Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Edgar Alan Po (1809-1849)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Edgar Alan Po (1809-1849)

Počalji od Still_dreaming taj Čet Jan 28, 2010 10:45 pm


Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Biografija

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja - nakon toga, Po je odveden u Ričmond, gdje je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao ,,Manor School'' u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime.

Godine 1826., Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom ''Poruka u Boci'' osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima ''Sadern literari mesindžer'' (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim ''Bartonz džentlmenz magazin'' i ''Grejemz magazin'' (1839. - 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.

Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma ,,Anabel Li'' (1849) posvećena je Virdžiniji.

Njegova prva zbirka, ,,Priče iz Groteske i Arabeske'', pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, ,,Pad kuće Ašerovih''. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi ,,Školjkareva prva knjiga'', njegovo najprodavanije djelo.

Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, ,,Gavran'' donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a ,,Ubistva u Rue Morgue'' te ,,Ukradeno pismo'', takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.

Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849.
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21751
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Edgar Alan Po - Gavran

Počalji od Still_dreaming taj Čet Jan 28, 2010 10:47 pm

Gavran


Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21751
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Edgar Alan Po - U snu san

Počalji od Still_dreaming taj Ned Maj 09, 2010 12:40 pm

U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prođe kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prođe i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tuđinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21751
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Edgar Alan Po - Jednoj u Raju

Počalji od Sanjalica taj Ned Maj 30, 2010 6:59 pm

JEDNOJ U RAJU


Sve si mi bila, ljubavi,
Sve sto mi duse iste
Moj zeleni otok, ljubavi,
I cesma, i svetiste;
Svud vijenci voca, cvjetne hvoje,
I sve sto bjese moje.

Prelijepi snu, ne trajes vise!
O, zvijezde nade, sto ste sjale,
Sad oblaci vas sakrise!
Glas Buduceg mi vice: "Dalje!"
Ali moj duh se, lebdec, njise
Nad tamnim morem prosle srece
Uzasnut, nijem, sve tise.

Jer jao! Jao, u meni
Zivota svjetlo trne.
"Nikad vec - nikad za te"
(kao da valove crne
slusam sto sapucu kleti)
"Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti."

Svi sati su mi poput zore,
A noc ko sanja cista,
Gdje tvoje tamne oci gore,
I gdje ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?

Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tudji lezaj tad su zloba
I crni zlocin oteli te,
Od nasih magla i od mene,
Gdje srebro tuznih vrba vene
avatar
Sanjalica
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 113
Datum upisa : 25.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Edgar Alan Po - Julaluma

Počalji od Sanjalica taj Ned Maj 30, 2010 6:59 pm

JULALUMA


Kao pep'o siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al' misli, te misli od grca, od plaha -
I pamćenje nade izdajničkog maha -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znadasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al' Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pep'o siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod:
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.''
avatar
Sanjalica
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 113
Datum upisa : 25.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Edgar Alan Po - Anabel Li

Počalji od dalila taj Uto Avg 02, 2011 11:10 pm

Anabel Li

U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Bila je dete i mlad bih i ja,
Al’ ljubav strasna tada se zbi,
Što od svih više ljubavi sija –
Mene i moje Anabel Li;
Da takva ljubav u njima klija
Žudeše s neba anđeli svi.

Zbog toga stravno serafim vreba,
Kraj sinjeg mora anđeli zli;
I dunu vetar da sledi s neba
Prelepu moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stala,
Da je od mene odnesu svi;
U grob je morskih spustiše žala,
Da večne snove u njima sni.

Anđele zavist mori u raju,
Jer su upola srećni kô mi.
Da! – samo zato (kao što znaju
Kraj sinjeg mora u carstvu svi)
Sa neba vetar dunu na kraju
I sledi moju Anabel Li.

Tu našu ljubav prebajna što je,
Nju žele mudri i stari svi –
Od njih se više volesmo mi –
Ni anđeli od zavisti svoje,
Niti iz mora demoni zli,
Sklonili nisu od duše moje
Dušu predivne Anabel Li.

Dok mesec zrači, ja snivam snove,
Snove o mojoj Anabel Li,
I viđam oči dok zvezde plove,
Prelepe oči Anabel Li.
I dok po sinjem moru noć pliva,
Ja ležim gde mi draga počiva,
Kraj njenog groba gde tiho spi,
Gde moja draga sad snove sni.
U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.


love
avatar
dalila
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 199
Ženski Datum upisa : 05.06.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Edgar Alan Po (1809-1849)

Počalji od ms.k taj Čet Mar 14, 2013 2:23 pm


.. painting .. © Nicoletta Tomas ..


" ... Thus, in discourse, the lovers whiled away
The night that waned and waned and brought no day.
They fell: for Heaven to them no hope imparts
Who hear not for the beating of their hearts. "
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3650
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Edgar Alan Po - Sam

Počalji od polly88 taj Pet Apr 19, 2013 9:47 am

Sam

Od djetinjstva ja ne bjeh kao
drugi - ja gledat nisam znao
Ko drugi - duša nije htjela
Strasti iz skupnog primat vrela
Iz istog vrutka nisam jad
Pio - u istom tonu mlad
Budio nisam srca plam -
I sve što voljeh - voljeh sam -
Tad se - u djetinjstvu - u zori
Burnog života moga - stvori
U bezdnu dobra ili zla
Tajna što još me mami sva -
U bujici što se pjeni -
Na crvenoj gorskoj stijeni -
Na suncu što kupa svojom
Jesenskom me zlatnom bojom -
U munji što nebo prene
I proleti pokraj mene -
U oluji, groma rici -
U oblaku što po slici
Za me (nasred neba plavog)
Liči na demona pravog...


Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6300
Ženski Blizanci Godina : 29
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Edgar Alan Po (1809-1849)

Počalji od Liza_N. taj Uto Maj 28, 2013 11:37 pm

Neko od ,,engleza" mi je rekao da je Poov nastavnik matematike decu vodio na groblja da tamo vežbaju sabiranje i oduzimanje (na osnovu godina rođenja i smrti na spomenicima trebalo izračunati koliko je osoba živela) i da je to iskustvo, verovatno, uticalo na njegovu spisateljsku orijentaciju. :jj:

Prvi tekst koji sam od ovog pisca pročitala ozbiljnije bila je Filozofija kompozicije, esej o stvaralaštvu. Na primeru svog Gavrana hteo je da pokaže kako je planski i proračunato odabrao temu, stih, dužinu pesme, atmosferu. (Dužina, metod, jedinstvo utiska - osnovne postavke za stvaranje dobrog teksta.) Dakle, stvaranje za njega nije nešto što se ne može kontrolisati, rekla bih, a to može delovati čudno s obzirom na to da je on bio romantičar (a pisci romantizma su plasirali ideju o stvaraocu kao geniju, imaginaciji, isl.). Mada, nikakve granice prave i ne postoje u literaturi.

Mislim da se pisac postaje onda kada se dobro zamisliš o stvaralaštvu, pa onda počneš i da proveravaš svoju teoriju. Svi veliki pisci dali su svoju ideju o stvaranju, svoju poetiku, zato i jesu velikani - razmišljali su.




Always believe that something wonderful is about to happen...
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Edgar Alan Po (1809-1849)

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu