Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Rastko Petrović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Rastko Petrović

Počalji od Still_dreaming taj Ned Dec 05, 2010 11:54 am


Pesnik, putopisac, pripovedač, romansijer Rastko Petrović je jedna od centralnih figura srpske avangarde između dva svetska rata. Rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić. Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.

Posle prvog talasa ekspresionizma, koji zahvata vreme od 1919. do 1921, a glavni su mu nosioci M. Crnjanski i S. Vinaver, dolazi do rastakanja jedinstvenog delovanja modernista u nekoliko naporednih pravaca. Pisci drugog modernističkog talasa, koji dostiže vrhunac 1922, označuju dalji napredak naše avangardne literature. Novine koje su uneli tiču se pre svega odnosa prema pesničkoj formi. Dok je Crnjanski stalno isticao značaj novih sadržaja u težnjama modernista, ovi su pisci stavljali akcenat na morfologiju književnog dela, na njegove konstruktivne zakone, govorili o arhitektonici dela, o čežnji za kristalizacijom oblika, o čistom geometrizmu kojim su usklađeni odnosi unutar dela. Konstruktivističko shvatanje umerenosti prisutno je u kritičkim i teorijskim napisima i u pesničkom stvaranju niza modernista, od najstarijeg, Stanislava Vinavera, angažovanog u svim fazama i u svim pravcima modernizma, do mlađih modernista koji u to vreme izbijaju u prvi plan.

Među njima najznačajniji je Rastko Petrović. Kao sedamnaestogodišnji mladić, đak gimnazije, proživeo je albansku golgotu a zatim, preko Krfa, otišao u Francusku, gde je završio gimnaziju i položio srpsku maturu. U Parizu, u kojem je i posle rata povremeno živeo, sve do 1922, kada je diplomirao pravo, došao je u dodir s istaknutim predstavnicima umetničke i literarne avangarde. Dalji životni put ovog pisca sličan je putu Crnjanskog: ušao je u diplomatsku službu, dosta putovao, 1935. otišao je kao diplomatski službenik u Vašington, gde ga je zatekao rat i gde je, posle rata, nastavi da živi u emigraciji, sve do smrti.

Petrović je počeo objavljivati pesme u krfskom ,,Zabavniku" (1917), ali pun zamah njegovog književnog rada pada u godine posle rata. U pokretu mladih bio je jedan od najekstravagantnijih. Defetistička nastrojenost modernista, poljuljanost tradicionalnih normi, moralnih i estetskih, duh sumnje, razočaranja i strepnje pred neizvesnim izražava se naročito u rušilačkom, ekspanzivnom ekspresionizmu njegove poezije i poetske proze. U ranim radovima – u fantazmagorijskom romanu ,,Burleska gospodina Peruna boga groma'' (humoristički roman iz života starih Slovena, 1921), u poetskim pripovetkama ,,Nemogući ratar'', ,,Pustinjak i medenica'', ,,Za kičevskoe, za makedonskoe'' i dr., u člancima o preokupacijama i predstavnicima moderne umetnosti i poezije, među kojima se izdvaja esej ,,Mladićstvo narodnog genija'', u ranim pesmama, gde se moderni avangardizam spaja s motivima narodne lirike i, naročito, u zbirci pesama ,,Otkrovenje'' (1922), koja je njegov pesnički vrhunac – Petrović je pesnik snažnog dionizijskog osećanja života, koje se kreće između bolnih i razornih krajnosti, od vedre, čulne raspuštenosti slovenskog paganskog raja u ,,Burlesci'' do mračne atmosfere uništenja, nasilja i smrti u pojedinim pesmama ,,Otkrovenja''. Vegetativni život rastinja, biološki nagoni u čoveku, organska preinačenja od rođenja do smrti, putnički zanosi, naklonost prema primitivnim kulturama – sve je to u tim delima izraženo na način u kojem bezazlena otvorenost u samorazgolićavanju često prelazi u ekstazu i paroksizam, postajući samo sebi svrha. U svetu starih Slovena, koji su njegova trajna opsesija, u našem folkloru i u srpskoj srednjovekovnoj umetnosti i književnosti – tražio je izvore za našu autohtonu pesničku obnovu.

Posle ,,Otkrovenja'' Petrović se okreće pretežno prozi. Oblici u kojima je u kasnijim periodima najviše stvarao jesu putopis i roman. Putopis je odgovarao njegovoj težnji za promenom i kretanjem. Putnička inspiracija prisutna je u mnogim njegovim delima, u pesmama (,,Putnik'', ,,Spomenik putevima''), pripovetkama (,,Putnik bez senke''), esejima (,,Pozorište, pozorište!'') i u velikom romanu ,,Dan šesti''. Njegova najbolja i umetnički najzrelija ostvarenja potekla su iz putničkog iskustva, ,,Afrika'' (1930), i ,,Ljudi govore'' (1931). Velik putopis ,,Afrika'', možda najznačajnija knjiga koju je napisao, doneo je oživotvorenje davnašnjeg pesnikovog sna o paganskom raju. Knjiga ima ne samo umetnički nego i dokumentarni, naučni karakter. U njoj se, pored poetskih opisa, lirskih raspoloženja, prizora iz života domorodaca i belaca, egzaltiranog oduševljenja lepotom nagog crnačkog tela u slobodnom afričkom pejzažu, daje niz zanimljivih saopštenja o crnačkoj umetnosti, muzici, igri, običajima. Na putopisnoj osnovi ostvarena je i kratka lirska proza ,,Ljudi govore'', po opštem sudu najcelovitije delo ovog pisca. U njoj su dati razgovori putopiščevi s ljudima koje je sretao na jednom svom putovanju. U govoru nepoznatih ljudi nema ničeg neobičnog, on se sastoji od jednostavnih, često konvencionalnih reči kojima se daju prve, ravnodušne informacije o sebi i svom životu. Ali iz tih reči naziru se potresne ljudske drame, izbijaju na videlo skriveni ljudski odnosi, otkrivaju se duboke privlačnosti među ličnostima za koje ni one same nisu znale. Putopis se pretvara u priču o ljudima i njihovim sudbinama.

U razdoblju između dva rata R. Petrović bio je najmanje poznat kao romanopisac. ,,Burleska'' je više književni izazov nego roman. Drugi njegov roman, ,,Sa silama nemerljivim'' (1927), zanimljiv kao egzaltirana apologija života, bez veće je vrednosti. Tek pošto je posthumno objavljen njegov veliki roman ,,Dan šesti'' (1960), o Petroviću se počelo govoriti kao o piscu koji je zajedno s Crnjanskim udario temelje modernom srpskom romanu. Roman se sastoji od dva dela, koji su gotovo nezavisni romani. U prvom se govori o povlačenju preko Albanije 1915, a drugi se zbiva u Americi dvadesetak godina kasnije. Strahote albanske tragedije Petrović ne doživljava kao apoteozu stradanja naroda, već kao trenutak vraćanja prirodi, kao obnovu prvobitnog stanja u kojem je čovek živeo po "plemenskim pećinskim uredbama čopora". U borbi s prirodom njegovi junaci doživljavaju rastakanje i obnovu istovremeno, rastakanje svog društvenog bića i obnovu vlastitih vitalnih, bioloških snaga. Dan šesti je roman moderne strukture komponovan kontrapunktski. Prvi deo liči na putopis ili, tačnije, na više putopisa, međusobno isprepletenih, u kojima su svi susreti slučajni, sve veze privremene i neobavezne, gde se čovek na svom putu sam probija kroz prostor.

Petrović je značajan i kao likovni kritičar, i to jedan od najboljih u razdoblju između dva rata. Negovao je teorijsko-sintetičku kritiku u kojoj se zalagao za konstruktivno slikarstvo ili ,,novi realizam", kako ga on naziva. Pisao je o našim savremenim slikarima i vajarima, o našim srednjovekovnim freskama i, prvi kod nas, o Pikasu i francuskom kubizmu. Za vreme boravka u Americi napisao je na engleskom jeziku više članaka iz istorije jugoslovenske umetnosti.

Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku „Ponoćni delija“. Razboljeva se. U 51. godini svog života, 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Rastko Petrović - Jedini san

Počalji od Still_dreaming taj Ned Dec 05, 2010 11:57 am

Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere...
Savladasmo poniženje ... i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtava!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti,
Oči me se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il' jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima;
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti
Sve provalije sna,
Još pre rođenja - zalud za spas tvoj - od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan dva! Ah, jedan dva!


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Still_dreaming taj Uto Dec 07, 2010 9:12 am

Pre 2 dana sam se prvi put sreo sa Rastkom. Otvorio sam ,,Ljudi govore'', zavalio se, zapalio, srknuo kafu i počeo... Konfuzija, konfuzija, konfuzija. Suvi dijalog, bez smisla. Pomislio sam posle 5 stranica ,,Ako i na sledećih 5 ne budem razumeo ni reč - odustajem!'' Iapk, Rastko me je polako zainteresovao. Pisano u prvom licu, delo je uspelo u par navrata da me natera da se zamislim.

Evo jednog citata:

,,Očevidno da bi čovek hteo da razgovara, ali se usteže. Svejedno mi je da li ću govoriti s njim ili ne, ali mi je strašno dosadno da mu pomažem u počinjanju razgovora. Ćutim.
- Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.
- Zašto mislite da bi onda bilo više?
- Ne znam. Tek mislim da kad bi svi u svetu radili prosto na tome da se ima što više za jelo, bilo bi dosta za ceo svet. Ovako jedni kažu: mi hoćemo da jedemo najviše! a onda drugi kažu: mi ne smemo dati da pojedete što pripada nama! i tako dok se prepiru prođe vreme za ručak ili treći pojedu sve, i ako nisu gladni.
- Sigurno, samo da objasnite i tu svoju ideju svetu i vi morate naći pristalice i one bi u stvari bile jedna nova sekta. Možda će se na nekoj ideji naći zaista ceo svet i početi zajednički verovati u nju... Dosad su, osim religioznih ideja, samo ideje Jednakosti i Slobode uspevale da okupe čitava čovečanstva, ali onda su odmah gubile svoj polet i kao da nikad niko nije razumevao više u čemu je jednakost i u čemu je sloboda.''


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Still_dreaming taj Sre Dec 08, 2010 10:12 am

Ovde sam prepoznao sebe... Morao sam da prekucam iz knjige.

,,Pre no što se vrate u kućice, stotine još drugih pčela mešaju se, ukrštaju, bacaju u cvetove. Sav prostor iznad bilja, kao da je zahvaćen u njihov pokret, prestaje biti za oči statičan. I cvetovi kao da igraju pod letom pčela; kao da jedni dotrčavaju pod njih, da drugi u strahu i užasu beže. ,,Kakav rad!'' mislim u sebi. ,,Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet, to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitirajući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!''

Ponovo sam uhvatio sebe da bih želeo da stvaram ko zna šta i ko zna zbog čega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastiđen? Ležem na travu i odmah vidim celo jezero pod sobom; svako ribarsko seoce kao upola potopljen cvet. Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi: izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača. Ili da ih, sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogoroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli a sve to drugo, iako život kao i ja, postaje minuskulno i sićušno oko mene do u beskraj. Međutim, sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe. Primičem i razmičem prste i barke nastavljaju da plove u jednom neosetljivom azuru.''


Ljudi govore


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Still_dreaming taj Čet Dec 09, 2010 1:46 pm

,,- Kao što kažeš. Nalazim da je to uopšte glupo.
- Šta?
- Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.
- 'Ajde, 'ajde, reče drugi! Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.
- Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće a u stvari može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.
- Kao ti, recimo! - reče onaj nasmejavši se.
- Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponovo, i ako bi me pitali ja bih rekao: Ne!
- Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.
- Da, opet, ponovi čovek ironično. Opet!
- To može biti takođe i devojče!
- Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.
- Kad bi trebalo da se ponovo rodim... Mislim na sve to... Zamislite taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ' njima, pa da pogledam svuda u krug.
- I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?
- Da, baš ovde ako treba.
- I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponovo rodiš da bi opet pogledao i tako redom.
- Opet bih to želeo.
Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.
- Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.
- Gotovo? Tek počinje, reče onaj smeškajući se, tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.''

Ljudi govore


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Cigla taj Pet Jan 14, 2011 10:50 am

Odlican roman, meni jedna od omiljenih knjiga sto sam procitala (ujedno i najbolja lektira u gimnaziji :D )
Still_dreaming ::delo je uspelo u par navrata da me natera da se zamislim.
Na pocetku, covek moze i da odustane, ali nakon desetak stranica ne odustaje se.
avatar
Cigla
Početnik
Početnik

Broj poruka : 56
Ženski Datum upisa : 13.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Still_dreaming taj Pet Jan 14, 2011 11:47 am

Pa baš to, zamalo da odustanem! :D
A drago mi je da nisam!

P.S. Dobro nam se vratila... smajli-a095.gif Nadam se da ovaj put ostaješ! :)


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Cigla taj Sub Jan 15, 2011 8:36 am

Sinoc kad sam procitala temu o Rastku, uzela sam ponovo da procitam Ljudi govore. Nisam odustajala Wink

Still_dreaming ::P.S. Dobro nam se vratila... smajli-a095.gif Nadam se da ovaj put ostaješ! :)
givenheart
avatar
Cigla
Početnik
Početnik

Broj poruka : 56
Ženski Datum upisa : 13.03.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Still_dreaming taj Sub Mar 09, 2013 1:19 am

Završih sinoć ‚‚Dan šesti''. Ono što se zove Drugim delom malo mi je narušilo lepotu knjige. Poslednjih 170 stranica je nekakav rasplet radnje, šta li, gde se uvodi još novih likova, gde se stari likovi pominju uglavnom u jednoj-dve rečenice i o kojima neposredno saznajemo šta se sa njima desilo (što mi se dopada). Ono što mi se ne dopada je što se opet rasplinuo sa novim likovima, iako imaju samo dva bitna nova lika. U tom drugom delu dopada mi se splet okolnosti kojim se neki likovi spajaju i animalizacija likova na samom kraju. Isto tako, sam kraj je više nego genijalno predstavljen i pročitao sam ga dva puta. Što se mene tiče, taj drugi deo bi bio savršen da se sastoji od 50ak stranica koje bi bile sasvim dovoljne za rasplet. Npr. dva pisma od po nekoliko stranica koja se daju detaljno mogla su biti samo prepričana, jer apsolutno ništa osim 2-3 rečenice iz njih nije bitno za radnju. A to se u ovoj knjizi ne zna (to da li je bitno ili ne) sve dok se ne dođe do kraja, jer uvek nešto ispriča s razlogom.

Celokupno gledano, knjiga mi se dopada. Stil je malo teže svarljiv, ali tematika i motivi su sasvim dobri, iako je na momente teško povazati ko s kim, šta i gde. Dopadaju mi se i dva glavna lika. Dopada mi se i to što dva sporedna lika nemaju prezime, nego jedan samo ime, a drugi se zove ‚‚sestra Smeđeg Petra'' i kadgod treba da joj se pomene ime, nađe se neki razlog da se ne pomene.

Sve u svemu, ako imate vremena, preporučujem. :gd:


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Rastko Petrović - Vuk II

Počalji od Still_dreaming taj Ned Mar 10, 2013 12:55 pm


Vuk II



Oko ponoći se digoh malaksao snom,
Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Svežina jedina tada postade brižni šlem,
Protivu dana koji poda mnom i sada čeka
Kao zamorna duboka reka.

Sednem li na stolicu prazan, bez volje,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Postelja zalud čeka da iznuri još bolje
Život moj, zavist joj i srebroljublje,
Pohlepno cvile da legnem opet u grob;
Rasejano se smeši i gleda suznih očiju blesavi u meni rob.

Samo zaspim: truljenje po telu raziđe,
Poslednja snaga na život upne se da me probudi;
I dugo čeznem da svetlost u mene naiđe,
Razjedinjena zbriše kroz glavu i kroz grudi:
Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu,
I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.

To tada dugo, dugo, odmaram glavu u vodi,
I ruke gledam kako, ko davljenici, tonu:
Sva jučerašnja patnja ovde se oslobodi,
I sve nadanje koje proveravah nekome o snu,
Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu,
Koja ni sama ne može više pogledati tu zvezdu,

Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
Ja zastor ne dižem s okna: toliko već je dana;
Prigušeno mi samo dopre poslednja ulična huka,
Ali otkada, gle, ni jedan šum ne pođe iz ovog stana,
Do šum kojim točim iz suda u sud vodu,
Svi prolaznici ko da slute voljnu grozu u brodu...

Ti voljna patnja dana si mi sveg,
Ti daljnje radosti bolne, ti steg;
Ti brižne ljutnje, ti ljubavi si san,
Ti željna miso što uljuška mi dan:
Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela;
Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela.

O, strašna, ti!

Po večeri jednoj ipak iziđoh iz tišine,
Iđah još jednom gorući istome prijatelju,
S kim slušah toliko mladalački lik istine,
I koji me zalud, sa tugom, čekaše u nedelju
Davnu; izrazih sumnju svoju u veliku objavu obnovljenja,
Govorah mnogo, sam se gadeći, zlobu svu svojih uobraženja.

Na, trgu, naslonih se opet na zid, plačući u strašnom bolu:
Taj život, u kome svaka strast oteče naglo u uspomenu:
Taj život gde se ne usudih ubiti draganu onu golu,
I gle utopih i nju, i neukrotljivost, u mladost svoju smetenu;
Ne, ja bih hteo da zaustavim sve to, ma za najkraće neko vreme,
Odmoriti se, u praznini, od neumitnosti ove neme.

Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući,
Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt,
Smrt, s kojom je teško u život se opet dovući,
I zbog koje nigda nikada ne usnih nijedan vrt:
To je kao leći gorko u mirno zvezdano polje,
Čekati još jedan jedini lek: mrak crn, da duši bude bolje.

O mnoga tamna uzbuđenja,
Čudni i grozni pokret tela,
O davna moja otkrovenja,
I žeđ opojne sumnje ždrela,
Sve je pod mržnjom upoređenja,
Sve na pragu mi žudnog usmrćenja,

Mišljah na sve stare susrete,
Na zanose koji me nadvladaše;
Ako ljubljah, ako mržah, nigde ni jedne osvete,
Čas iz radosti, čas iz ponora ruke mi isplivati znaše,
Ali sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno:
Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno,

Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno od sviju,
Žudno Ničega Praznog, ko negda što je sna;
Dečji lik što materine ruke miju
No, noćas tako bol smeši mu se evo sa dna.
Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom,
Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom).

To tada počeh da dišem pravilno i duboko:
Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha,
I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko,
Kao okeana deo, prodorom prvim kraha,
Ali što uneće, u sredinu svoju ipak, celi brod;
To podesih slučajno dah svoj, sa dahom kojim diše svod.

Sa svakim dahom blaženstvo je više u meni,
Il me njemu snađe nebeski brodolom,
Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni,
Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom:
Iz očajanja osmeh preveze Nas u tugu,
Od čela do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu dugu.

Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica,
Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak,
I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica,
Između mene i njega zračnog opet je sveti brak;
Ja nisam više tu! Il da! Oh, da; da! ne! Mene je još jedino, gle, strah,
Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah!

Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan!
Na svaku reč bih gubio svest, dolazio sa krikom sebi;
Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i stan,
Da plačem, da zahvaljujem na onom što i ne bi
Nikada u životu, na putevima koji i ne vode kroz svet,
Bejah toliko slab, da samo gubljah svest.

Kad bih došao k sebi, pred samim Božijim likom osetio bih svoj
Trenutak bi nam se mešao dah i razroko bih posmatrao mu vid.
Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj;
I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid:
Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti da sma pred njim rob,
I kao da je neko još cvilio u meni, tako neshvatljiva beše ta kob.

Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt,
Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt;
Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt,
Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt;
Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt.
Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na Smrt.

O, pa ako, ako moram umreti, jer prestaje mi disanje,
I biva ispunjena pučinom poslednja mi praznina,
Pošto me izgube iz vida neće shvatiti ćutanje;
Smrt, smrt, smrt, svetljenje, o pa ako... istina;
O pa ako moram umreti, jer prestaje mi disanje
I prestaje, u prostor, mog tela sporo zidanje.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21877
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Rastko Petrović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu