Re: Priče za lep dan

od **Still_dreaming** Uto Nov 29, 2011 1:30 pm

Zlatna svadba

Došao je dan proslave zlatne svadbe, punih pedeset godina braka, i stari bračni par imao je pune ruke posla s gomilom rođaka i prijatelja koji su došli da čestitaju. Neizmerno im je prijalo kad su predveče najzad ostali sami ispred kuće, posmatrajući zalazak sunca i uživajući u odmoru nakon tako napornog dana.

Starac je nežno pogledao svoju ženu i rekao: ‚‚Agata, ponosam sam na tebe!”

‚‚Šta si rekao?” upitala je. ‚‚Znaš da sam malo nagluva. Govori glasnije.”

‚‚Rekao sam da sam ponosan na tebe.”

‚‚Ne brini”, uzvratila je žena, s puno razumevanja u glasu, ‚‚I ja sam pomalo umorna od tebe.”

***

Savršeno slušanje je kada neko bolje čuje sebe nego druge. Savršen vid je kad neko bolje vidi sebe nego druge.
Jer, ne možemo razumjeti drugoga ako ne razumijemo sebe, i ne može se sagledati stvarnost drugoga ako se prethodno nije sagledala svoja. Onaj ko stvarno umije da sluša, čuće te i kad ništa ne govoriš.

Antoni de Melo

od **Still_dreaming** Sre Nov 30, 2011 1:40 pm

Loše navike

Jedan bogati čovek zatraži od starog učitelja da mu učitelj sina odvikne od loših navika. Učitelj povede mladića u šetnju po vrtu. Zaustavi se na jednom mestu i zatraži od mladića da iščupa malu biljku što je rasla nedaleko od mesta na kojem su stajali. Mladić zahvati biljku palcem i kažiprstom i iščupa je iz zemlje. Učitelj zatim zatraži da iščupa malo veću biljku od te. Mladić malo jače povuče i iščupa i nju.

‚‚A sada iščupaj ovu”, reče učitelj, pokazujući na jedan žbun. Mladić je morao da upotrijebi svu svoju snagu da bi je iščupao, ali mu i to pođe za rukom.

‚‚A sada iščupaj ovu”, reče starac, pokazujući na drvo guave. Mladić obuhvati rukama stablo i pođe da ga vuče iz zemlje. Ali stablo ni da mrdne.

‚‚Pa ovo je nemoguće”, reče mladić zadihano.

‚‚E, tako ti je i sa lošim navikama”, reče mu stari učitelj. ‚‚Kada su mlade, lako je rešiti ih se, ali kad se razviju teško ih je iskoreniti.”

od **Still_dreaming** Čet Dec 01, 2011 2:15 pm

Obećajte sebi da ćete biti tako snažni da ništa neće moći uznemiriti mir vašeg uma.

Gledajte uvijek na sunčanu stranu svega oko sebe i radite na tome da vaš optimizam postane stvarnost.

Razmišljajte samo o najboljim varijantama, radite tako da date najbolje od sebe i očekujte samo najbolje.

Zaboravite na greške iz prošlosti i radite da ostvarite velike stvari u budućnosti.

Posvetite toliko vremena sopstvenom razvoju da vam ne ostane nimalo vremena da kritikujete druge.

Živite u uvjerenju da je cijeli svijet na vašoj strani dok god iskreno dajete najbolje od sebe.

Kristijan D. Larson

od **Still_dreaming** Uto Dec 06, 2011 1:31 pm

Knjižara sa tri odeljenja

U lokalnu knjižaru je ušao nepoznati mladić i nakon dugog razgledanja po policama punim uredno složenih knjiga upitao starijeg vlasnika trgovine šta bi mu preporučio za čitanje.

‚‚Ova knjižara je podeljena na tri odeljenja:
U prvom odeljenju se nalaze knjige koje služe zabavi. One su prijatne za čitanje. Naći ćete u njima šaljive zgode i zanimljive pripovesti koje opuštaju. Kada prestanete da ih čitate, sve što ste u njima pročitali, zaboravićete, jer u njima nema gotovo ništa što bi bilo vredno pamćenja.

U drugom odeljenju se nalaze knjige koje su delom zabavne, a delom sadrže i nekakvu istinu. Veći deo onog što ste u njima pročitali zaboravićete, ali može vam se ipak desiti i da zapamtite neku istinu.

U trećem odeljenju su knjige koje sadrže samo istinu. Uzmete li knjigu iz trećeg odeljenja i pročitate li je, više nikada nećete imati mira.”

od **Still_dreaming** Sre Dec 07, 2011 1:13 pm

Tesan oreol

Kod lekara je došao čovek koji se požalio na glavobolju koja nijednog trenutka nije popuštala.

‚‚Možete li mi pomoći?”, upitao je.

‚‚Svakako”, rekao je lekar, ‚‚ali recite mi prvo neke stvari. Da li mnogo pijete?”

‚‚Da li pijem! Taman posla. Ne konzumiram gadosti kao što je alkohol.”

‚‚Pušite li možda?”

‚‚Prepuštam drugima da se truju. Nikada me to nije privlačilo.”

‚‚Malo mi je neugodno da vas pitam, ali…znate već…neki muškarci…imate li možda neke noćne avanture?”

‚‚Naravno da nemam. Za koga me vi smatrate? Ležem svake večeri najkasnije u deset.”

‚‚Recite mi”, nastavio je lekar, ‚‚taj vaš bol u glavi, da li je kao iznenadno oštro probadanje.”

‚‚E baš je takav.”

‚‚Stvar je vrlo jednostavna. Vaš problem je u oreolu koji vam je previše tesan. Treba ga malo popustiti!!”

od **Still_dreaming** Čet Dec 08, 2011 12:53 pm

Ovde nije zakopan novac

Nekada davno živeo jedan čovek po imenu Čeng Šan. Uobražavao je da je jako mudar. Velikom mukom uštedeo je petnaest kilograma srebrnog novca. Bio je presrećan, ali i strašno zabrinut jer je mislio:

‚‚Moram odmah da sakrijem pare. Može se desiti da naiđe neki lopov i da ih ukrade. Šta bih onda?”

Brzo je pronašao jedan sanduk, u njega stavio pare i zaključao ga sa dva velika katanca. Zadovoljno je odahnuo i seo. Ali opet su ga počele moriti crne misli:

‚‚A šta ako lopov dođe i odnese sanduk?”

Što je više mislio, bivao je sve nespokojniji. Kasno u noć digao se iz kreveta, uzeo sanduk i počeo da traži najpogodnije mesto da ga sakrije. Koje god mesto smislio, nije mu se činilo sigurnim. Onda je izašao napolje i iza kuće iskopao rupu, u nju stavio sanduk i zatrpao ga. Ali ni tada nije bio sasvim spokojan i smislio je najbolje rešenje. Uzeo je papir i na njemu napisao: ‚‚Ovde nije zakopano petnaest kilograma novca”, a zatim je papir stavio na mesto gde je zakopao novac.
Tek tada mu je pao kamen sa srca i smiren je otišao da spava. Jadni Čang Šan nije ni slutio da je njegov komšija, po imenu Mang Er, sve posmatrao. I čim je otišao u kuću, ovaj je odmah iskopao sanduk i uzeo novac. Onda se uplašio od pomisli da će ipak jednoga dana Čang Šan doznati da je on ukrao novac, zato je odmah pored onog papira stavio drugi na kome je napisao:

‚‚Komšija Mang Er nije ukrao novac”.

od **pahuljica** Sub Dec 10, 2011 1:37 am

Ucini nesto
Jedan mladić je otišao kod svog duhovnog učitelja i rekao mu: ‚‚Učitelju, ti si me savjetovao da stalno ponavljam u mislima frazu, ‘Ja želim radost u svome životu!’ Tu rečenicu izgovaram svaki dan mnogo puta, a radosti u mome životu niti je bilo, niti je ima. Ja sam i dalje jednako usamljen kao što sam i prije bio. I šta sada da radim?”
Mudri učitelj je tiho položio ispred mladića predmete koji su mu prvi dopali ruke – kašiku, čašu i svijeću – i upitao ga:
- ‚‚Reci mi, šta bi želio da imaš od ovih predmeta?”
- ‚‚Kašiku” – odvrati mladić.
- ‚‚Izgovori to sada pet puta.” – zatražio je starac.
- ‚‚Ja hoću kašiku. Ja hoću kašiku…” – ponovi učenik pet puta.
- ‚‚Eto, vidiš li”, reče mu učitelj, ‚‚možeš ponavljati i pet miliona puta na dan da hoćeš kašiku, ali je nećeš imati. Treba da pružiš ruku i da je uzmeš! Same riječi nisu dovoljne, treba nešto i da uradiš.”

od **pahuljica** Sub Dec 10, 2011 9:35 pm

Pacici

‚‚Često sam se svađao s roditeljima. Osjećao se potpuno neshvaćeno. Činilo mi se nemogućim da se složim s njima. Pogotovo s ocem. Uvijek sam mislio da je moj otac fantastičan čovjek i u to sam vrijeme još uvijek tako mislio. Ali on se ponašao kao da misli da sam budala. Sve što sam radio, njemu se činilo loše, beskorisno, opasno ili neprikladno.
A kad bih mu to pokušao objasniti, bilo bi još gore: nisu postojale ni dvije ideje koje su nam bile zajedničke. Odbijam vjerovati da je moj tata postao glup. Dobro, pa ne vjerujem baš da je postao glup. Ali uvjeravam te, Debeli, da se ponaša kao idiot. Kao da je zapeo za tupe i staromodne ideje. Moj otac nije tako star da ne bi mogao shvatiti mlade… Definitivno je jako čudan.”
‚‚Može priča?”
‚‚Može.”
…Bila jednom jedna patka koja je snijela četiri jajeta. Dok je sjedila na njima, lisica je napala gnijezdo i ubila je. Ali, iz nekog razloga, nije pojela jaja prije no što je pobjegla i ona su ostala napuštena u gnijezdu. Onuda je prolazila kvočka i našla napušteno gnijezdo. Instinkt ju je natjerao da sjedne na jaja i grije ih.
Ubrzo nakon toga izlegli su se pačići i, kao što je bilo logično, mislili su da im je ona majka pa su hodali u redu iza nje.
Kokoš, zadovoljna svojim novim mladuncima, odvela ih je na farmu. Svakog jutra prije pijetlovog pjeva, mama kokoš grebala bi tlo, a pačići su se trudili oponašati je. Kad pačići nisu uspjeli izvući iz zemlje ni običnog crva, mama je pribavljala hranu svim pačićima, trgala svaku glistu na komade i hranila svoju dječicu dajući im hranu u kljun.
Jednoga dana, kao i obično, kokoš je izašla u šetnju sa svojim pačićima oko farme. Njezini su je pačići disciplinovano slijedili u koloni. Ali iznenada, čim su stigli do jezera, pačići u jednom skoku zaroniše u rukavac, sa svom prirodnošću ovoga svijeta, dok je kokoš očajnički kokodakala zahtijevajući da izađu iz vode.
Pačići su sretno plivali praćakajući se, a njihova je mama skakala i plakala bojeći se da se ne utope.
Došao je i pijetao, privučen majčinom vikom, i uočio o čemu se radi.
‚‚Mladima ne možeš vjerovati”, bilo je njegovo mišljenje. ‚‚Baš su nepažljivi.”
Jedan od pačića, koji je čuo pijetla, približio se obali i rekao im: ‚‚Ne okrivljujte nas za svoje nedostatke.”
… I sada, nemoj misliti, da je kokoš griješila.
Ne osuđuj ni petla.
Nemoj misliti ni da su pačići umišljeni i drski.
Niko od ovih likova u priči ne griješi.
Oni samo vide stvarnost sa svojih ličnih tački gledišta.
Jedina je greška, i to skoro uvijek, misliti da je moje gledište jedino sa kojeg se može shvatiti istina.
--------------------------------------------------------------
Gluvi uvek misle da su oni koji plešu ludi.

od **Still_dreaming** Ned Dec 11, 2011 12:37 pm

Plamen male sveće

Pala je noć. Čovek uze malu sveću iz kutije, zapali je i poče se s njom penjati dugim spiralnim stepeništem.

- Kuda idemo? – upita sveća.

- Penjemo se na kulu, da osvetlimo put brodovima do luke. – prošaputa čovek.

- Ali nijedan brod ne može da vidi moju svetlost! – uzvrati mala sveća.

- Iako tvoj plamen i nije tako veliki, – reče čovek – ti svejedno nastavi da goriš…što jače možeš. A ostalo prepusti meni.

I tako pričajući, njih dvoje stigoše do vrha stepenica, a potom i do ogromnog fenjera na vrhu kule. Čovek približi sveću i plamenom njenim upali fenjer. I uskoro velika polirana ogledala iza fenjera, reflektujući svetlost male sveće, raširiše svetlost po moru miljama daleko, osvetljujući put brodovima i putnicima.

***

I kao što plamen jedne obične male sveće ili čak iskre od šibice može da raspali ogromnu vatru i da osvetli put stotinama ljudi, tako i iskre tvoje duševne topline i primer tvoje dobrote, mogu iz korena da izmene živote, poglede na svet i sudbine ljudi oko tebe, pa čak i ako oni to sami ne razumeju u potpunosti. I baš zbog toga, budi svetlost za ljude koji te okružuju, isto kao i ovaj svetionik koji i u najtamnijim noćima i u najstrašnijim burama, nastavlja jednako da svetli.

od **Still_dreaming** Pon Dec 12, 2011 10:37 pm

Sve staze vode do vrha

Grupa putnika došla je do podnožja visoke planine na čijem je vrhu, kako kažu, bilo neprocenjivo blago. Željni da dođu do njega tražili su put kojim bi se mogli popeti. Brzo su otkrili da postoje mnoge staze prema vrhu. Na početku svake staze domoroci su tvrdili da je baš ta staza najbolja i zapravo jedina kojom se može doći do vrha.

To je putnike zbunilo jer nisu znali kome verovati. Nekoliko odvažnijih ipak je krenulo uzbrdo i uskoro su stigli do visoravni s koje se nazirao vrh. Čuli su kako ih neko doziva s vrha planine. Glas je jedva dopirao do njih, ali je bio razgovjetan. Požurili su nazad do svojih drugova i rekli im da ne brinu jer poruka glasi: ‚‚Sve staze vode do vrha.”

Svi su bili oduševljeni i krenuli su podnožjem planine govoreći raznim grupama domorodaca kako svaka staza vodi do vrha, a ne samo njihova. Neki su tu vest primali s odbojnošću, a neki radosno, no putnici su nastavljali put oko planine noseći svima radosnu vest. I usprkos toj spoznaji niko od njih se nije pokušao popeti do vrha.

Zapravo oni koji su preneli poruku s vrha planine čuli su samo njen prvi deo (Sve staze vode do vrha), a drugi deo koji su prečuli bio je:
‚‚Popnite se jednom od ovih staza!”

od **pahuljica** Čet Dec 15, 2011 10:35 pm

Sedam svetskih čuda
U trećem razredu osnovne škole učenicima je postavljen zadatak da od ponuđenih odgovora označe sedam svetskih čuda. Nakon određenog vremena, pojavilo se ovakav spisak:

Egipatske piramide
Tadž Mahal
Grand kanjon
Panamski kanal
Empajer Stejt Bilding
Bazilika Sv. Petra u Vatikanu
Kineski zid
Priče za lep dan - Page 8 431px-sevenwondersoftheworld

Priče za lep dan - Page 8 431px-sevenwondersoftheworld

Učiteljica je, skupljajući radove, primetila da jedna devojčica još uvek razmišlja, pa je upita da li ima problema da sastavi listu. Ona je odgovorila: „Da. Ne mogu se u potpunosti odlučiti. Ima toliko mnogo čuda.“
Učiteljica ju je ohrabrivala: ‚‚Kaži nam bar ono što si dosad napisala. Možda ti možemo pomoći.“
Učenica se je u početku malo snebivala, ali je na kraju ipak progovorila:
„Za mene, ovo su sedam svetskih čuda:
Videti
Čuti
Dodirnuti
Pomirisati
Osetiti
Smejati se
Voleti.“
U učionici je zavladao muk.

od **Still_dreaming** Čet Dec 22, 2011 11:47 pm

‚‚Čini mi se da su moji roditelji ostarili i da više nisu pametni.”

‚‚A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

‚‚Kakve to ima veze? ‘Ono što jest, jest’, kao što ti kažeš.”

‚‚Ispričaću ti priču.”

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, ženu siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna. Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj prekršaj se plaćalo glavom, Sabrina se uspela u kočiju i odurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

‚‚Zar nije divna?” rekao je. ‚‚To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!”

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

‚‚Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

‚‚I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

‚‚Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. ‚‚Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?”

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: ‚‚Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.”

***

‚‚Stvarnost je uvijek ista. Što jest, jest. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš.'' – govorio je mudrac Bodvin.

‚‚Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – ne veruj svojim očima!“

od **Still_dreaming** Sre Dec 28, 2011 10:28 pm

Bašta

Jedan starac živeo u jednom selu. Hteo je da posadi paradajz, ali bilo je potrebno da uzore baštu, a to je za njega bio veliki napor.

Njegov sin, koji je uvek radio sa njim u bašti, sada je u zatvoru. Starac je napisao pismo sinu:
‚‚Dragi sine, mnogo sam tužan zato što ne mogu sam da posadim paradajz ove godine. Mnogo sam star i ne mogu sam da okopam baštu. Da si ti ovde, mi bismo to zajedno uradili, kao u dobra stara vremena. Voli te tvoj otac.”

Nekoliko dana kasnije, otac dobija pismo od sina u kome je pisalo:
‚‚Dragi oče. Nemoj okopavati baštu. Tamo se nalaze tela koje sam zakopao. Voli te tvoj sin.”

Sledeći dan, došla je policija i raskopala celu baštu tražeći zakopane leševe. Ali u bašti nije bilo ništa. Policija se izvinila starcu. Isti dan, starac je dobio pismo u kome je stajalo:

‚‚Sada možeš da posadiš paradajz. Voli te tvoj sin.”

od **Still_dreaming** Sre Jan 04, 2012 11:17 pm

Biti čovek

U današnje doba najviše se brinemo da deci uguramo u glavu što više besmislenih podataka i da ih naučimo desetine beskorisnih vještina. Jedino se niko ne brine kako dete naučiti životu. ‚‚To ionako svako, nekako sam po sebi nauči i zna”, misle mnogi. Onda dođu prve životne nevolje i nastane raspad sistema: ljudi se drogiraju, opijaju, tuku, rastavljaju, menjaju poslove, bludniče i pokušavaju stotinu drugih stvari ne bi li rešili problem. Na kraju se još više zapetljaju i nesretni čekaju smrt misleći da nisu imali sreće u životu. Možda, nakon svega toga, shvate da i nije bilo baš tako jednostavno znati kako se živi.

Možeš biti pametan i puno znati, a ipak biti lud – jer znanje i pamet ne čine te mudrim. Da bi bili mudri, nije potrebno znati puno i biti inteligentan. Mudrost znači znati kako živeti život. Stoga se mudrost može skrivati i u pastiru na livadi, i u baki kraj ognjišta, u i čistačici na filozofskom fakultetu. Jednako tako i ludost može carevati među profesorima i doktorima, pa makar ti isti znali napamet svu teologiju i filozofiju i govorili šesnaest stranih jezika.

Neki od nas još uvek veruju da se ne može istinski sretno živeti ako se ne poštuje deset Božjih zapovesti. Dok većina, naprotiv, smatra da su to zastarele gluposti. Mnogi, iz te većine, pokušavaju ugrabiti sreću – za koju misle da im se smeši skrivena upravo iza tih zapovesti – pa čine baš suprotno od onoga što zapovesti preporučuju. ‚‚Bog ne želi da budemo sretni, te nam brani slatke stvari koje dovode do sreće”, misle takvi. A dovode li te stvari zaista do sreće?

I jedni i drugi su oslonjeni na veru jer ne mogu znati, dok ne odžive život, je li sreća u čuvanju zapovijedi, ili u njihovom kršenju. Svako je dobio slobodu da izabere.

od **Dora_Mar** Ned Jan 15, 2012 5:47 am

Sejac Srece

Jednog dana videse decaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zaleprsalo oko njega kao jato varnica.

- Sta to radite? – upitase decaci goreci od znatizelje.
- Sejem srecu! – odgovori covek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se medju prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su decake gledale tople dugine boje poput suncanih ociju.

Osvojeni tom lepotom malisani smesta pojurise da uhvate srecu, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

- Uzalud je to sto cinite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada necete uloviti.
- Zasto? – upitase zacudjeno decaci.

Nasmesivsi se, starac je tiho rekao:

- Tek kad se naucite sejati radost i lepotu oko sebe, bit cete pozvani na zetvu srece. Onaj ko grabi sebi, nikada nece uhvatiti srecu

od **pahuljica** Čet Jan 19, 2012 11:13 am

Bajka o Časti

U neka davna vremena živeše ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Reke, rešiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo. Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i veru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Beše nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vreme je prolazilo. Život im beše bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gde su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali decu, palili knjige ...

No, narod beše hrabar i neustrašiv. Zato Zavist reši da ubije Razum. Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najlepša devojka na svetu i voljena u narodu.

Zavist, već besna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavet predaka. No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje - večnu slavu i vlast. Život je poverovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava.

Dođoše još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I - zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuka Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, oseti neizmernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao da otvori. Sedeo je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti.
Jednog dana vide ga mali dečak zlatne kose i upita ga:

"Poznaješ li ti Čast i Slobodu?"

"Ne, ja sam se rodio posle njih," odgovori Zaborav, "ali ih poznaje moj otac Život."

"Slušaj me dobro," reče zlatokosi, "ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti."

- Prva želja: Učini da Život zauvek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
- Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
- Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!

Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i Sloboda živeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.

-----
Nikola Borovčanin 6/1 OŠ Vasa Čarapić,
Beli Potok kod Beograda, 27.01.2011.

od **pahuljica** Sub Jan 21, 2012 10:22 pm

Prava ljubav nikad ne umire

Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i posmatraše mladi zaljubljeni par. Samoća reče Ljubavi:
- Kladim se, da ću ih rastaviti.
Ljubav uzvrati:
- Sačekaj samo malo! Daj mi šansu da provjerim samo jednu stvar kod njih, a poslije toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.

Samoća se složi sa tim. A Ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih u oči i spazi u njima sjaj.
Vrati se nazad i reče Samoći:
- Hajde, sada je red na tebe!
- Ne, – odgovori Samoća – Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena ljubavlju. Doći ću malo kasnije.

Proteče neko vrijeme i Samoća navrati pokraj kuće onog zaljubljenog para i vidje mladog oca i mladu majku sa novorođenom bebom. Samoća se bila nadala, da će ih do tada napustiti ljubav i nestrpljivo iščekujući, prekorači preko njihovog praga. No pogledavši im u oči, ona vidje samo Zahvalnost.
Okrenu se nazad i reče:
- Doći ću kasnije…

Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dječiju galamu. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala djecu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče:”Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali da napuste njihova srca.” No pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumijevanje.
- Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.

Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred domom zaljubljenih. Primjeti sada da su im djeca već bila porasla. Sijedi otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala večeru u kuhinji. Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, vidjevši ovaj put u njima Povjerenje.

Proteče najviše vremena od tada. I Samoća još jednom svrati u isti dom. Zapazila je sada da unučad odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade da sjedi rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:
- To je to, došao je konačno i moj trenutak!
Htjede zatim da joj pogleda u oči i da se uvjeri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada djevojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sjede pored jednog groba. Bješe to grob njenog supruga.
- Izgleda, da sam ipak zakasnila – reče Samoća. – Vrijeme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.
Tek tada se Samoća zagleda u rasplakane oči starice, i u njima vidje po prvi put USPOMENU: Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumijevanje i Povjerenje.

od **Still_dreaming** Pet Feb 03, 2012 1:54 pm

Priča o dva smeha

Veliki i mali smeh započeli su svoje priče. Veliki smeh ulazio je u dvorane, cirkuse, škole i teatre, a mali smeh igrao se kamenčićima i kotrljao s loptama na livadi.

Veliki smeh postao je umišljen, pa se širio, širio, širio – dok nije pukao kao neki preveliki balon, a mali smeh trčao je ulicama i brao cveće za razne tužne mame. O velikom smehu pisalo se u novinama, pojavljivao se na naslovnim stranicama u novom kaputu, a mali smeh oprezno je delio poljupce prolaznicima, pa ga zato nisu ni primećivali.

Kažu da velikom smehu trebao dvorac, palata ili bar neko igralište, a da mali smeh može stanovati i u loncu za cveće ili u tatinom starom šeširu. Neki tvrde da su mali smeh zapazili u mačjem oku i u lelujanju trave, a drugi misle da su ga otkrili u ptičjem cvrkutu.

Ako nikad ne upoznate veliki smeh, biće vam žao, ali još ćete više žaliti ako ostanete bez malog smeha. On je i sad pokraj vas, zar to ne osećate? Pritajio se, nestaško, sakrio u uglu usnica, pa se smeška, gotovo nevidljiv.

Kad odem sutra u šetnju, povešću sa sobom i mali smeh. Moliću ga da mi otkrije busen tratinčice, gnezdo malih kosova, zeleno pramenje šume.

Oh, nadam se da me mali smeh neće nikada napustiti. Ako se i spotaknem o neki kamen na putu, on će mi pružiti svoju sitnu, prozirnu ruku. Tako ćemo zajedno koračati po svetlosti.

od **pahuljica** Uto Feb 07, 2012 9:49 am

Žrtva nije uzaludna

Bila jednom izvan grada jedna kućica, gotovo straćara. Ispred nje se nalazila malena radionica s nekoliko mašina i alata, dve sobe, kuhinjom i skromno opremljenim kupatilom…
Ipak, Žoakin se nije žalio. U poslednje dve godine tesarska radionica “Sedam” postala je poznata u selu i zarađivao je dovoljno novca da ne mora dirati svoju skromnu ušteđevinu.
Tog jutra, kao i svakog jutra, digao se u pola sedam kako bi gledao izlazak Sunca. Uz sve to nije uspeo doći do jezera. Putem, na nekih dvesta metara od kuće, naišao je na ranjeno i izmučeno telo mladića.
Brzo je kleknuo i približio uho mladićevim prsima. .. Slabo, negde u dubini, jedno se srce borilo da održi ono malo života koje je ostalo u tom prljavom telu koje je zaudaralo na krv, blato i alkohol.
Žoakin je otišao potražiti kola, u koje je utovario mladića. Kad je došao kući, ispružio je telo na krevet, izrezao iznošenu odeću i pomno ga oprao vodom, sapunom i alkoholom. Momak, osim što je bio pijan, bio je divljački izudaran. Imao je posekotine na rukama i leđima, a desna mu je noga bila slomljena.
Tokom iduća dva dana čitav se Žoakinov život vrteo oko zdravlja njegovog zahvalnog gosta: lečio je i previjao njegove rane, podvezao njegovu nogu i hranio mladića pilećom supom. Kad se mladić probudio, Žoakin je bio uz njega gledajući ga pun nežnosti i zabrinutosti.
“Kako si?” upitao je Žoakin.
“Dobro.. . Mislim”, odgovorio je mladić gledajući svoje čisto i izlečeno telo. “Ko me izlečio?”
“Ja.”
“Zašto?”
“Zato što si bio ozleđen.”
“Samo zato?”
“Ne, i zato što trebam pomoćnika.”
I obojica su se od srca nasmejala.
Dobro uhranjen, naspavan i trezan, Manuel, kako se mladić zvao, odmah je povratio snagu. Žoakin ga je pokušavao naučiti poslu, a Manuel je pokušavao izbegavati posao koliko god je mogao. Žoakin je neprestano pokušavao utuviti u tu glavu iskvarenu razuzdanim životom prednosti dobrog posla, dobrog imena i časnog života. Uvek se činilo da Manuel shvata, ali dva sata ili dva dana nakon toga opet bi zaspao ili bi zaboravio obaviti zadatak koji mu je Žoakin poverio.
Prošli su meseci i Manuel se potpuno opravio. Žoakin je dodelio Manuelu glavnu sobu, udeo u poslu i pravo da se prvi kupa u zamenu za mladićevo obećanje da će se posvetiti radu.
Jedne noći, dok je Žoakin spavao, Manuel je odlučio da je šest meseci apstinencije bilo dosta i pomislio da mu jedna čašica pića u selu neće naškoditi. Za slučaj da se Žoakin noću probudi, zaključao je vrata iznutra i izašao kroz prozor ostavivši upaljenu sveću da izgleda kao da je onde. Nakon prve čaše došla je druga, a nakon nje treća, pa četvrta i još mnoge druge…
Pevao je sa svojim drugovima u pijanstvu kad su ispred vrata bara prošli vatrogasci uz zvuk sirene. Manuel nije povezivao taj događaj s onim što se zbivalo dok idućeg jutra nije teturajući došao kući i ugledao okupljenu gomilu na ulici…
Samo pokoji zid, neke mašine i alati spasili su se od požara. Sve drugo uništila je vatra. Od Žoakina su našli samo četiri-pet nagorelih kostiju, koje su pokopali na groblju ispod ploče na koju je Manuel isklesao sledeći epitaf:
“Učiniću to, Žoakine, učiniću to!”
Uz mnogo truda Manuel je ponovno sagradio tesarsku radionicu. Bio je lenj, ali sposoban, i ono što je naučio od Žoakina bilo je dovoljno da spasi posao. Uvek je imao osećaj da ga Žoakin odnekud posmatra i sokoli. Manuel bi ga se setio pri svakom bitnom događaju: na venčanju, pri rođenju prvoga deteta, kupovini prvog auta…
Petsto kilometara odatle Žoakin, živ i zdrav, pitao se je li bilo ispravno lagati, varati i zapaliti onu tako lepu kuću samo zato da spasi mladića. Odgovorio je sam sebi da jeste i nasmejao se pri samoj pomisli kako je seoska policija zamenila svinjske kosti s ljudskima…
Njegova nova tesarska radionica bila je malo skromnija od prošle, ali već je bila poznata u selu. Zvala se “Osam”.

Horhe Bukaj

od **Miloš_88** Uto Feb 21, 2012 10:01 am

Da li verujete u Mamu?

Jedno jutro, nakon dobrog sna, probude se blizanci u majčinoj utrobi i počnu se prepirati:
- Ma daj!? Nemoj me zezati da vjeruješ u život posle rođenja?
- Pa, ovaj... Sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda se ovde za to pripremamo?
- Jesi blesav!
Život posle rođenja? To nema nikakvog smisla. Kako bi to uopštee izgledalo?
- Ne znam... volio bih da bude puno svetla i prostora! Možda bismo mogli trčati?
Bilo bi zabavno jesti svojim ustima!
- Ti si lud! Nemoguće je hodati i jesti svojim ustima.
Da nije tako, onda ne bismo imali pupcanu vrpcu a imamo je. Kažem ti, rodenje je kraj!
- Ne znam, ali verujem da ce se dogoditi nešto dobro. Nešto što ne možemo ni zamisliti.
- Ti si stvarno lud, niko se živ od tamo nije vratio! To znači da je rođenje kraj.
Osim toga, šta nedostaje ovom životu ovde?
- Možda ćemo izaći van i sresti Mamu. A ona će se brinuti za nas, ljuljati nas, hraniti, maziti..!
- Mama?!? Ne mogu verovati? Ti veruješ u Mamu! Pa dobro, gde bi po tebi ta Mama
trebala biti?
- Ne znam. Možda svuda oko nas? Možda smo živi samo zahvaljujući njoj?
Možda bez nje ne bismo mogli ni razmenjivati misli? Mislim da bez nje ne bismo uopšte postojali...!
- Ma daj! Da li je neko video Mamu? Ja nisam. Zato je jasno da ne postoji!
- Da, moguće je da ne postoji.
Ali ponekad, kada smo potpuno mirni, kao da je čujem kako peva i dodiruje naš svet!

od **Still_dreaming** Sub Mar 03, 2012 11:22 pm

Svetiljka

U nekom je seocetu nasred jedinog trga bila postavljena svetiljka. Jedina svetiljka koja je osvetljavala trg! Svi meštani su se hvalili njome. Čak je načelnik tog mesta odredio čoveka da pazi na tu svetiljku i da se marljivo brine za sve u vezi s njom. Slepo zanesen tom svojom službom, čovek postavi na trg, na zgodno mesto, strelicu s natpisom koji je pokazivao i upućivao na svetiljku. Meštani se tome počeše ludo smejati.
Jedan postavi i pitanje:

- Čoveče, jeste li vi stavili tu strelicu?

- Da, gospodine.

- Savetovao bih vam da je sklonite.

- Zašto?

- Zato što svetiljka, ako se ne vidi sama po sebi, ne služi ničemu.

*******

Istina. Pravoj vrlini i pravim vrednostima nije potrebna nikakva strelica.

od **Still_dreaming** Čet Mar 15, 2012 1:55 pm

Zamka poređenja

Upao sam u zamku poređenja. Kažu da je to najgora stvar na svetu. Porediti se s drugima. Gledati svoj život kroz tuđi život. Možda je najgora stvar u tome što smo mi, ljudi, skloni kod drugih videti samo dobre stvari: sređene živote, uspeh, bogatstvo, prostrane kuće i stanove, visoku klasu ili životni napredak. Baš ovo poslednje me proganja poslednjih meseci. Gledam druge, vidim napredak. Gledam sebe, vidim isto. A isto je stagnacija. Mislim da razumem prijatelja koji govori da mu je jako potreban uspeh. To mu dođe kao ubrizgan serum protiv životnih sranja. Možda je i to obmana, ali zgodno dođe. Kao most, klimav i nesiguran, ali most. Ka nečemu što liči na stanje optimalnog funkcionisanja. Kojeg takođe nema jer je život samo niz oscilacija između dobrog i lošeg. Zamka poređenja je vrhunac oscilacije ka lošem, jer skoro nikad ne vidimo loše strane dobrog kod drugih.

M. S. Denis

od **Still_dreaming** Sub Mar 31, 2012 12:00 am

Ribolovačka priča

Dva čoveka su otišla na pecanje. Jedan je bio iskusan ribolovac, a drugi nije. Svaki put kada bi iskusni ribolovac uhvatio veliku ribu, stavljao bi je u veliku kutiju sa ledom da bi je održao svežom. Kad god bi, međutim, neiskusni ribolovac uhvatio veliku ribu, on bi je vraćao nazad u vodu.

Iskusni ribolovac je posmatrao taj ritual ceo dan i na kraju dana, umoran od gledanja kako neiskusni ribolovac baca velike ribe nazad u vodu, upita ga: ‚‚Zašto stalno vraćaš nazad u vodu sve te velike ribe koje upecaš?”

Neiskusni ribolovac odgovori: ‚‚Zato što imam mali tiganj.”

***

Ponekad smo i mi sami kao taj neiskusni ribar, odbacujemo naše velike planove, velike snove, velike poslove i velike prilike koje su nam date u životu. A samo zato što je naš tiganj premalen za našu ribu, tj. zato što je naša vera premalena za naše probleme.

od **Still_dreaming** Sub Mar 31, 2012 11:50 pm

Za vrč vina

Bio jednom… drugačiji kralj.

Bio je vladar malene zemlje po imenu Grožđezemska. Njegovo je kraljevstvo bilo puno vinograda i svi su se njegovi podanici bavili proizvodnjom vina. Izvozom u druge zemlje, petnaest hiljada porodica koje su naseljavale Grožđezemsku zarađivalo je dovoljno da žive prilično dobro, plaćaju porez i priušte si pokoji luksuz.

Kralj je već nekoliko godina proučavao finansije kraljevstva. Vladar je bio pravedan i pun razumijevanja i nije mu se sviđala zamisao da zavlači ruku u džepove stanovnika Grožđezemske. Za to je ulagao velike napore da nađe načina da smanji porez.

Jednog je dana došao na sjajnu zamisao. Kralj je odlučio odreći se poreza. A kao jedini doprinos državnoj blagajni kralj bi tražio od svih podanika da jednom godišnje, u vrijeme kad pretaču vino u bačve, dođu u vrt palate s jednolitarskim vrčem najboljeg vina iz svoje berbe i izliju ga u veliku bačvu vina koja će biti izrađena u te svrhe i za to vrijeme. Od prodaje tih petnaest hiljada litara vina dobio bi novac potreban za budžet kraljevstva, zdravstvene troškove i obrazovanje svog naroda.

Vijest se proširila kraljevstvom proglasima i oglasima na glavnim gradskim ulicama. Narodno veselje bilo je neopisivo. U svim se kućama hvalio kralj i pjevale su se pjesme njemu u čast. Onda je došao dan prinosa. Tokom čitave nedjelje, u svim četvrtima i na tržnicama, na trgovima i u crkvama stanovnici su se podsjećali i preporučavali jedan drugom da ne zaborave dogovor. Suživot građana bio je pravedna plata za vladarev gest.

Od ranih sati počele su iz čitavog kraljevstva dolaziti cijele porodice uzgajivača vina sa svojim vrčem u rukama glave porodice. Jedan po jedan uspinjali su se stepenicama koje su vodile do vrha goleme kraljevske bačve, praznili svoj vrč i spuštali se drugim stepenicama na čijem je dnu kraljevski rizničar stavljao grb s kraljevim pečatom na rever svakog seljaka.

Sredinom popodneva, kad je posljednji seljak ispraznio svoj vrč, pročulo se da niko nije izostao. Golema bačva od petnaest hiljada litara bila je puna. Od prvog do posljednjeg podanika svi su na vrijeme prošli vrtom i ispraznili svoje vrčeve u bačvu. Kralj je bio ponosan i zadovoljan. Kad je Sunce zašlo, a narod se okupio na trgu pred palatom, vladar je izašao na svoj balkon, a njegovi su mu ljudi klicali.

Svi su bili srećni. Kralj je zatražio da mu u velikoj kristalnoj čaši, naslijeđu njegovih predaka, donesu uzorak skupljenog vina. Dok je čaša stizala, vladar im se obratio.

‚‚Divni narode Grožđezemske: kao što sam i mislio, svi stanovnici kraljevstva danas su došli u palatu. Želim podijeliti s vama kraljevsko veselje kad sam se uvjerio da je odanost naroda svom kralju jednaka odanosti kralja svome narodu. I ne mogu se sjetiti druge počasti nego da vam nazdravim prvom čašom ovog vina koje će sigurno biti božanski nektar, spoj najboljeg grožđa na Zemlji, koje su obradile najbolje ruke na svijetu i koje je zalijevalo najveće dobro kraljevstva, drugim riječima, ljubav naroda.”

Svi su plakali i klicali kralju. Jedan je sluga prišao s čašom kralju i on ju je digao da nazdravi narodu, koji je euforično pljeskao. Ali iznenađenje je zaustavilo njegovu ruku u vazduhu: kad je podigao čašu, kralj je primijetio da je tekućina u čaši prozirna I bezbojna. Polako ju je približio nosu, uvježbanom da omiriše aromu najboljih vina, i primijetio je da nema nikakav miris. Dobar kušač kakav je bio, prinio je čašu ustima gotovo automatski i popio gutljaj.

Vino nije imalo ni okus vina ni bilo kakav drugi okus!

Kralj je poslao po drugu čašu vina iz bačve, pa još jednu, i na kraju je htio uzeti uzorak s vrha. Ali nije imalo smisla: sve je bilo isto. Bez mirisa, boje i okusa. Hitno su sazvani alhemičari kako bi analizirali sastav vina. Zaključak je bio jednoglasan: bačva je puna vode. Čiste vode. Stopostotne vode. Vladar je smjesta poslao po sve mudrace i vračeve kraljevstva da hitno potraže objašnjenje te misterije. Koja se čarolija, hemijska reakcija ili vradžbina dogodila da se ta mješavina vina pretvorila u vodu?

Najstariji među vladinim ministrima prišao mu je i rekao na uho:

‚‚Čudo? Čarolija? Alhemija? Ništa od toga, gospodine, ništa od toga. Vaši su podanici ljudska bića, Veličanstvo. To je sve.”

‚‚Ne razumijem”, rekao je kralj.

‚‚Uzmimo na primjer Huana”, rekao je ministar.

‚‚Huan ima veliki vinograd koji se proteže od brda do rijeke. Grožđe koje bere s najboljih je trsova u kraljevstvu, a njegovo se vino proda medu prvima i po najvišoj cijeni. Jutros kad je pripremao svoju porodicu za silazak u selo, kroz glavu mu je prošla zamisao: A da stavi vodu umjesto vina? Ko bi mogao uočiti razliku? Samo jedan vrč vode na petnaest hiljada litara vina: niko neće uočiti razliku! Niko! Niko i ne bi uočio razliku, osim jedne sitnice, Veličanstvo. Osim jedne sitnice.

Svi su pomislili isto!''

Horhe Bukaj

od **Still_dreaming** Pon Apr 02, 2012 12:44 pm

Dragi prijatelji, danas smo se ovdje okupili da ispratimo ‚‚NE MOGU”. Dok je bio sa nama na zemlji, uticao je na živote svakog od nas, na neke više, na neke manje. Na nesreću, njegovo ime spominje se na svakom javnom mjestu, u školi, gradskoj skupštini, državnim organima, pa čak i u Bijeloj kući.

Položili smo ‚‚Ja ne mogu“ u njegovu vječnu kuću i obezbijedili smo mu nadgrobnu ploču sa epitafom. Nadživeli su ga njegova braća ‚‚Ja mogu” i ‚‚Namjeravam to odmah da uradim”. Oni nisu čuveni kao njihov poznati rođak, a ni tako jaki i moćni. Možda će, jednog dana, uz vašu pomoć, postati značajniji na ovom svijetu.

Neka ‚‚Ja ne mogu” počiva u miru i neka svi prisutni požive i uznapreduju u njegovom odsustvu. Amin.

Dok sam slušao posmrtni govor, shvatio sam da ti đaci nikada neće zaboraviti taj dan. Čitav taj čin je bio simboličan, neka vrste metafore za život. To se urezuje u pamćenje i zauvijek će ostati u svijesti i podsvijesti. Ispisivanje rečenica koje počinju sa ‚‚Ja ne mogu”, njihovo sahranjivanje i posmrtni govor – to je bio učiteljičin nevjerovatan trud. Ali, to nije sve. Kada je završila posmrtni govor, napravila je krug sa učenicima i vratila ih u učionicu. Proslavili su odlazak ‚‚Ja ne mogu” uz keks, kokice i sokove. Kao dio proslave, Dona je izrezala veliku nadgrobnu ploču od papirne kese. Ispisala je riječi ‚‚Ja ne mogu” na vrhu i ‚‚Počivaj u miru” u sredini. Datum je bio na dnu. Nadgobna ploča visila je u Doninoj učionici do kraja školske godine. Kada se neki đak, mada se to rijetko dešavalo, zaboravi i kaže ‚‚Ja ne mogu”, Dona bi samo pokazala na natpis ‚‚Počivaj u miru”. Đaci bi se tada sjetili da je ‚‚Ja ne mogu” mrtav i preformulisali bi svoju izjavu.

Nisam bio Donin đak. Ona je bila moj đak. Ipak, toga dana od nje sam naučio tu lekciju. I danas, mnogo godina poslije, kad god čujem rečenicu koja počinje sa ‚‚ja ne mogu”, vidim sliku sahrane i učenike četvrtog razreda. Tako se, kao i đaci, sjetim da je ‚‚JA NE MOGU” mrtav.

Deo Čik Murmanoove priče

od Sponsored content