Prijatelji za ceo život?

pa sa dosta ljudi iz mog bivšeg odeljenja i iz osnovne i iz srednje škole sam ostao u nekakvom kontaktu, većinom preko facebook-a, a nešto malo u realnosti. ali ne tako kao što je bilo ranije.
Ali, otkad sam upoznao najbolju drugaricu, sve mi se čini kao da sam sa njom ceo vek, sve delim sa njom, mnooogooo više nego što sam delio sa "društvom iz odeljenja". Problem je što ljudi brzo zaborave te školske dane i većina se možda rađe seća uspomena, jer nije u stanju da se viđa često sa drugom iz odeljenja.

Veliki je uspeh ako imamo prijatelja za ceo zivot. Bukvalno sa njim provodimo pola naseg zivota. Uvek je tu i razume sve. Potrudicu se da ostanem sa svojim prijateljima u kontaktu i kad se budem udala. Ne znaci ako sam u braku da treba sve da zaboravim. Naprotiv...

ja imam 2 drugara i jednu manji manji mnjau drugaricu (čitaj: najbolju koja postoji, evo, godišnjica drugarstva je uskoro). Jedan je u dnevnoj sobi, znamo se otprilike 15tak godina, drugi je u krugu porodice i još slavi Uskrs, znamo se godinu i nešto dana. (A Crnogorac je i ima vrlo realistično i objektivno mišljenje o životu i takvim stvarima, tako da uvek imamo o čemu da pričamo).

Nemam prijatelje iz detinjstva,ni iz osnovne i sredne škole,samo nekoliko njih koje sam stekla na faxu. Od njih, bliska sam samo sa jednom drugaricom i sa njom mogu da pričam kao da se poznajemo ceo život,a nju sam relativno skoro upoznala. (2005)

a šta se dešava kada odjednom upoznamo nekoga i osećamo kao da je sve vreme bio tu, iako nije i želimo da mu ispričamo nešto što pored svega ne možemo osobi iz klupe? Zašto?

Ovo mi se desilo baš skoro,pre par meseci, da upoznam nekoga i osećam kao da je uvek bio u mom životu, i mogu da mu ispričam,poverim sve znajući da će me saslušati i ako imam problem, odreagovati savršeno. Uvek je tako,i znam da će uvek biti tako,čak iako nekad bude odlučio/poželeo da nestane iz mog života ili ja iz njegovog.

Nekoliko puta sam se selila tako da ta skolska prijateljstva nisam sacuvala...novi grad i nova sredina su donosili i nove prijatelje...od jednih sam odlazila, druge upoznavala uvijek sa nadom da cu sa svima ostati u kontaktu...medjutim vremenom se vecina tih veza izgubila...i ako je poneka ostala sada su to samo neka rijetka vidjanja...
Sada je ostala samo prijateljica sa fakulteta i prijatelj s posla...

Pa, 7 godina druzenja, a od toga nije ostalo nista.Nije mi jasno ni kako je to sve funkcionisalo nisam nikad osjecala da mi je bliska.Uopste mi ne nedostaje, nije mi vazno.
Sto se tice toga koliko je vazno koliko se dugo poznajete, vazno je i to mnogo zato sto vremenom stvarno upoznas osobu i sve njene vrline i mane, ali ako nekoga zgotivis na prvi pogled-nije grijeh, desavalo se nekad se ljudi slucajno pronadju

Uvek sam zavidila ljudima na tim prijateljstvima koja traju ceo zivot.Iako sam imala dosta prijatelja iz osnovne,nekako su svi nestali,iako smo svi u istom gradu,srecemo se svaki dan,cak mi najbolja drugarica iz osnovne zivi samo 3 kuce od mene.Ali nekako smo svi postali daleki,iako za neke od njih ni ne mogu da tvrdim da su se promenili mnogo.Vremenom sam se pomirila sa cinjenicom da nikad nije izmedju nas postojalo pravo prijateljstvo,vec samo prinudjenost sklapanja odnosa zbog svakodnevnice koju smo delili u skoli.
U srednjoj ni nemam prijatelja,jer su svi divljaci i niko ne zna da razmislja svojom glavom.Imam par ljudi sa kojima idem na kafu i bancim,i to je to.Nadam se da cu na faksu upoznati bar nekog ko ce ostati pored mene.

Do tada imam adsl,dovoljno da prezivim

Mada...Imam drugaricu, vec 16-17 godina...Vise je smatram sestrom...Ne povjeravam joj sve, ali bih u svako doba uradila za nju sta god da joj treba...Nekad me nervira...Ide mi na zivce, ali to je samo onako-uzgredno...

Ja sam imala drugarice sa kojima sam se godinama druzila, pa smo se razisle na fakultetu. Medjutim, nakon fakulteta sam obnovila druzenje sa djevojkom sa kojom sam isla u osnovnu i srednju skolu, i jos uvijek smo u kontaktu, mada vise ne zivimo u istoj drzavi. Odrzavam i veze Facebookom sa mnogim drugarima iz osnovne i srednje skole, i rekla bih da sam ih tim putem bolje upoznala nego sto sam ih znala kada smo isli zajedno u skolu.

Posto zivim u Engleskoj i nemam u blizini nekih prijatelja, kada imam problem koji bih zeljela sa nekim da podijelim nazovem samaritance - to su dobrovoljci koji imaju otvorenu telefonsku vezu 24 sata dnevno i pricaju sa svakim ko ima problema. Nije im dozvoljeno da dijele savjete, ali saslusaju, i najcesce pomognu da iskristalisem svoje misli u razgovoru sa njima. Nije bas isto kao i pravo prijateljstvo, ali darovnom se konju ne gleda u zube.

Ne znam da l je ovo prijateljstvo za ceo zivot(verovatno jeste, jer ja bez nje ne mogu)...prelepo je, i traje skoro 25 godina...Ne vidjamo se svaki dan..vec jednom nedeljno, i obozavam tu moju prijateljicu.
To je zenica, koja zna sve o meni, koja je sa mnom bila i kad sam tuzna, i naravno kad sam srecna,
Ume cutanjem mnogo toga da mi kaze, kao i ja njoj...(recimo neka raspravka moja se klincima, ona mi grimasom kaze da preterala...recimo...)Da bi mi posle haos napravila.Zanimljivo da se na nju nikada ne ljutim, niti ona na mene...saslusam je, ne opravdavam sebe nikada..i, .naravno trazim te greske kod sebe, i nadjem ih...
Takva sam i ja prema njoj, i ona isto cuti...saslusa me, i znam da razmislja o svemu posle.
Moja deca je dozivljavaju kao tetku,a mnogo pomisle da smo sestre...

zanesena ::Nekoliko puta sam se selila tako da ta skolska prijateljstva nisam sacuvala...novi grad i nova sredina su donosili i nove prijatelje...od jednih sam odlazila, druge upoznavala uvijek sa nadom da cu sa svima ostati u kontaktu...medjutim vremenom se vecina tih veza izgubila...

I kod mene je slična situacija. Nekoliko sam se puta selila, promijenila 3 škole, sada sam na fakultetu... upoznala sam previše ljudi, neki su mi u određenom razdoblju bili jako dobri prijatelji, ali jednostavno nisam mogla sa svima ostati u kontaktu. Izdvojila bih svoju sestričnu, koju smatram i jako dobrom prijateljicom; poznajemo se od pelena i sada kada smo dosta daleko jedna od druge, dopisujemo se, tako da mogu reći da dosta toga dijelimo jedna s drugom.

Druge dvije najbolje prijateljice upoznala sam tek na fakultetu - s jednom studiram i dijelim klupu, a druga mi je bila cimerica dvije godine. S njima dijelim i dobro i zlo i iskreno se nadam da ćemo ostati u istim odnosima i kada završimo fakultet.