Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Miroslav Mika Antić

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miroslav Mika Antić

Počalji od Cigla taj Uto Mar 23, 2010 2:18 am


Miroslav Mika Antić rođen u Mokrinu, Kikinda, gde je pohađao osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu, gde je i umro.
Bavio se raznim poslovima, bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je urednik lista Ritam i Zmajevog Nevena, bio je novinar Dnevnika.
Dobio je mnogobrojna priznanja: dve Nevenove nagrade, zatim nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod...
avatar
Cigla
Početnik
Početnik

Broj poruka : 56
Ženski Datum upisa : 13.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Odluka

Počalji od Cigla taj Uto Mar 23, 2010 2:21 am

ODLUKA

Zivot je sve nesto iz pocetka,
juce i prekjuce sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje dve iste srede.
Pa cemu onda razocarenja?

Ako je jedna ljubav - corak,
odmah se drukcije i lepse sanja,
i kad si najvise tuzan i gorak,
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis ...
divnije letis.

Ko je video da decak pati?
da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati,
da volis bolje da volis jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do neba smesis!

Nema na svetu dve iste srede
dva ista utorka,
dva ista petka,
Sve nove ljubavi drukcije vrede.

Zivi se svaki put iz pocetka,
zivi se da se nikad ne pada,
da budes snazniji posle oluje,
i da se u tvom sruc vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje !
avatar
Cigla
Početnik
Početnik

Broj poruka : 56
Ženski Datum upisa : 13.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Plavi čuperak

Počalji od Cigla taj Uto Mar 23, 2010 2:22 am

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al' ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tu?e
malo u tvoju glavu u?e,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo pa... pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.
avatar
Cigla
Početnik
Početnik

Broj poruka : 56
Ženski Datum upisa : 13.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Romansa

Počalji od Cigla taj Uto Mar 23, 2010 2:23 am

ROMANSA

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje
avatar
Cigla
Početnik
Početnik

Broj poruka : 56
Ženski Datum upisa : 13.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Mika Antić

Počalji od Still_dreaming taj Pet Mar 26, 2010 1:02 pm

''Poemu Prva ljubav napisao sam kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.''


Mika Antić


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Mika Antić

Počalji od Maja taj Pet Mar 26, 2010 9:07 pm

"Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. "
"Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću? "
"Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i žigošu.

Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj. "

"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj."

"Vuk"



Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Da li sam svuda gde su mi tragovi

Počalji od zanesena taj Ned Apr 18, 2010 4:52 am

Da li sam svuda gde su mi tragovi

Da li sam svuda gde su mi tragovi?
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao.
mozda sam boravio i u svom zivotu?
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran?
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covek
koji sumnja u sebe.
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik,
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Kroj

Počalji od zanesena taj Čet Apr 22, 2010 8:17 am

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Senka

Počalji od zanesena taj Pet Maj 14, 2010 2:26 am

Senka


Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli
il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Mika Antić

Počalji od Liza_N. taj Čet Maj 20, 2010 10:41 pm

Pokoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.

Dignite se na prste kad vas krste
i ljube u čelo
i pljuju u oči plave.

Pogasite sveće.
I cveće.
Prošla su bezazlena leta.

U ovu noć,
zgužvanu kao ćebe među nogama časnih sestara
koje pate od nesanice,
ja sam poslednje jeftino nebo
za sve sanjare
i pocrnele ptice.

Oslušnite:
to zvezde sa presnim krestama kukuriču,
kukuriču jesenji vetar.


(Prolog iz Koncerta za 1001 bubanj)
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Pesma za nas dvoje

Počalji od zanesena taj Pet Maj 21, 2010 3:25 am

Pesma za nas dvoje



Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Žmurke

Počalji od zanesena taj Uto Avg 10, 2010 11:04 am

Zmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje.
Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe.

Nisam žurio da je otvorim.
Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.
Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.

Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet,
ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Nepovratna pesma

Počalji od Still_dreaming taj Pon Sep 06, 2010 10:45 am

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma – da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al’ kad pođem – neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde – kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek’ od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem – krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo…
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al’ ako se i pozlatim,
il’ sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Besmrtna pesma

Počalji od Still_dreaming taj Čet Sep 09, 2010 11:57 am

Besmrtna pesma

1.
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.



Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Samoća

Počalji od zanesena taj Pet Sep 10, 2010 10:56 am

Samoća

Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.

A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.

A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.

Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.

Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,

da posle
u samoći,

nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.

A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.

Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.

Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.

Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:

kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni

i drhti od siromaštva.
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Ušunjam se u tvoj jastuk

Počalji od Still_dreaming taj Sub Sep 11, 2010 1:16 pm

Ušunjam se u tvoj jastuk


Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.


Poslednji izmenio Still_dreaming dana Čet Jan 10, 2013 12:46 am, izmenjeno ukupno 1 puta


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Ulepšavanje nevidljivog

Počalji od lunja taj Uto Sep 21, 2010 8:08 am

Ulepšavanje nevidljivog
UVOD

I

Deca imaju običaj da kvare svoje ogračke,
Jer traže u njma srce.

Vade lutkama oči da vide kako radi vid.
Izvrću pajace na naličje da opipaju obe strane dodira.

Medvedima i tigrovima paraju plišane glave
Da im otvore misao i razumeju namere.

Ona znaju majstoriju disanja unatraške,
Od: posle smrti, do: pre rodjenja.

Zato, kad kidaju oblik da dodju do njegovog unutra,
Znači da jednostavno ne trpe zavrčene stvari.

Deca u sebi imaju nešto od bošjeg načina:
Preveliku radoznalost početka.

II

Mudro bi bilo pozabaviti se, uz nekoliko opreznosti,
Putovanjima iza rubova mnogih stvari.

Videti bistro neosvetljenošću onog što je
Daleko ispred izvora svih tišina.

Mi se nesnosno vrtimo oko razumevanja prisutnosti
Jedne jedine vrste prirode – naše prirode.

Zaboravljamo na prisustvo i takvih nekih sistema
Koji su bez dimenzija, jer pripadaju oblicima svesti.

Postoje sa tim prirodama samo dva pravila ogre:
Hrabrost pamćenja straha i hrabrost zaboravljanja straha.

III

Šta znači: uznemirenost od ničeg koje daje
svojim prisustvom znak da je savršeno nešto?

Postoji jedan mudrac. Evo, dok ovo govorim,
On čuči u pustinji na drugoj strani jušnih planina.

Čuči u pesku, ne znam koliko godina ili vekova,
I ne podiše oči, a vidi sve što se dogadja u svetu.

Vidi temenom ili kožom.
Vidi kičmom ili možda mišlju.

Vuče noktom pred sobom nerazumljive šare
Dok spaja čistu nevidljivost sa čistom vidljivošću.

I uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio.
I ovo sam već stvorio.

IV

Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine,
Već ga prstom iskopa iz zemlje, kao koren.

To je, kaže on, orao iz kojeg niču
Svi drugi orlovi, od postanka do smaka sveta.

Ako mu zatražiš aligatora ili mrava,
I njih iskopa iz zemlje, prstima, kao košticu.

U njegovom je dlanu dodir tako pripitomljen
Da drhti kao želatin, pa vidiš: polagano diše.

Iz obrva mu izranjaju otkrića koja liče
Na dokučivost nedokučivog i na normalno nenormalnog,

Jer, i da hoće, ništa ne može da uništi:
Sve čega se dotakne pretvara se u život.

V

Šta bi se moglo reći za nekog ko je dovoljno
Uvežbao pitmu brigu svoje starosti

Da se razume najsvežije u uzvišene sposobnosti
Čitanja okrnjenih znakova iskona?

Njemu je povereno da bude vojskovodja i mag.
Pesnik principa u kojima se dotiču pra-obličja senki.

Njemu je povereno da bude vajar dubokog poretka stvari
I čarobnjak arheologije još nedoživljenog.

Vladar porekla munje. Prepoznavalac sakrivenih predela.
Veštak u izgovaranju energije nenametljivog.

Skriven i bezimen, on je ime svega što živi.
Poslednji iz dinastije pra-osnivača kosmičke igre.

VI

Gospodine, kažem ja njemu, vi uspevate bez napora
Da izvračate neka meni neuhvatljiva značenja.
Umeća koja sam vidjao bavila su se trudom
Da ono što je uverljivo učine uverljivijim.

Vi se jedini bavite uverljivošću neuverljivog,
I ja se iskreno klanjam vašoj časnoj školi.

Umete dlanovima zemlju da pretvorite u med i hleb.
Vidim kako ružnoću isceljujete osmehom.

Lebdite nad daljinama kao jesenja izmaglica.
Meljete nežnošću kamenje. Mislima topite led.

Sve mi to izgleda zadivljujuće premnogo.
Mogu li da vas pitam i neka moja pitanja?

VII

Video sam, gospodine, na rubovima ove pustinje
Srce izbezumljenih novih naroda,

Niklih pod trulim lišćem izumrlih kultura,
Čije ime, rodoslov i dostojanstvo sad prisvajaju.

Pristižu sa svih strana: mladi buljuci džigita
Sa očima na maslinovom ulju. Oštre zube o šljunak.

Nešto se premnogo grle medju sobom,
I bez opreznosti vade srca na stolove i bratime se.

Čudnih li hordi: ljube se u usta dok se zakljinju
I dišu jedni drugima u lice himnu, u znak počasti.

Ako postoji ljubav i prepoznavanje sebe u vremenu,
Treba li sve to ušećereno dokazivati?

VIII

On čuči pognute glave, i nešto sveznajuće
Mrmlja sebi u bradu, dok prosejava kroz nju sunce.

I tek negde u sumrak, kad nebo oteža prema zapadu,
Od ridjeg oreola jare,

Kaže meketavim glasom: sve je to nadmudrivanje,
Ko će se pre povući ispod vetra.

Iz takvih ljubavi nastaju velike rane i krvavljenja.
Što više nervoznih zagrljaja – više naprslih kičmi.

A himna, što je glasnija i što se dalje čuje,
Sve više podseća na rikanje.

Narod koji se budi može veoma lako
Biti zatečen bunovan u svoj svojoj golotinji.

IX

Gospodine, kažem mu ja, letos, dok sam još boravio
Tamo gore u brdima, medju kopačima kristala,

Video sam nekakvog čoveka koji preskače
Neverovatne visine - a nije krilat.

Kako to čini, kad nije drukčiji od ostalih,
Niti je jači od svekolikog naroda?

Nije brži od drugih u zaletu i odrazu.
Niti se mnogo ističe spretnošću i bistrinom.

On samo stane pred visoko. Niko mu ne čuje dah.
I ne otvara oči, nego žmureći skače.

Je li to moje naivno prividjenje,
Ili nekakva njegova časna lukavost?

X

Taj je čovek, kaže mudrac, razmišljajući o težini,
Izučio zanat dostojan svakog poštovanja.

Od onog što u sebi nosimo
Od onog što doživljavamo

Do onog što doživimo
Do onog kako se ponašamo,

- Postoji umetnost uzimanja takvog zaleta
Kao da preskačemo oblake i zvezde.

Stoga on, u svom skoku, nikad i ne primećuje
Ono što mu je ispred nogu.

Treba preskakati nebo. Imati najviše želje,
Pa će sve što je manje biti samo od sebe opkoračeno.

XI

Gospodine, kažem ja njemu, neki starac na severu
Kopajući temelj za kuću, iskopao je čudan kamen.

Beše to čovek jednostavan, veoma blag i nežan,
Jedan od onih ljudi koji, čim vide takvo kamenje,

Prepoznaju mu duh i razumeju misao,
I ispod naslaga vremena čuju srce vulkana.

Oni znaju da kamenju ruke ne rastu
Iz sadašnjosti, nego iz prošlosti, ili tek iz budućnosti.

Zato se i ne usudjuju da ih dodirnu,
da u njima ne uskomešaju govor i miris večnosti.

Starac je sikopao kamen, duboko mu se poklonio,
I pozvao u goste najvećeg vajara svog kraja.

XII

Majstore, rekao je, oslonac ovog kamena je beskraj.
Pod čelom tinja mu svetlost koja se večno obnavlja.

U trbuhu mu je začet život daždevnjakovog pretka,
Mastodontovog, mačjeg i mog.

On je radjao prvobitne ptice,ribe sa pseudopodama
I medvede u obliku protoplazme.

Njegovi putevi vode negde strahovito uvis,
A ne u širinu, kao krljušt moje mašte.

Budući da sam izlapeo i nedostojan stvor
Koji razume samo ovozemaljske stvari,

A vi ste, sigurno vični čarolijama univerzuma,
Dozvolite mi da vam ponudim ovaj beli dar.

XIII

Kamen je zaista bio neobičan,
I kad se kroz njega gledalo prema svetlosti,

Sasvim lepo se videla lopta kristalnog srca,
U kom se, kao u akvarijumu, oslikavao ceo svet.

Vajar je nedelju dana obilazio oko poklona.
Duboko je razmišljao o sebi i svojim rukama.

Bio je, od kad se pamti, najbolji klesar u tom kraju.
Sedmog dana strašno je zaplakao, i umro ispred kamena.

Razmišljajući o tome, stalno se pitam, gospodine:
Što nije imao snage da primi takav dar?

A mudrac reče: prava je snaga svakog tvorca
Da sebi sam nadje kamen.

XIV

Pošto ga nije sam pronašao, morao je da umre,
Jer za tih nedelju dana kamen je njega izvajao.

Baš tada, kažu, prolazio je neki vetar onim krajem,
I sagnuo se da vidi kako izgleda živi ljudski kipar.

I bezazleno sasvim, iz puke detinjarije,
On, čije ruke ulepšavaju vazduh vekova,

Napravio je strašnu grešku: okrnjio je noktom
Boru na čovekovom licu, i odlepršao dalje.

I tog trenutka nešto je napuklo u vajaru.
Počeo je da prska, da se krnji i raspada.

Otpale su mu ruke. Otpala mu je glava.
Odjednom, shvatio je da je kip, i umro je od straha.

XV

Gospodine, pitam ga dalje, a kako ova moja glava,
Koja ispunjava prostore, staje u jednu kapu?

I kako moja misao, koja ispunjava ceo svemir,
Može da stane u jednu običnu, ljudsku glavu?

A kako, kaže on, svetlost koja je srce neke zvezde
Može da stane u jednu krhotinu kristala?

Onom ko shvati svoju misao kao žumance novog sunca
Neće biti strašno što ona stane u ljudsku glavu.

Čeprkam s njim po pesku i vadim noktom zametak,
Mrvu još nerodjenog, još neslućenog Kilimandžara,

Stavljam na svoja pleća obično zrno peska,
I rušim se pod strašnim teretom.

XVI

Dalje kažem: gospodine, postoji negde na zapadu
Slikar koji ne slika bojom, nego svojim dahom.

Video sam ga kako prolazi kroz sva platna
Kao kroz svetlost, i kao kroz nevidljivo.

Naslika sebi vodu – i pliva. Kako to?
Naslika sebi šume – i zamirišu borovi.

Ko prodje, nahrani ga svojim lubenicama i hlebom.
Podiže gradove. Upravlja brodovima. Miri ratove.

Naslika stazu do groblja i svi ga dugo oplakuju.
Naslika sebi kolevku i vrtati se da opet živi.

Kakvo je čudo moći kojom ume da pomiri
Obe istine svoga platna?

XVII

Mudrac je dugo zamišljen. Gleda me malo iskosa
Dok nešto broji na prste, oduzima i dodaje.

Ova mrvica vremena u kojoj smo se sreli,
Kaže, dok dlanovima ravna pustinju,

Sadrži dovoljno večnosti da do temelja srušimo
I vaskrsnemo na istom mestu čitavo jedno čovečanstvo.

Ovo, u čemu čučimo, nije pesak, već trunje reči uzaludnih brbljivaca kao što smo nas dvojica.

I kaže mi na kraju: ti si me uporno pitao
Nekakva sasvim tudja, umesto svojih pitanja.

Posuo sam se peskom po kosi i ramenima;
Svako je pitanje sveta, i moje pitanje, gospodine.
avatar
lunja
Početnik
Početnik

Broj poruka : 54
Datum upisa : 20.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Saputnici

Počalji od Still_dreaming taj Sre Nov 17, 2010 8:06 am

Saputnici

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
Tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
Po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,

Sve dok na kraju ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Mit o ptici

Počalji od Maja taj Čet Dec 09, 2010 4:24 am

Mit o ptici

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Ne priznajem rastanke

Počalji od Still_dreaming taj Sub Dec 18, 2010 1:05 am

Ne priznajem rastanke


Ne priznajem rastanke
i nikad neću.

Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče;

kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane,
baš kada bleda,
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti;

i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato neću,
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke,
u žute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato neću.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato ću uvek biti sa tobom,
u dašku misli ili u snu.

Još uvek naš cvet negde niče,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.

Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Mika Antić

Počalji od Still_dreaming taj Čet Dec 23, 2010 1:47 pm

Mika Antić o sebi:

,,Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Mika Antić

Počalji od Nelly taj Pet Jan 07, 2011 9:47 am



Treba biti obazriv ako se šminkaš efemernošću. To se najteže otire.
Hrabrost je: umeti početi.
Još veća: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeškaju se oblikom a ne ukusom usana.

Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine.
Stvarnost je kao odeca. Nije važno sta nosiš, nego kako ti stoji.
Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost.
I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.
avatar
Nelly
Profi
Profi

Broj poruka : 362
Ženski Datum upisa : 06.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Nosač

Počalji od Still_dreaming taj Ned Feb 13, 2011 10:18 am

Nosač


I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene…
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: “Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!”
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama.

III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?

IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Plava zvezda

Počalji od Still_dreaming taj Pon Apr 18, 2011 11:41 am

Plava zvezda


Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
- opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.


Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava,
sasvim prava,
mora lepše da se spava,
da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
- tristo puta,
petsto puta,
Mora druga da se nađe...
treća...peta...
mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja -
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi, ne povredi.
Takva zvezda u životi
mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti necu reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna...


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav Mika Antić - Autobiografija

Počalji od Still_dreaming taj Sub Apr 23, 2011 2:15 pm

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam pošteno kiriju platio,
na ovom svetu što sam živeo

možda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komšiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio

ako mi život krila skrati,
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21757
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miroslav Mika Antić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu