Urbana strana grada

ja nemam "muzički" stil odevanja, samo da fino izgledam i da ne bude nešto naglašeno, jer to ume da skrene pažnju ljudi (ionako skrećem pažnju kad nosim kratke majice u toku zime). Naravno, uvek sam voleo one bodlje sa metal stila, ali treba biti umeren u svemu. Naravno, svako ima želju da se iskaže, ali smatram da nije potrebno to prenaglašavanje.

Jednom, na kursu Kreativnog pisanja koji je za našu grupu vodio Mihajlo Pantić, gost je bila Ivana Dimić, naša spisateljica i dramaturg. Za tu priliku svi smo se pripremili, naravno, pročitali neke njene tekstove da bismo mogli pričati o njenom stvaralaštvu.
Neki su se spremali malo drugačije. Želeći da se istaknu kao studenti književnosti, zaboga, budući pisci, neki su došli obučeni krajnje neukusno za 15h - sa kojekakvim maramama, šalovima, dimijama, naušnicama do kolena, i sličnim. Razgovor je tekao, bilo je interesantno, ali je Ivana uspela da prokomentariše i to što je videla.
- Budite slobodni iznutra, za spolja je lako. Pogledajte Andrića. Uvek obučen skoro isto, neprimetno, cvikeri preko pola lica, zalizan... dosadan! A šta je napisao...!
Moj stav je sličan Ivaninom. Da, želja za različitošću je ponekad očigledna, ali ono iznutra nas suštinski razlikuje. Nemam ništa protiv drečavih kosa, pirsinga, tetovaža, sve dok osoba ne veruje zaista da je to čini drugačijom i kvalitetnijom.