Slobodan Selenić

Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o’ clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između ‘Balkana’ i ‘Moskve’, kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.

- Kako izdržiš tako bos? – pita ga moj otac.

- Još malo – kaže Milomij – dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!

John poče grohotom da se smeje.

- For goodness sake, Steven, what a story!

Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:

- Milomij, for sure, doesn’t share your belief, that ‘life is an affair of charm!