Mesta koja me opuštaju

Ufff, postoji samo je jako daleko. Durmitor, Zabljak. I inace mi priroda prija, ali to mesto je prosto savrseno, vec deset godina odlazim tamo i ovo je prva godina da nisam otisla...i jako mi nedostaje, volim taj mir, napunim baterije za svakodnevne muke...
A ako mislis neki kutak, ne posebno, mada od kad sam otisla od kuce moja soba mi je jos draza

Imam par mesta koja me opuštaju potpuno. Recimo kada je u pitanju zatvoren prostor to su gradska biblioteka, jadan obližnji kafe i moja soba, zapravo, jedan određeni ćošak nje.
Biblioteka je pre par godina potpuno modernizovana, sada su tu računari, pristup internetu je omogućen, multimedijalni kutak. Ali između polica još uvek postoje stolovi i stolice gde se može sedeti i čitati na miru i u tišini. Miris knjiga je svuda oko čitača, i to mi se veoma dopada.
Kafe koji volim je nešto više tipa otvorene bašte, zimi je malen prostor, međutim s početkom proleća pa sve do kasne jeseni tu volim da provedem vreme.
Moje ćoše je nešto posebno, zidovi su ispisani citatima, tekstovima pesama, iscrtani skicama.

Kada je o otvorenom prostoru reč, ima par parkova, par posebnih klupica i neizbežno stepenište kraj reke.
Sva ta mesta u meni bude osećanje mira, slobode, opuštenosti. Daju mi inspiraciju, veoma pomažu kada treba porazmisliti o nečemu.

Opuštaju me mesta izolovana od buke, gužve, ljudi...
To može biti vidikovac u mom gradu, ili terasa na mom potkrovlju, sva mesta koji imaju dobar pogled. Nešto poput Amy-nog avatara...
Ili neko lepo mesto pored vode... Umem da sedim i satima gledam u reku...
Tamo volim da budem sama...
Pomažu mi u opuštanju, razmišlju i tada sam sebi najbolje društvo...

Ima više mjesta koja me opuštaju.
Trg u mom gradu. Ima dosta ljudi ali ima mjesto koje zovem ploča, tu mogu da sjedim i pored svih tih ljudi budem sama, opušta me to. Ima i jedna zgrada, tj.njen vrh. Tu baš nema nikoga .
I kafić u koji stalno idem.
U pojedinim trenutcima sebi sam sama najbolje društvo.

Mjesto koje me opusta je obala Temze pored koje volim da setam. Gotovo svako vece odlazim tamo u setnje i jako uzivam u tome. Takodje je jedno od mjesta koja me opustaju "Starbucks" kafe, gdje volim da idem i pijem velike solje americke kafe. Takodje sam najcesce jako opustena kada setam bilo kojim nepoznatim gradom gdje sam dosla kao turista i razgledam znamenitosti.

U zadnje vrijeme nesto sam manje opustena bilo gdje gdje nemam pristupa cigaretama, na zalost.

Važno mi je da budem sama kako bih se opustila, stoga je soba najidealniji prostor. Otkako sam se preselila, maksimalno koristim čari samačkog života. Priroda na mene takođe deluje opuštajuće, ali je problem u tome što sam iz varoši u kojoj svako svakog poznaje, i nedostaje mi efekat anonimnosti u gužvi (samo do prodavnice preko puta zgrade javim se barem 7, 8 puta!), stoga izbegavam i šetnje i gradsko jezero, jer sve više postajem mizantrop (idealna dijagnoza s obzirom na moje zanimanje...).

Volim samoću. A sama sam samo kad su moji na poslu, tako da sam opuštena i kući samo kad sam sama. Doduše imam svoj neki mir i kad su oni kući, ali to nije TO.
Pored kuće, opuštena sam uz neku vodu,samo ne volim da sam uz reku sama, verovatno se plašim ne znam čega:D 
Zanimljivo da sam uvek opuštena u selu kod svekrve, tamo me baš niko ne nervira, ništa mi ne smeta, prija mi ta planina i taj mir i to samo dvadesetak dana, ne duže. Divim se ljudima koji žive tamo i oni su drugačiji od mene i mnogih koje znam, nigde ne žure, ne treba im 116 programa na tv-u, nije im bitno da l imaju mrežu na telefonu, čak im nije toliko ni važno što često nemaju struje.Dok meni je sve to veoma bitno, kako ovde, tako i tamo. Tamo mi to smeta. Osećam se odesečenom od sveta. Oni se tako ne osećaju i mene ne razumeju, kao ni ja njih.
Suprotno od Vilotićevog sela je selo gde često idem je selo gde sam odrasla,Tamo ne mogu da se opustim.Iako imam svoju kuću i sve svoje nisam opuštena kao u selu kod svekrve.
Valjda to cirkulisanje ljudi mi smeta, stalno mi neko dolazi, sama sam samo noću.Plus znaju me svi, pa ko god prođe ulicom zastane pored moje kapije da priča sa mnom:beat: Dosta sam napolju, pa verovatno je zato tako.

Od kada imamo psa (ako je ovo pas  ) dosta sam i ovde napolju i opušta me ta šetnja sa psom, kao i pas u stanu koji se ponaša kao mačka  
Jutros mi je ulepšao pas jutro, hteo je da se igra sa jednom macom, koja ga mirno gledala i ignorisala.
Naravno prijaju mi i šetnje sa Viloitićem. Često se glupiramo kao deca da smo

Mene Zid ume baš da opusti. Često na njega umem da istresem sve što mi je na duši. On me dodatno ne zapitkuje, ne postavlja potpitanja, nego samo upija, pa mogu potpuno da se opustim.

Opušta me i trg Nikole Pašića. Ne znam zašto - ima fontanu, da, ali nije nešto spektakularna, niti ja nešto posebno volim fontane. Čini mi se da je u pitanju neki spoj elemenata u prostoru koji se ulio u mene. Osvetljenje, zvuk vode i njena delimično usmerena putanja, drveće, širok prostor bez nabacanih objekata. Samo pločnik, drveće, fontana i osveljenje. Da, veštačko svetlo - trg nije isti u toku dana i tek pod svetlom uličnih lampi dobija celinu koja blagotvorno deluje na mene.

Čistilište - preimenovani kafić u centru grada. Neću reći pravo ime, ali onaj ko zna, lako će povezati koji je kafić u pitanju. Puštaju muziku koju ja slušam, ne puštaju FashionTV, atmosfera je intimna i uglavnom svako gleda u ljude koji su za njihovim stolom. Nema onog retardiranog merkanja i komentarisanja drugih. Svaki put kad sam bio tamo, osetio sam se kao da bi masa nezainteresovana za okolne stolove postala jedna koherentna masa kada bi nekoliko ljudi nekim gestom usmerilo atmosferu. Nekako verujem da su ljudi koji dolaze na to mesto povezani jednom niti koju je potrebno drmnuti da bi se oslušnula vibracija koju samo oni mogu da čuju. Ne pamtim lica iz kafića, ali svaki put mi je svako od njih delovalo kao da pripada tu. Sinoć nije radio, nadam se da nije zatvoren.

Umete li sebi da budete dobro društvo?

Ja sam sebi uvek dobro društvo, čak i kad drugi misle da sam loš po samog sebe.

Postoje u kraju u kome živim izvesna mesta koja su za mene deo Raja, ili tome slično. Tamo nalazim mir, i posve idem sama. Rekla sam - pokazaću ih samo osobi sa kojom budem odlučila deliti život.
1. Stari kameni most na reci preko kojeg je nekada bila pruga i tuda je prolazio voz ''Ćira''. E ja volim da se zavučem pod most. U podnožju je mala peščana obala. Tu dođem, sednem i dugo razmišljam. Sve važne odluke u životu donela sam pod tim mostićem. Neizmerno volim to mesto i nadam se da ga zub vremena neće urušiti.

2. Brana na istoj reci. Volim slapove vode. Volim da mestima dajem imena, pa sam tako ovo nazvala ''Aleksandra'' - po mojoj tadašnjoj najboljoj drugarici. Prelepo je, šteta što nemam sliku. Odšetam nekad i sa setom se sećam lepih dana detinjstva.

3. Jedna pešački most u Nišu, tačnije, mesto pod mostom išarano grafitima; Tu sam upoznala svoju najveću ljubav. Mesto kome se uvek vraćam. Kao i park nadomak mosta , čitav taj park sa tremom i ljuljaškama, i igralište u blizini. Ulica ''Branka Krsmanovića''.

4. Obala Nišave. Nebitno koji deo. Volim da zurim u reku dok mi naviru misli o koječemu.

5. Dom kulture u mom naselju. Stara, oronula zgrada u raspadanju. To su ruševine moga detinjstva. Nekada je unutra postojala sala u kojoj sam pobedila na recitatorskom takmičenju.

6. Okolina bolnice u mome gradu. Imam jake razloge zašto volim to čudno mesto. Ponekad odem, sedim i dugo ćutim. Ili vozim bickl po parking prostorima. Postoji par klupa koje su kao stvorene za odmor. Zgrada bolnice je nova, urbana i uređena. Iza je divan travnjak na kome često čučim i ćutim. Pokušavam da čujem sva ta srca unutar zgrade.

7. Sva čudnovata mesta, mračne ulice, stare kuće koje imaju priču, dvorišta zarasla svakojakim biljem. Svaki prostor u koji mogu da se spretno ušunjam i istražujem. Tavani i podrumi. Ostave. Krovovi visokih zgrada. Šetališta ali bez puno ljudi i gužve. Mistični drvoredi i svi, ali baš svi mostovi. i tako dalje...

Najbitnije mi je da je mjesto izolirano od buke i ljudi. Volim tisinu, ali ne podnosim kada moram sjediti u miru, moram se kretati negdje, tako da mi suma najbolje odgovara. Tada se osjecam kao da misli plove paralelno samnom, bez zaustavljanja i mogu im se u potpunosti prepustiti, isto tako volim i more, ali da plivam negdje duboko i daleko od ljudi.

Moja kuća u Zvonačkoj banji pod samim vrhom koje zovemo Kale. S jutra te zapuhne svežina koja je neizreciva. Pomešan miris drveća (kore i lišća), zemlje, vode (u podnožju je planinska reka i klisura). Sa terase punim pluća dok se para puši oko brda, to se dižu oblaci, pa su tako blizu da ih možeš skoro dotaći. Naravno to je samo optička varka, al' je prelepa. Ima puno izvora pa obično idem na vodu. Dok šetam mnoštvo bilja i insekata susrećem i radujem im se. Gledam korenje koje se upilo u zemlju, dodirujem stene. Blizu tunela nedaleko od moje kuće cveta divlji karanfil. Više puta dnevno idem u šetnju i svaki predeo smatram svojim. To treba videti. Sva su doba gore ravna rajskim slikama. Voda za piće je kao sa medom. Spava se čvrsto, bez snova i budiš se preporođen. Ručamo šta je baka spremila, pogaču i kiselo mleko njeno najviše volim. I savijaču pitu.
U dvorište nekad svrati veverica, lisica, razni šumski glodari, kune. Uveče se čuju vukovi u daljini, a kad je vedro zvezde su u roju. Kad nije vedro mrak je gust i prija mi to da gledam a ne vidim ništa. Shvatim koliko smo zapravo slepi. Slušajući reku zaspim. <3