Pričam ti priču...

Nije osjetio nista, samo je bledo gledao cas u nju cas u u stari zardjali kljuc koji je bacila ispred njega.
Sta mu to nudi? Sta predlaze ta naizgled bezazlena djevojka? Ima li smisla uzimati ga u ruke i koja sad vrata otvara od svih koja su pred njim?Toliko mogucnosti a samo su jedna prava.

Na koja god vrata da je izašao, ne bi pogodio. Jednostavno, put kojim je krenuo nije bio pravi. Iza nije gledao. Ispred nije video.

"Obecavas?"
"Obecavam."

Polako su zakoracili tracnicama. Sunce je milovalo njenu kosu. Vjetar se poigravao nestasnim pramenom koji je pao preko njenog lica. On je pricao. Kao i uvijek. Pricao je o nekom nesmotrenom vozacu koji ga je zamalo udario kada se vracao sa posla. A njene misli su lutale. Milovala je pogledom brezuljke na horizontu i zamisljala kuda ih vodi taj put kojim su krenuli. Na voz sigurno nece stici. No bice i drugih vozova. Nikada nije kasno da stignete tamo gdje zaista zelite stici.

‚‚Njima je bilo smešno što plačem. A ja sam silno želeo da stignem da gledam svoj omiljeni crtać. Toliko im je bilo smešno da su me fotografisali uplakanog. A ja nisam gledao svoj crtać!''

"Oh, Boze, nemam vise snage da se borim." Ispustila je vesla i legla prepustajuci se da je voda nosi. Camas se njihao na talasima kao nosen nekom nevidljivom rukom i cinilo se da joj voda zubori neku drevnu uspavanku. Voda je polako prodirala u camac, i sada su joj gleznjevi vec bilo potopljeni. Hladna tmina je mamila u svoja nedra. Samo se treba prepustiti na trenutak...

Tog dana sam mislila da mogu da dotaknem zvezde danju. Da sve radi u moju korist! Zašto? Ustala sam sa osmehom, odlučila da putujem, drugarica mi je rekla da ima slobodnu vikendicu na moru. Probala sam da stopiram - minut kasnije stala mi je jedna devjka koja je išla baš u mesto u kom je vikendica. Platila sam joj samo gorivo. Puštala je divnu muziku, pevale smo zajedno. Kad smo stigle, dogovorile smo se da orgaizujemo žurku kod nje. A more, more me je zvalo! A sve je počelo osmehom ni zbog čega...

Tog dana raskinuli su sa ostatkom sveta, otcepili se. Njihova filozofija bila je da su dva tela i četiri ruke sasvim dovoljni za lep život. Nikad ranije nisu skupili hrabrost da se isključe. Nikad ranije nisu imali celovitu misao, sve dok nisu postali celoviti jedno u drugom. Tek tada, njihova ideja je sazrela. Tek tada su razumeli da ‚‚pobeći'' ne znači ‚‚negde'', nego ‚‚sa nekim''.

A sećam se da nisu hteli da mi kupe papagaja za rođendan. Kako bi samo pogrešili! Postao je moj najbolji prijatelj. On razume mene i ja razumem njega. Znam da nikada neću moći da ga naučim da govori, ali to nije ni potrebno. Bitno je da ga ja razumem i ovako.

Auto juri ogromnom brzinom autoputem.  Gotovo bi covjek pomislio da ce se svakog trenutka odlijepiti od podloge i poletjeti.  Pored nas polja, sume, rijeke izmjenjuju se kao u nekom filmu i svakom sekundom smo sve blize svom cilju.  A sta nam je cilj?  Kamo smo to posli?  Da li i znamo gdje zelimo stati u ovom beskraju prirode netaknute covjekovom rukom?  Oblaci promicu iznad nas.  Ono je medvjedic, a onaj drugi bas lici na dedu sa lulicom...  Vidi, eno je ptica!  Muzika prigusuje zvuk motora, gusi ga svojim njeznim ritmovima, pa mocna masina ostaje nijema.  Zelim da se ovo putovanje nikada ne zavrsi.  Zelim da mi vjetar mrsi kosu i moj pogled se odmara na horizontu.  Zelim da se stopim sa ovim beskrajem, da jurimo i jurimo dok se ne pretvorimo na tackicu na horizontu.
Zelim...

Ovog puta došao je sam. Ovo je prva njihova godišnjica za koju je sam došao na mesto na kojem su se prvi put poljubili. Do sada su uvek zajedno dolazili ovde, provodili neko vreme sedeći na obali, a onda su išli na neka druga mesta. Samo ovo je bilo stalno i obavezno mesto. Tu su se vraćali svake godine, bez izostanka.

Nije bilo isto bez nje. Nije se više osećao lepo što je tu. Mesto nije imalo čar bez njene ruke. Kad je ujutru uzeo njenu hladnu ruku pre nekoliko meseci i shvatio šta se desilo, ohladio mu se ceo svet. Više nigde nije mogao da se ugreje.

Rekli su mi da i ja izađem napolje da vidim čudo. Rekli su mi da će zvezde padati preko neba kao kiša i da će biti prelepo. Ono što mi nisu rekli jeste da će meteorska kiša toliko da me omađija. Da će sve te zvezde padalice da mi se nasele u očima, da ću poželeti da poletim ka zvezdama i sa zvezdama.

Jer, tamo gore je lepše. Zvezdano nebo nudi daleke, nove mogućnosti, lepše paralelne svetove. Kako posle posmatranja neba koje se kupa u svetlosti zvezda padalica da pogledam u blato? Gde na zemlji da nađem svoje zvezde?

''Dođavola!'' Ova reč se kao prizrak propinje kroz sve što me od sinoć pomnom prati. Nikada nisam bio bliže nekoj beskonačnosti kao ovog jutra. Nikada kafa nije bila gorčija i ujedno bljutavija. ''Pij!'' - kažem sebi. Nakon onoga što sledi morao bi pozobati čitave tone šećera da bi još jednom makar ugledao svetlost. Kako da se suočim sa činjenicom da su mi pobegle godine pred očima...? Čitave godine. I da sam ovamo došao samo da bih postao kao oni? Ubiću. Nema druge. Nahraniću osvetu. Ostaće pitanje ''Da li i sebi prosuti mozak?''

Iva, treba da nam okačiš sliku za sledeću priču.

Ma okačila sam nego me zeza net, nešto neće kad sam preko telefona...
Evo

‚‚Jednom. Samo jednom. Odlučila sam juče da sve pare od svog rođendana potrošim na to da se obučem onako kako sam uvek želela, a nisam imala hrabrosti, jer bi ljudi oko mene mislili svašta. Odlučila sam da sa malom torbicom krenem. Bilo kuda. S bilo kim. Guši me ovaj grad. Idem Negde. Odlučila sam da stopiram. Neko će sigurno stati devojci kao što sam ja. Neko opasan? Da, to bi bilo lepo. Dragi dnevniče, odoh na put. Jednom. Samo jednom se živi."

Maleni Kosta je hitao sve dalje kroz šumu; šiblje i granje, trava i sve, ali sve je bilo veće od njega, ali ne i od njegove unutrašnje veličine kojom je dete, za njegove godine nadrastalo i najvisočije ljude. Kada je najzad isčupao sebe iz kandži šumskog crnila, dočepao se šućmurastog parčeta neba, sa oblačcima koji su oslikavali visine dajući nadu da je pravi put blizu i da se nadomak ove travnate pustinje nalazi makar izvor hladne vode, ili reka u kojoj bi utolio žeđ. Kostu je pratio stari ćelavi decomrzac i nije bilo vremena; ''Moram da požurim'' - pomisli, i krete dalje.

Kavezi su joj se oduvek dopadali, valjda zato što se od rođenja osećala kao da je i sama zarobljena u jednom od njih. Ali nije mogla da podnese da vidi ptice ili bilo koje drugo biće u njima, jer je umela da razume ograničensot, učmalost, teskobu kaveza. I kadgod bi neki od njih videla, nije znala da se uzdrži a da ne otvori vrata na njemu, bilo da je u njemu bilo bića ili je bio prazan. Izlaz ka slobodi, ka pogledu izvan rešetaka morao je da bude moguć. Bar za druge, dok ne bude bio za nju.

''Mora da je poludeo!'' - verovatno bi pomislio svako ko bi video čoveka koji kampuje nad provalijom... Niko od njih zapravo ne zna koliko duboko značenje ovaj podvig za mene predstavlja. Ja se čistim od sveta. Uprljan sam grozničavim ustima ljudskih poluduša i oskrnavljen pokušavam da saberem sebe visinom nad visinama. Nikada neću umaći, to znam, jer svestan sam da bi me i u smrti ljudska kob gušila i morila, ali zato sam sada odlučio da sam iskušam i sebe i gravitaciju želeći samo jedno - slobodu duha kakva se retko doseže i samo u ekstremnim trenutcima kakav je upravo ovaj. Neka sam sto puta proklet ako nakon ove seanse dopustim ljudima da me ičim tuku; ako iz svog podviga izađem živ biću svoj junak dok dišem!