Veljko Milićević

od **Still_dreaming** Pet Dec 30, 2011 1:07 am

Veljko Milićević je srpski pisac, prozaista modernizma, prevodilac i publicista, u književnosti se javlja i pod pseudonimom L’homme qui rit (Čovek koji se smeje).

Rođen je u Čagliću u Slavoniji 2. januara 1886. godine. Osnovnu školu je završio u Donjem Lapcu u Lici, dva razreda u Gospiću, ostale u donjogradskoj Velikoj gimnaziji u Zagrebu. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1904. U Ženevi je počeo studirati prava, pa godinu dana na Filozofskom fakultetu u Ženevi romanske jezike i književnosti od 1904. do 1905, potom u Londonu francuski jezik i književnost od 1905. do 1906. Studije je nastavio u Parizu (1906 – 1908), odakle je sarađivao sa Sarajevskom ‚‚Srpskom riječi''. Po povratku iz Francuske bio je u Sarajevu saradnik lista ‚‚Narod'' (1911 – 1912). U Zagrebu je od 1922. bio saradnik ‚‚Vremena'', ‚‚Novog lista'' i ‚‚Epohe'', od 1923. do smrti član redakcije ‚‚Politike''. Umro je 5. novembra 1929. godine u Beogradu.

Njegov književni opus nije veliki. Prvi štampan rad mu je pesma ‚‚Molitva'', u časopisu ‚‚Spomenak'', 1. jula 1896. godine. Bio je aktivni učesnik đačkog društva u Zagrebu, u petom razredu je pokrenuo đački list ‚‚Vojislav'' (1900) i prvi broj ispunio svojim pesmama, pričama i crtežima. Kao gimnazijalac sarađivao je sa beogradskim listom ‚‚Pobratim''. Prvu pripovetku objavio je u listu ‚‚Mlada Hrvatska'' (1901). U Beogradu je s drugovima izdavao i uređivao list ‚‚Naša snaga'' (1904).

Prepoznat je i preporučen ‚‚Mrtvim životom'', znamenitom pripovetkom koja je označila novo vreme u srpskoj književnosti. Iste, 1903. izlaze mu još dve priče. Tek 1912. objavljuje ‚‚Bespuće'', najambicioznije i najbolje delo, ‚‚tešku sumornu pripovetku'' u kojoj se razlaže gubljenje volje jednog ‚‚bednog malog nevrasteničara'', kako je ocenjuje Jovan Skerlić, priznavši piscu suptilnu analizu junakovog unutrašnjeg sveta. ‚‚Bespuće'' govori o povratku intelektualca Gavra Đakovića u zavičaj. Glavni junak dobija ulogu stranca među svojima, ravnodušnog i nepoznatog čoveka u nekada poznatoj sredini. Česta upotreba simbola, ‚‚hladnih” motiva (prvi put se u srpskoj književnosti koristi motiv voza), socijalno-političkih motiva, okretanje urbanoj sredini, neke su od karakteristika koje ovaj roman čine modernim. Ovo je roman atmosfere, s malim brojem likova, statičnim događajima i motivima.

Već u vreme njegove pojave, pripovedačku prozu Veljka Milićevića kritičari smeštaju u evropski kontekst i povezuju je sa, u to vreme popularnom, literaturom o promašenim, suvišnim i obezvoljenim ljudima. Na to je uticala strana književnost, pre svega francuska, u vreme njegovih boravaka u Ženevi, Londonu, Parizu i Tuluzu, koja na mladog pisca ostavlja snažan utisak. No, istovremeno, piščevo udaljavanje od našeg podneblja kojim se nadahnjivao uzrokuje znatno slabije ‚‚Opsene'' i druga kasnija piščeva dela.

U stvaralačkom radu Veljka Milićevića uočavaju se hronološki dva perioda: do Prvog svetskog rata, i poratni period, započet ‚‚Opsenama'', do piščeve smrti. Vrhunskim dometom može se smatrati i pripovetka ‚‚Vihor'', delo najskrivenijih dubina ljudske intime, tragične usudnosti.

Negovao je psihološku pripovetku, sa seoskom, gradskom i velegradskom tematikom, i svrstava se u regionalne pisce, ali i u moderniste, internacionalizovanim tipom likova i po mestu radnje određenog broja priča, prenetom u evropske prestonice. Žanrovski, ‚‚Mrtvi život'' je pripovetka i roman, lirski i poetski izrazito subjektivni isečak iz života. ‚‚Bespuće'' i ‚‚Opsene'' uklapaju se takođe u pripovedački korpus, jer su po temi i glavnim likovima isti, a po pripovedačkim postupcima slični. Milićević je, inače, podjednako koristio istočnu i zapadnu varijantu našeg jezika i dva načina pripovedanja - u 1. i 3. licu.

Koliko god pripadao modernizmu, nije za sobom u književnosti ostavio tragove modernizovanja postupaka oblikovanja umetničke slike života i sveta , književnog teksta. Potvrdio se svojstvima lične, autentične izražajnosti. Likovi njegovih dela su se prepustili i predali. Godine im prolaze brzo, perfidno i nečujno, ne ostavljaju ništa za sobom, do osećanja gorčine i praznine i čini im se d aje tako bolje, kad ne mogu ništa da osete, ništa d aih razveseli, potrese ni gane. Mnogo gorčine i nekog novog bola. Tajna i nepoznata sila skreće njihove misli drugim tokom i opčinjava ih. Strašno i demonsko čudo uzima vlast nad njima i useljava se u njihovu dušu. Svega se najednom sećaju, a ni o čemu ne mogu posebno da razmišljaju. Čeznu za životom lepim, bezbrižnim, koji prolazi mirno, bez potresa, bez uzbuđenja. A događa im se suprotno. Svi naročitog znaka sudbine. Najednom klonuli, slomljeni, izgubljeni; propali i nema im spasa, bez izgleda za izbavljenje, predati slučaju i neizvesnosti ‚‚kao stvar bez volje'', kao ‚‚bedna igračka u rukama slučaja''; kao pridignuti posle bolesti. Izmučeni, smeteni, zbunjeni, nisu isti, već neko drugi; i ne poznaju i ne osećaju sebe. Ispovedaju svoju nesreću, pre svega ‚‚perversni'' (piščev izraz) nagon da stave svoju ljubav na probu. Pre uživaju sažaljenje nego ljubav. Možda zato, kad prestanu da vole, likovi Milićevićevih proza ne žale, nego mrze svom mržnjom očajanja.

Izvor: Najlepše pripovetke Veljka Miloćevića, Saša Hadži Tančić