Oslonac ili samostalnost?

Iako imam ovoliko godina koliko imam, mislim da sam prilično samostalna. Moji roditelji su me tako vaspitali i zahvalna sam im na tome. Nikada nisu radili nešto umesto mene niti sam im to tražila. Mada, oni ne bi bili roditelji da su me pustili u svet pod parolom "snađi se sama kako znaš i umeš". Ne... I dalje su tu za mene kad god mi to zatreba, naročito ako imam neki problem lične prirode, emocija itd. Mama je uvek tu da me sasluša i posle toga se mnogo bolje osećam.
Što se tiče odlučivanja kako nešto da uradim, šta da uradim, to je već moja briga. Sazrela sam toliko da znam šta je dobro, a šta ne za mene.
Samostalnost je jako bitna. Naravno, to ne znači da treba kroz svaki problem sami d aprođemo. Dobro je imati nekog sa kim ćete to podeliti. Ali, samostalnost je bitna i za pravilan razvoj ličnosti.
Zamislite samo kada neko želi da radi sve umesto vas. To bi vam pomoglo u tom trenutku, ali šta kada taj neko ne bude više bio tu? Šta onda? Mislite kako ne možete ništa da uradite, kako zapadate u probleme sve dublje i dublje... Da se ne bi to desilo, bolje se na vreme pripremiti za život i osamostaliti makar i u onim najsitnijim odlukama koje se činile beznačajnim.

P.S.Izvinjavam se zbog ovolikog posta. Bilo mi je potrebno...i dalje imam osećaj kao da nisam rekla sve što sam htela...

Caty, nema potrebe za izvinjavanjem. Naprotiv-ovako opširni postovi su sasvim ok. Lepo je kad neko ima nešto da kaže.

Meni je uvijek, uvijek potreban neko.Ne kazem da cu dozvoliti da me vodi, ali mi je neophodan prijatelj, oslonac u svako doba.Ne znam, ne mog da se sjetim da je u poslednje vrijeme bilo mnogo stvari kroz koje sam prolazila sama...Jedna ili dvije, i to zato sto nije bilo nacina da mi neko pomogne, morala sam sama.A inace...

Still_dreaming ::Imate li na koga da se oslonite ili ste prilično samostalni?
Mislite li da su oni koji se oslanjaju na druge slabi?
Koliko je bitna samostalnost?
I na kraju: Da li vam je lakše da kroz neke situacije prođete sami ili je ipak bolje kad znate da je tu neko ko će vas pridržati da ne padnete?

Uh, da sam odgovarala na ovo prije 8-9 mjeseci, definitivno bih odgovorila kako je bolje imati oslonac, kako zivot nije zivot ako u svakom trenu nemas nekog na koga ces se osloniti..itd.
Ali sad..sad mi se cini ljudi koji traze oslonac u nekom drugom nisu slabi, vec su zapravo nesretni. Uvijek traziti da te neko drugi pridrzi, da uvijek bude bezuslovno tu..to mi se cini kao neki nezavrsen zivotni proces.
I onda se uvijek osjecas pomalo nemiran, i stalno u nekoj strepnji hocel te ljudi na koje racunas iznevjeriti, razocarati, izmaci ti tlo pod nogama.
Ali kad prestanes toliko vezati svoje postojanje za djelovanje, ponasanje, odanost i osjecanja drugih ljudi prema tebi...onda je covjek puuuno mirniji, konstantniji, da tako kazem.
U zivotu su me dosta izmorile te dusevne oscilacije, jer je puuuno bolje imati neki mir, sigurnost. Sigurnost sam nasla u sebi. I upravo to mi omogucava i mir, i bolje odnose sa voljenim osobama.

Still_dreaming ::Imate li na koga da se oslonite ili ste prilično samostalni?

Imam na koga da se oslonim, ali imam i odredjeni nivo samostalnosti.

Still_dreaming ::Mislite li da su oni koji se oslanjaju na druge slabi?

Netacno, svakome je potreban oslonac. Ti meni - ja tebi

Still_dreaming ::Koliko je bitna samostalnost?

Vazna je zbog sigurnosti koju ulivamo sami sebi.

Still_dreaming ::Da li vam je lakše da kroz neke situacije prođete sami ili je ipak bolje kad znate da je tu neko ko će vas pridržati da ne padnete?

Probala sam, uspevala sam... ali je povremeno potrebno priznati da prijateljska ruka povremeno moze jako da vam pomogne. Gordost i ponos znaju jako da kostaju.

Samostalna jesam, ali znam da u svakom trenutku i po pitanju bilo kog problema imam kome da se obratim...prije svega podsku za sve imam od sestre i roditelja...
To naravno, ne znaci da ih zivkam i trazim pomoc za bilo kakve sitnice...jednostavno znam da su oni uvijek uz mene i to mi pruza osjecaj sigurnosti da mnogo toga rijesim sama...

Bas sam nedavno najmladjem bratu kukala kako mi je dosadilo da u sve rasprave i u sve bitke uvijek ulazim sama. Nikad ni na kog ne racunam, a istupim ispred grupe njih koji jedni drugima cuvaju ledja i koji nikad ne bi nista napravili sami, bez da znaju da iza njih neko stoji. Ranije sam se nervirala kad neko kog smatram za prijatelja, samo cuti dok se ja suprostavljam nekolicini njih sama, ali s vremenom sam se navikla i mogu se samo pozitivno iznenaditi, ako neko igra otvoreno za moj tim Potrebu za osloncem imam, ali naucim se i bez nje. Ponekad imam osjecaj da su sve moje pogresne odluke donesene onda kad sam bila sama, ali bar onda sutra mogu reci da su i one ispravne tad donesene...
Dakle, potrebu za osloncem svakako imam, ali sam uvijek spremna da necu dobiti i na to racunam...

Dovoljno sam jaka da budem samostalna.Ali postoje trenutci u zivotu kad potrazimo oslonac.
Mislim da je to prirodno jer nismo nepogresivi.
Ne mislim da je slabost imati oslonac u nekom mislim da je to doza nesigurnosti...
A tada moze da nam bude jako bitno da nas neko razume u cemu je problem i da nas podrzi.Podrska u tim trenutcima koji su za nas same jako teski moze puno da znaci.
Oslonac moze da bude bilo ko drug,roditelj,brat,sestra,partner....neko kome verujemo.

I postala sam uzasno zavisna u poslednje vrijeme.Treba mi neko za sve.Ako nesto podje naopako, nema veze,neko ce ili da me tjesi ili da mi rijesi problem.Ali ja?Nema sanse.Pocvinjem da mrzim tu svoju odvratnu osobinu.

Samostalna sam od kako znam za sebe, naravno ne svojom voljom vec eto zivot me nije bas nesto mazio pa naucih i to biti.Sto se ipak ispostavilo i dobro, i volim sto je tako jer se osecam ispunjenom,jakom, priznajem, i snaznom da sam eto cak ponosna na to.

Lakse mi je kada znam da je neko tu,ali ako silom prilika nema nikog,mogu da se oslonim na sebe,da sam sigurna da cu na kraju prebroditi tu situaciju.
Bila sam u takvoj situaciji.I presla sama sve.Ali je bilo mnogo vise situacija kada je prijatelj bio tu.I mnogo je lakse sa nekim.

Materijalna samostalnost je najvaznija za mlade.Nazalost vecina mladih su zavisni od roditelja, pa uz materijalnu podrsku 'neki' roditelji daju sebi za pravo da previse zabadaju nos u deciju privatnost.
Tacno je da nam uvek treba neko, ali taj neko ne moze da bude roditelj, iako roditelj zaista najbolje zeli svom detetu, on moze nesvesno da pogresi, i da dete nikada ne bude samostalno.
Ja imam vek i po, i mislim da sam oduvek samostalna smucilo mi se vise to. Tako sam vaspitana. Od svoje 114 godine sam odlucivala sta cu sa sama sobom...Secam se kako su mi neka deca 'zavidela' kako ja mogu sve, kako je meni super, ne znajuci da je to velika dgovornost...Verovatno sam zato najstrozija prema sebi, i to oduvek.
Moja samostalnost je usko povezana sa donosenjem krupnih odluka, pocev od upisa srednje skole, pa na dalje.Do srednje je od mene trazen uspeh i odgovorno ponasanje. Znac pripremana sam za samostalnost.Rano je to,No, dobro, nisam ja bitna, ja sam navikla tako, i uvek sam nasla nekoga da pitam sta i kako dalje, iako sam i sama znala, samo sam htela da cujem misljenje.
Generalno samostalnost ne sme da bude povezana samo sa novcem, vec i sa nasim odlukama. Kad se donosi neka ozbiljna odluka, treba popricati sa nekim. Najbolje je roditelj,ali pravi roditelj, koji razume sve,i koji ne soli pamet deci,jer eto on je roditelj.Ako je takav roditelj, onda sam misljenje da je bolje popricati sa nekim ko nam je prijatelj.

@Nymphadora procice ta 'zavisnost' vecina ljudi je nekad imala dane kad su se osecali tako, i to ocvrsne coveka, onda moze i ono sto nije mogao. Grlim Te jako

Ja volim da prokomentarisem svoje probleme sa prijateljima ili rodbinom, ali sam u zivotu sticajem okolnosti morala proci kroz neke vrlo teske situacije sama, bez icije pomoci. Mislim da je, ipak, mnogo ljepse kada imate nekoga na koga znate da mozete racunati. Vjerujem da bi moj zivot bio veoma razlicit da sam ja bila potpuno sama kada sam prije nekoliko godina izgubila posao. Pa cak i sada kada radim mnogo lagodnije zivim zahvaljujuci tome sto i ja i suprug radimo - dvije plate su uvijek bolje od jedne. I to vazi za nas oboje.

Uglavnom sam samostalan (ako se izuzme to da sam još uvek na fakultetu i u (ne)milosti svojih roditelja). Sve moram sam da organizujem i sredim. Ne žalim se - samo izjašnjavam. Svoje probleme (emotivne ili druge prirode) rešavam opet sam. U sebi rešim konflikt sa sobom i drugima, opravdam druge, sebe ocrnim, pa kako bude.

U nekim trenucima treba mi neko. Samo da je tu. Ti trenuci su veoma retki i tada učinim sve da neko od osoba koje volim ostane pored mene. Bude mi lakše samo od prisustva. Ponekad i lepa reč dobro dođe, ali je čin prisustva najbitniji, jer ću probleme u svakom slučaju rešiti sam i onako kako odlučim. Da drugi ne snose krivicu (u mojoj glavi) u slučaju greške, nego ja sam.

Samostalnost mi je veoma bitna. Ne bih sebi oprostio da se naviknem da zavisim od nekoga. Ali bez obzira na to, uvek mi je potrebno da znam da je tu negde neko ko će me pridržati ako krenem da padam.