Igra senki

Upravo sam shvatila koliko dugo sam potiskivala jednu baš takvu igru senki, jer me je prestravila.
Cimerka i ja smo legle, negde oko 1, 2 časa po ponoći, ali smo još čavrljale. Kreveti su nam bili uza zid, na kojem se prostrla mesečina koja je upadala u sobu kroz prozor naspraman tom zidu. Onda je cimerka primetila senku, tačno između naših kreveta, u obliku ptice. Savršen oblik ptice - kljun iz poluprofila, krila uz telo, jake ivice senke, dakle, ptica! Onda pogledamo u prozor, ispred kojeg bih očekivala da vidim pticu, ili bilo šta što bi svojim oblikom podsetilo na nju, ali ničeg nije bilo. Ponovo pogledam senku - nije odletela, ali pred prozorom opet ničega. Ustajale smo, otvarale prozor, palile svetlo misleći da smo obe prolupale u istom intenzitetu (spremale smo isti ispit), pa da će se ustanoviti da senke nije bilo. Naravno, pogrešile smo i nismo ustanovile čiji je ona odbljesak. Već je počeo da mi se priviđa Po i njegova Eleonora i... Rešile smo da odagnamo strah proverenim lekom - pokrile smo se preko glave pokrivačima.
Smešna je, ali i poražavajuća činjenica u kakvim je sve situacijama čovek zbunjen i nemoćan. Tolike nauke, knjige, ali ostaneš vrlo često bez najobičnijih odgovora.

Penjući se uz i silazeći niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je SENKA, tren, SENKA TRENA, vrh je najveća prevara u čitavoj priči...

Katkada nocu dok sama idem pustom ulicom prepadnem se sjena koje me prate. Ne znam zasto, ali to odsustvo ocigledne potvrde prisustva drugog zivota osim mene cini da se osjecam kao da zivim u nekom zastrasujucem svijetu. Mislim da bi bilo strasno zivjeti sam.