Dati i dobiti

Nekako to ne nazivam ,,dobrim delom'' nego ,,čovečnošću''. Imam potrebu da pomognem svakome kad god mogu, nekad čak i kad mi pomoć nije tražena. Osećam se mnogo lepše i zadovoljno sobom. Pomažući nekome ne gubim ništa, a sebe vidim kao vredniju osobu, što svakako znači da više dobijam nego što dajem.

Hm, zadnje dobro djelo? Neki čiko mi je u trgovinu donio izgubljeni mobitel, bio je šiki... Mogla sam si ga uzeti, al nisam Zvao je čovo čiji je bio mob i došao po njega. Jadan, skoro pa je umro od sreće Sad, dal je to dobro djelo, il šta al eto... Dobro sam postupila, a ne bi svatko tako na mom mjestu...

Roditelji su me uvijek ucili da tek kada dam, mogu i dobiti...i tako sam vaspitana.
Pomognem kad god mogu, i kako mogu...od lijepe rijeci, osmijeha, zagrljaja pa do nekih krupnijih stvari.
Nije mi nista tesko kad osjetim i vidim da je nekome potrebna pomoc. Time nista ne gubim...i vjerujem da svakim dobrim djelom samo mogu dobiti.

Koliko često činite dobra dela?
Koje je vaše poslednje dobro delo?
Koliko u tim situacijama ustvari dobijamo a koliko dajemo?[/color][/quote]

Ako sam u mogućnosti, činim ih svaki dan. Ne zato što su to "dobra dela" nego zato što nekome taj dan zavisi od nečije pažnje, neko svaki minut negde bukvalno preživaljava. Nahranim kuce, mace, decu, pomognem baki u prodavnici, šta god. Volim da vidim poglede koje ne viđam u svojoj okolini, jer moja okolina IMA nešto. Sin mi je pre dva meseca inicirao da dete na semaforu koje je prosilo, uz odobrenje njegove majke koja je takođe prosila, odvedem na kolače, gde je moj sin sa svojim vršnjakom imao ludo zezanje sat vremena, obojica su bili musavi, smejali se i uživali. Ja sam patila jer neko ima sina koji ne može da jede kolače kao što može moje dete. A onda sam prevazišla to i pomislila kako je divno što se i moj sin i ja razvijamo uz shvatanje da je lepo nekoga ko nije jeo kolače, odvesti upravo tamo gde može da ih pojede.

Da bi neko davao mora da ima sta da pruzi. Da bi imao sta da pruzi, mora da oseti svoju unutrasnju snagu, koja se dalje realizuje kroz dela ka sebi i drugima.
Ja se vodim onom da sve polazi od nas samih. I percepcija sveta oko nas pa i realnost, koja je bas onakva kakvom je mi vidimo.
Trudim se da prvo zadovoljjim sebe dobrim delima, jer da to ne radim, ne bih imala snage da i drugima dodelim delic sebe. Kad sam ja zadovoljna, tesko da moja okolina ne oseti blagodeti toga.
Drugo i ne najmanje vazno je da postoje ljudi koji ne umeju da daju. Meni je to jako tuzno. Grabe i kradu delic sveta i ljudi, da bi malkice zivnuli iz sopstvenog mrtvila. Ne osudjujem ih nimalo, ali mi je zaista to jako tuzno. Biti toliko nesvestan dara zvanog zivot i ne ziveti ga, vec zivotariti i prihvatati to kao jedinu istinu.

Dajemo mnogo jer se neko zbog nas nasmesio kad je bio tuzan,nekom smo uljepsali dan,nekome pomogli...A dobijamo zadovoljstvo nakon tog postupka.Neko nase unutrasnje zadovljstvo.
Zadnje dobro djelo...pa prevela sam bakicu preko ulice:)

Sav zvoj zivot sam davala...vaspitana sam tako.Mnogo ljudi je proslo kroz moj zivot, i uvek su od mene maximum dobili...od tople reci, razumevanja, smestaja..itd...i, nije me to ispunjavalo, vec sam takvog 'kova' da kad osetim da treba coveku pomoc,a ja sam u mogucnosti,uvek sam tu.
Kuckajuci prodje mi kroz glavu jedna mala (koja sad nije mala)izbacili je roditelji iz kuce..debili..bila je kod mene nekih mesec dana.Spavala je u krevetu sa mojom cerom, a ja sam sve uradila da urazumim te 'roditelje' da njihovo dete nista strasno nije uradilo, samo ima slabe ocene.
Juce mi je ta 'mala' dosla, donela cvet, sad je svratila da nas vidi, i retko kada ode kuci, a da ne svrati kod nas.Ne bih je ni spomenula da nije usla da me 'ljubne'

Mislim da ja mnogo vise dajem nego sto primam, osim ako izuzmem svog supruga i blizu porodicu, i mozda ponekog prijatelja koji mi uvijek uzvracaju istom mjerom. Rekla bih da mi je takva priroda, a mnogo je ljudi u svijetu koji to znaju iskoristiti, pa se nekada zaista osjecam ruzno sto sam prema nekome otvorila srce i pustila ga da mi pridje, samo zato da bih bila razocarana i povrijedjena.

Dugo sam pomagala starijim komsijama tako sto sam im odrzavala baste bez ikakve novcane nadoknade. Zao mi je sto za neke od njih nisam mogla da ucinim i vise, jer sam sigurna da je strasno biti star i sam. Mislim da bi svijet bio mnogo bolje mjesto kada bi u njemu bilo vise ljudi slicnih meni.

Still - Nekako to ne nazivam ,,dobrim delom'' nego ,,čovečnošću''. Imam potrebu da pomognem svakome kad god mogu, nekad čak i kad mi pomoć nije tražena. Osećam se mnogo lepše i zadovoljno sobom. Pomažući nekome ne gubim ništa, a sebe vidim kao vredniju osobu, što svakako znači da više dobijam nego što dajem.

Slažem se ! Ovakav bi bio i moj odgovor na ovu temu.