Neuhvatljiva sreća

Po mom skromnom mišljenju,sreća je stvar lične percepcije stvari koje nam se događaju i načina na koji sebe vidimo. Ništa se ne nalazi van nas samih. I sreća i nesreća su u nama,i mi biramo jedno od ta dva. Znam da to zvuči malo suludo,i meni je zvučalo tako kad mi je drugarica predočila sve to nakon jednog od mojih samosažaljivih,patetičnih monologa.
Mnoge stvari dobijaju savim drugačiji oblik i smisao,samo kad se malo pomeri ugao gledanja.
Za sreću je dovoljno ono šta imamo,a to je SEBE. Odatle sve počinje i tu se sve završava. Ljudi se pogube baveći se tuđim životima,tragajući za srećom u drugome pri tome zaborave sebe.
Ispunjena se osetim kada čineći sebe srećnom učinim time još nekoga srećnim.
Npr. za mene pravi prijatelj nije onaj koji je samo tu kad mi je loše (lako je biti uz nekoga kad mu je loše,to se nekako podrazumeva),nego onaj koji se raduje mojoj sreći ,uspehu kao i ja njegovom/njenom.

Istina je da je zivot pun uspona i padova, a i da nam je u zivotu potrebno vise nego da imamo sami sebe da bismo se osjecali srecni (bar ako nismo veoma egocentricni i samozivi). Svi drugi elementi naseg zivota uticu na to kako cemo se osjecati. Nekada smo sretni, a nekada ne, i to je sasvim normalno. Ne valja ako nesreca pocne da preovladjuje, s tim covjek mora da se bori, a sve ostalo je prihvatljivo.

Mislim da sam ja vise sretna u zivotu nego sto nisam. Nekada imam svoje trenutke mraka kada mi je tesko vidjeti svjetlo na kraju tunela, ali srecom, bar do sada, prije ili kasnije uvijek sam uspjevala da izadjem iz takvih trenutaka kao pobjednik.