasnovana na određenom tekstu iz Biblije, prerasta u autorski tekst sveštenika skrojen prema potrebi, u vezi same teme propovedi i sveštenikome namere.

„Umetnici se služe mitom zbog redefinisanja sveta koji ih okružuje i emanacije jednog potpuno različitog sveta. Pre svega, umetnik je u okviru pomenutog modela vrač, džu-džu, šaman, onaj koji rukovodi ritualom i sprovodi, aktuelizuje osnovne nivoe rituala. Cilj rituala je, u mitopoetskom smislu, stvaranje sveta, odnosno njegova preformulacija i stoga je, često, u umetničkim delima koja u sebi sadrže mitsku matricu vidan pokušaj snažnijeg stvaralačkog delovanja nego što se očekuje, jer je cilju metnika prevazišao mimetičke uslove”, piše Miomir Petrović.

U filmu „Sedmi pečat“ Bergman je zapravo i sam postao par excellence filozof religije u filmskoj umetnosti.

”I kada je Jagnje otvorilo sedmi pečat, nastala je tišina na nebu, koja je trajala oko pola sata. I sedam anđela, koji su držali sedam truba pripremili su se da zasviraju u njih.” U Bibliji, Isus Hrist je jagnje koje lomi sedam pečata da bi na kraju sreo đavola i pobedio ga. Kod svakog pečata đavo puštapo jednu nesreću na zemlju. Iza četvrtog pečata krije se Smrt koja šalje kugu. Bergman se tom temom upravo koristio u filmu „Sedmi pečat“ kadaVitez u predelu gde je zavladala kuga, susreće Smrt. Prenosimo deo scenarija iz tog filma:



SMRT:

- Sada vidim nešto interesantno.

VITEZ:

- Šta vidiš?

SMRT:

- Dobićeš mat u sledećem potezu.

VITEZ:

- Istina je.

SMRT:

- Da li ti je odlaganje donelo radost?

VITEZ:

- Da, donelo je.

SMRT:

- Drago mi je. Sad te ostavljam. Kada se sledeći put sretnemo, tvoje vreme i vreme tvojih saputnika je isteklo.

VITEZ:

- Znači, ti ništa ne znaš?

SMRT:

- Ja ne nosim nikakve tajne.

VITEZ:

- Znači, ti ništa ne znaš?

SMRT:

- Tačno je.

Vitez hoće da odgovori, ali je smrt već nestala.

Strindberg je takođe izazivao Smrt u svojoj knjizi „Inferno“: „Da bih istražio liniju razdvajanja između života i smrti naslanjam se na krevet, otvaram flašicu sa cijanidom i puštam da se otrovni miris širi. Smrt sa kosom se približava, polako i dobro je raspoložena, ali u poslednjem trenutku uvek neko dođe i uvek se nešto desi; glasnik sa nekom porukom ili pčela koja je uletela kroz prozor. Sile mi oduzimaju moju jedinu radost i ja se pokoravam njihovoj volji“.

U jednom od svojih retkih javnih nastupa, u julu 2005. godine, na festivalu „Bergmanova nedelja“ koji se održava na na ostrvu Faro,ovaj vitalni osamdesetogodišnjak je najednom počeo da diskutuje sa biskupom iz grada Visbi, Lenartom Koskineneom, koji je bio pozvan da govori o religioznoj tematici u filmu „Kao u ogledalu“.

”Biskupe Koskinen“ povikao je Bergman sa svog mesta u publici, „da ti li veruješ u Boga?” Koskinen je odgovorio da on svakako veruje u Boga, a Bergmanu je postavljeno isto pitanje. Bergman je, između ostalog odgovorio da je potpuno ubeđen da će sresti svoju preminulu ženu i da je ”Hrist jedan filozof, koji daje dokaz da postoje dugi svetovi. Isto kao i Bah.“

„Bergman se u Ibzenovoj dramai „Sablast“ koncentriše na majku, gospođu Alving. U uvodnoj sceni ona stoji sama na pozornici, okrenuta prema prozoru, kroz koji se vidi nekoliko zimskih grančica koje formiraju kaligrafski znak, kao simbol velike, neobuzdane tuge. A završna scena, u kojoj ona svom sinu Osvaldu daje prekomerenu dozu morfijuma da bi ga omogućila da umre, lepa je do bola. On je nag, kao novorođenče, na podu. Ona ga ponovo rađa, ali ovoga puta ne za život, nego za smrt”, piše Lars Ring.

U filmu „Saraband“, ostareli Erland Josefson kaže, takođe ostareloj Liv Ulman, da se plaši smrti i da je taj strah već postao veći od njega samog. Nekadašnji suprug i ljubavnik, sada uplašeni starac, moli svoju bivšu ženu koja je u poseti, da ga primi u krevet i majčinski zaštiti od smrti. U Bergmanovim filmovima se čini kao da je svaki susret dva čoveka, Pijeta a svaka žena Madona – žena koja gubi muškarca koga je rodila, ili koga je u životu zavolela.

BERGMANOV SVET IZMEĐU DVA TREPTAJA OKA


Kao što je dramski pisac, Ben Džonson, Šekspirov savremenik i kolega, još u šesnaestom veku ukazao na Šekspirovu besmrtnost napisavši da Šekspir ne pripada samo jednom dobu već je pisac za sva vremena: „Shakespeare was not of an age, but for alltime“, tako je i Aki Kaurismaki, na svoj specifičan poetski način, izrazio Bergmanovu bezvremenost rekavši da je Bergmanov film “svet između dva treptaja oka…“

“Kao treptaj oka” prošle su četrdeset tri godine između premijere Bergmanovog filma „Praskozorje“ i premijere Bergmanove drame „Praskozorje“ u „Dramatenu“. Švedsko kraljevsko pozorište „Drameten“ premijerno je izvelo adaptaciju scenarija ovog Bergmanovog filma kao pozorišnu predstavu, marta 2011. godine. Ingmar Bergman je napisao ovaj scenario još 1964. Kada je film je bio gotov 1968. godine, Bergman je bio kritikovan kako je u tom filmu eksponirao ceo svoj unutrašnji život. Nešto tako “sasvim lično”, kao Bergmanov Subjektivistički ekspresionizam, postalo je evropsko kulturno nasleđe 21. veka, bezvremeno i univerzalno.

„Praskozorje“ je jedna “hibridna” pozorišna predstava sa muzikom i filmom. U predstavi igra i Aleksa Lundberg, jedan dvadesetdevetogodišnji transeksualni glumac, zapravo glumica, koja je u toku pozorišnih studija promenila svoj muški pol za ženski. Izbor ove glumice potpuno je u skladu sa Bergmanovim univerzalnim stavom o ljubavi, koja je nije ograničena ni polom individue, ni vremenom, ni nprostorom.

„Praskozorje” je dvadeseti po redu Bergmanov filmski scenario ili scenario za televizijski film, koji se izvodi na nekoj pozorišnoj sceni. Fondacija Ingmar Bergman (Ingmar Bergman Foundation), je od 2006. godine naslednik autorskih prava Bergmanovih dramskih tekstova, koje se igraju negde u svetu. „Ingmar Bergman Face to Face“ ima sekciju koja se zove: „Na sceni“ (On Stage), prezentujući gde i kada je neki Bergmanov tekst igran.

Govoreći o tesnoj vezi svog rada na sceni sa radom na filmu, Bergman je 1963. godine izjavio: ”Moji filmovi su samo destilat onoga što radim u pozorištu.” Jedan od najvećih svetskih filmskih reditelja, Ingmar Bergman, koji sebe nije nazivao dramskim piscem, zbog senke koje su na njega bacala dva velikana evropske drame, Henrik Ibzen i August Strindberg, postao je jedan od vodećih dramskih pisaca današnje Evrope, upravo preko scenarija svojih filmova.

Bergmanova bezvremenost, “tuga između dva otkucaja srca”, “živahnost između dva udarca dlanovima”, “jedan dvadesetčetvrti deo sekunde koji je matamorfoziran i produžen na sat i po vremena”, kako je pisao Aki Kaurismaki, produžen je na večnost, mada je Bergman sam zapisao: „Ja nemam religiju. Ne pripadam ni jednoj veri. Ne treba mi Bog, spasenje ili večni život.” Uprkos tome, Bergmanova dramska dela posle njegove smrti osvajaju Evorpske pozorišne scene. Bergman se igra širom Skandinvije, u Londonu, u Beogradu…

Kao kroz staklo - BDP

BEZVREMENI BERGMAN

I u predstavi „Kao kroz staklo“ Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Anje Suše, koja je imala premijeru u februaru 2011. godine, u fokusu je mlada žena Karin. Dok Agnes iz Bergmanovog filma „Krici i šaputanja“ umire od raka, Karin je psihički obolela. Oko nje su tri muškarca, kao što su oko Agnes bile tri žene. Haravno, tu je i odsutni doktor koji dijagnosticira bolest. Otac, muž i mlađi brat, preokupirani su sobom, svaki na svoj način, kao i Agnesine sestre. Iako fizički zdrava, Karin je označena kao beznadežni slučaj i pre ili kasnije, i nju će uzeti „Bela svetlost“, Smrt.

Samo četiri godine posle Bergmanove smrti, kroz ovu pozorišnu prestavu, koja je premijerno izvedena u Londonu 2010. godine, Bergmanova briga za sudbinu moderne žene nastavlja se i u 21. veku, što je veliki doprinos Bergmana umetničkom identitetu Evrope.

Bergmana “svojataju” kako levičari, tako i konzervativni krugovi. Ingmar Bergman je najčešće prestavljan kao umetnik i ikona buržoaskog društva. “Ne mora se biti levičar, da bi neko bio veliki”, napisala je Marija Pia Boecijus. A Mikael Tim je napisao da je Bergman pronašao jedan osnovni jezik koji je prešao nacionalne i jezičke granice, dakako i klasne, ne napuštajući na svom umetničkkom putu i hrišćanska obeležja. Kao i u filmu „Sedmi pečat“, Bergman je bio inspirisan Biblijom i za naslov filma, „Tako, kao u ogledalu“.

“Ako ne moram da pazim na vreme, onda najbolje funkcionišem”, napisao je Ingmar Bergman. Ovo nije samo stav prema onom vremenu koje je Bergman imao na raspolaganju u svom privatnom životu, već i njegova želja da se prevaziđe vreme, koja provejava kroz celo Bergmanovo filmsko stvaraštvo.

“Snimanje filma je herojski čin (ne uvek, ne često, ali ponekad). Postepena destrukcija pojavnog sveta je zaustavljena za trenutak. Kamera je oružje protiv tragedije stvari, protiv nestajanja”, napisao je Vim Venders, koji deli Bergmanovu fascinaciju Strinbergovim rečima iz predgovora za „Igru snova“: “Vreme i prostor ne postoje; na jednoj beznačajnoj osnovici stvarnosti vrti se uobrazilja i tka nove motive: Jedna mešavina sećanja, doživljaja, stvarnih i izmišljenih nerealnih situcija i improvizacija.“

CHASING THE CLOCK

Mnogobrojni satovi u Bergmanovim filmovima ne mere vreme, već ljudsku usamljenost. U tim prostorijama, vreme je prestalo da postoji iako sat stalno otkucava. Čini se da je vreme umaklo iz sata, kao u rastopljenim satovima u slikama Salvadora Dalija. Agnes iz Bergmanovog filma „Krici i šaputanja“ vrednuje prisustvo sestara kao jedini vremenski imperativ u svom kratkotrajnom postojanju na Zemlji.

”Jedan minut je kao mnogo godina, nema godišnjih doba, sneg leži u letnjem krajoliku i lipino lišće žuti…”, kako je Strindberg napisao u pismu jednom prijatelju.

Maret Koskinen je napisala da su mnogi analitičari istakli da je ključna reč Bergmanove filmske estetike „san”, ili, kako je i sam Bergman rekao u mnogim intervujima, da je njegovo polje stvaranja “prirodni sistem snova”. Ono što je Bergman nasledio od Svedenborga, Junga i Strindberga je pogled na život kao san, te da okruženje postoji samo u našoj uobrazilji i u pesničkoj fanataziji.

Kada je pravio svoje filmove, Bergman se trudio da iz scenarija skloni sve nepotrebno. Tako da se ne kaže: “Sada dolazi san“, već da se odmah uđe u njega” , napisao je Mikael Tim. “Ingmar Bergman je sve podredio fenomenu vremena. Decenije i „persone“ se prelivaju jedna u drugu”, piše Mikael Tim.

Divlje jagode, Bergman

JA SAM SVOJ SOPSTVENI BOG

“Persone se dele, udvostručavaju, isparavaju, zgušnjavaju, ističu i sakupljaju. Ali jedna svest dominira svime, svest onog koji sanja; jer ne postoje nikave tajne, nikakve posledice, nikakvi skrupuli, nikakav zakon“, napisao je Strindberg u Igri snova.

„Ja sam svoj sopstveni Bog, sam obezbeđujem svoje anđele i demone”, napisao je Bergman imajući naročito u vidu svoje stvaralaštvo. Bergman se vrlo odgovorno odnosio prema svojoj zaostavštini. I sam je pisao o svom filmskom stvralaštvu, a u naučne svrhe pristajao je da bude da predmet istraživanja i doktorskih disertacija, dajući potpunu autorsku slobodu piscima knjiga o njemu, kao što su Maret Koskinen, Mikael Tim i Aleksandar Andoril, autor knjige „Reditelj“. Za razliku od predusretljivosti koju je pokazivao prema naučnicima i piscima, Bergman je bio rezervisan kada su bili u pitanju novinari. Na pitanje da li čita kritike svojih filmova ovako je odgovorio u jednom intervjuu: “Čitam kritike u četiri švedska lista, samo da bih imao uvid u trenutnu situaciju. Ali ostalo ne – oduzima previše vremena. Da budem jasniji, ne oduzima toliko vremena samo čitanje, već efekat onog što si pročitao ostaje u tebi na jedan vrlo čudan način. Ako je povoljna kritika, ostaješ sav rascvrkutan, a ako je negativna, osećaš se otrovanim. Samo za nekoliko sati, ali sve jedno, to je nepotrebno gubljenje vremena.”

“Bergman je tvrido da je napravio svoju karijeru uprkos neprijateljski raspoloženim kritičarima”, napisao je Erik Nedling u novinama „Svenska Dagbladet“, godinu dana posle Bergmanove smrti. Ingmar Bergman nikada nije napuštao autobiografski element u svom stvaralaštvu: “Ja ništa nisam izmislio. To je moglo biti sećanje na nekog rođaka, neka replika, dijalog, šara na tepetu. Bakin stan, kao raj na zemlji sa satovima koji kucaju, toalet od sic-somota, kao omanji presto. Kaljeve peći u svakoj sobi, statue i tapeti sa motivima iz Venecije”, što je sve davalo svojevrstan osećaj bezvremenosti.

Kao i Strindberg, Bergman je bio precizan sa takvim detaljima i to mu je pomoglo da gradi katedrale. Ček je sebe nazivao “pogonskim gorivom”, moglo bi se reći i “građevinskim materijalom, napisao je Mikael Tim.

Kada je Maret Koskinen, profesor na Filmskim studijama Stokholmskog univerziteta, posetila Bergmana u vezi jednog njegovog neobjavljenog proznog teksta iz mlađih dana, Bergman joj je, skoro u prolazu, rekao: “Čuj, imam ovde na Foro jednu sobu, oko pet kvadratnih metara i tu sam sakupio različit materijal. Sve je užasno nesređeno. Da li bi htela da to pogledaš?”

BERGMANOVA SMRT I NJEGOVO USKRSNUĆE

Fondacija Ingmar Bergman, „Ingmar Bergman licem u lice (”Stiftelsen Ingmar bergman, Ingmar Bergman Face to Face”), ustanovljena je u jesen 2005. godine, kao internet stanica na švedskom jeziku (a od 2006. godine na engleskom) i sadrži iscrpne podatke o Bergmanovom filmskom opusu, šireći tako Bergmanov univerzum i omogućujući posetiocu dublje razumevanje Bergmanovog dela, sa ciljem da se održi sećanje na Ingmara Bergmana.

Bergman je umro kao filmski reditelj, a uskrsnuo je kao već klasičan dramski pisac i to onim redom kojim je, u Minhenu, lično postavio tri premijere u jednom istom danu: Prvo Ibzen, zatim Strindberg, a onda on sam, Bergman. Tako je bilo i ostaće zauvek, ta povezanost pozorišnih predstava: „Lutkina kuća“, „Gospođica Julija“ i „Scene iz bračnog života“. U pismu švedskom slikaru i prijatelju Karlu Larsonu datiranom 2. novembra 1901. godine, dok je radio na svojoj drami „Igra snova“, Strindberg je napisao: ”Moj život je postao neobjašnjivo snoviđene, možda je smrt zapravo – buđenje.“

Bergmanova drama „Scene iz bračnog života“, rađena po filmu koji je bio Bergmanov veliki televizijski uspeh iz 1973. godine, imala je svoju novu premijeru na Velikoj sceni „Dramatena“ u maju 2011. godine. Reditelj Stefan Laršon pošao je od Bergmanove verzije ove njegove pozorišne premijere iz 1981. godine u Minhenskom pozorištu „Theater im Marstall”.

“Moja namera nije bila da budem inovator. Ja samo želim da predstavim pozorišnu predstavu i da učinim da ona živi u srcima publike”, napisao je Bergman, a ta želja mu se još za života, dakako, ispunila.

“Vreme je kratko, želja je tako velika”, mogao bi biti Bergmanov manifest „Bezvremenosti“ i vremenske univerzalnosti Bergmanovog dela.



DR ALEKSANDRA LUTHANDER