Zastati na tren i oslušnuti miris lepote

Uopšte nije teško. Pokušajte.

Jedno vreme sam zaboravio da gledam i da tražim od sebe da vidim. Nisam video, nisam umeo više, negde se izgubilo to nešto moje. Taj neki lepršavi osećaj u stomaku da je svaki korak specijalan. Da je svaki minut poseban, da svakog momenta možete obogatiti sebe.

Ne zastajem - uhvatim, ulovim, zarobim u sebi i proživljavam još dugo taj trenutak. Zastati bi bilo isto što i izgubiti ga. Ne kvarite savršeno gledajući u njega i pokušavajući da proniknete u njegovu suštinu. Jednostavno ga pustite da prođe pored vas, ponesite ga na svoj način i nastavite dalje.

Mislim da nisam merodavan, tj. objektivan što se tiče toga umem li da prepoznam talenat. Svako će reći da ume, i ja bih rekao. Umem da prepoznam talentovanog pisca, da, ali ne znam da li sam merodavan za više od toga.

Zivot je postao previse brz, ljudi samo prolaze kroz njega, ne zadrzavajuci se na one male sitnice koje bi mogle da ga ulepsaju... Tom svojom nepaznjom gube mnogo, ali toga cak nisu ni svesni sto je stvarno zalosno...

Eurinome me je baš zainteresirala čim je objavila ovu pričicu pa sam malo istraživala i pronašla taj video na YouTubeu. Ljudi zaista jurcaju kroz život i ne stignu uživati u malim stvarima. Kuća-posao-kuća-djeca... i opet sve ispočetka. Nema se vremena zastati i poslušati, pogledati...

Ne znam mogu li za sebe reći da sam drukčija. Možda želim biti, i možda nekad zaista i uspijem... ali i ja jurim, kao da će mi nešto pobjeći.

No rekla bih da prepoznajem talent, ili bar ono nešto što mi se sviđa i za što mislim da je kvalitetno. Većinom ne samo slušanjem i gledanjem... kada je riječ o nečemu zaista briljantnom - naježim se. To mi je znak da treba usporiti, čak i zastati.

I ja sam slicna kao i Polly - kada cujem ili vidim nesto neobicne ljepote, meni nacisto zastane dah, i svu me prodju trnci. I meni se dogodilo jednom na stanici podzemne da cujem covjeka kako pjeva operu. Imao je neobicno lijep i zvucan glas, i sigurna sam da je taj covjek morao biti neka vrsta profesionalnog pjevaca operske muzike. Dala sam mu funtu u prolazu, i poslije mi je bilo zao sto nisam ostavila i vise. Do danasnjeg dana ne mogu sebi objasniti sta ga je natjeralo da dodje i pjeva tu gdje obicno nastupaju samo amateri ogranicenog talenta koji zele zaraditi koji dinar.

Ponekad se i meni desi da moram da prodjem ubrzanim hodom pored nekoga ko izvodi lijepu muziku (kada idem na posao ili se vracam sa njega), ali najcesce zastajem, slusam, pokusam da saznam ko je taj ko je unio ljepotu i sklad neocekivano u moj zivot. I sjecanje na takve trenutke moze da me ucini na momente sretnom cak i dugo nakon sto taj momenat prodje.

Ako me lepota pokrene, samo lepotu i vidim. U najobičnijem, u svakodnevnom, u nečemu u čemu niko drugi ne bi našao lepotu. U poeziji, književnosti uopšte, muzici, u graji dece, u svemu u čemu se može naći.

A bez obzira na to kako se osećam, ne može da mi promakne. Večeras sam je ‚‚uhvatio''. Kiša u ponoć. Ili je ona mene ‚‚uhvatlia'', a ja se prepustio.

Čitam Stil je spomenuo kišu, koju ja kao ne volim, raspoloženje mi kvari.
No juče, pljusak, grmljavina, a ja napolju, svi žure da pobegno od te prirodne lepote. Ja, koja se plašim grmljavine, šetala sam i vretela kišobran.
noge su mi bile mokre, nije mi smetalo, imala sam blagi osmeh na licu i nisam žurila kući niti da se sakrijem od kiše.
Već sam želela kao malo dete da uhvatim kišu, ispružila sam ruku i kapi kiše su se slivale niz moju ruku.
Prelep osećaj, koji me podsetio na detinjstvo, kad sam trčala bosa po kiši.