Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Milorad Pavić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Milorad Pavić

Počalji od Still_dreaming taj Pet Dec 09, 2011 9:05 am



Milorad Pavić, rođen 15. oktobra 1929. godine u Beogradu, bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.

Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977 - 1979. bio je dekan.

Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama, „Mesečev kamen“, objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu, „Predeo slikan čajem“ (1988), autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman - „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. godine.

Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju ‚‚Svadba u kupatilu''.

Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. godine od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.

Nagrade i priznanja

Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada Meša Selimović za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada Borisav Stanković za 1992; srebrna medalja Feliks Romulijana za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; Prosvetina nagrada za 1994; nagrada Stefan Mitrov Ljubiša za 1994; Kočićeva nagrada za 1994; Vukova nagrada za 1996; Andrićeva nagrada.

Bio je počasni doktor sofijskog univerziteta i predsednik srpsko–ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.

Pored već navedenih dela, napisao je i:
‚‚Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo'', ‚‚Gavril Stefanović Venclović'', ‚‚Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma'', ‚‚Rađanje nove srpske književnosti'', ‚‚Istorija, stalež i stil'' (ogledi), ‚‚Izvrnuta rukavica'' (priče), ‚‚Kratka istorija Beograda'', ‚‚Istorija srpske književnosti 2, 3, 4'' (Barok, Klasicizam, Predromantizam), ‚‚Pozorišni jelovnik za uvek i dan više'', ‚‚Strašne ljubavne priče, izabrane i nove'', ‚‚Vrata sna i druge priče'', ‚‚Priča o travi i druge priče'', ‚‚Devet kiša i druge priče'', ‚‚Carski rez i druge priče'', ‚‚Sedam smrtnih grehova'', ‚‚Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž'', ‚‚Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče'', ‚‚Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale)'', ‚‚Plava sveska'', ‚‚Priča koja je ubila Emiliju Knor'', ‚‚Roman kao država i drugi ogledi'', ‚‚Drugo telo'', ‚‚Pozorište od hartije'' (roman), ‚‚Veštački mladež''.

Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.

Rođen sam 1929. na obali jedne od četiri rajske reke u 8 i 30 časova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po astečkom horoskopu Zmija.

Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Između ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemačkom okupacijom prinudno naučio nemački. Tada sam kradom naučio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeći od anglo-američkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant počeo je da mi daje časove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutčeva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je učenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u različite opčinjujuće životinje.

Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).

Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noć mi se u snu slatko lepila za oba obraza.

Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji. Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici neće nikada biti napisane.

Na moje zaprepašćenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kritičari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.

Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.

Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.

Novi milenijum za mene je počeo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trećim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.

U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Čehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski rečnik“ u Beogradu i Ljubljani pretvarajući na očigled publike reč u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ dočekao je jubilarne bele noći i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija čovečanstva“.

Sve u svemu mogu reći da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.


Poslednji put izmenio Still_dreaming dana Ned Dec 11, 2016 6:40 am, izmenio ukupno 2 puta


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21822
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milorad Pavić

Počalji od ms.k taj Ned Jan 20, 2013 1:05 pm


.. fotografija .. © Xenadion ..


" U osvit novog XIX stoleća selo Martince izneo je na glas mimo ostalih središta zidarske veštine jedan neimar iz porodice koja je s kolena na koleno davala prvoklasne levoruke graditelje. Majstor Dimitrije Šuvaković. On je posle 1808. sa svojim mramornicima gradio sve što su hteli platiti trgovci i bogate zanatlije u Banovcima, Klenku, Adaševcu, Bešenovu, Divošu, Viziću, Grgurevcima, Ledincima, Neštinu, Klenku i Jamini. Njegova deviza bila je i ostala:
' Ako hoćeš dugo i srećno da poživiš na zemlji, nemoj sebe štedeti ni u čemu '
Jednome od svojih najuglednijih naručilaca, gospodaru Servijskom, Šuvaković je ponudio da na imanju izgradi veštačku pećinu sa kamenom statuom nekog grčkog boga unutra, a drugome, plemenitome gospodaru Nikoliću ot Rudne podigao je pored malog dvorca u novom stilu pomodni park sa antičkim mramornim urnama kraj staza.
– Čemu služe? – pitao je naručilac Šuvakovića.
– Da se u njima skupljaju suze.
– Suze? – zapanjio se Nikolić i najurio Šuvakovića. "

" Često je pribegavao jednoj naročitoj vežbi. Pokušavao je da prekine u korenu svaku svoju misao čim bi se javila. Jednom tek rođenom mišlju ubijao je drugu svoju jedva nešto stariju misao. Kao da kamenom razbija kamen. Tako je postepeno ostao go pred svojim čulima. Sada su mirisi, slike, zvuci i dodiri ubijali njegove misli ...
– Misli su samo začin duše – zaključi on i poče opet kao nekada u mladosti da čita. Kao da nešto traži. I našao je. U jednoj kadi je pročitao u mozaiku sledeće reči:
' Sic ego non sine te, nec tecum vivere possum ' . I tek uveče ih je shvatio prevodeći ih na grčki:
' Tako ja ne mogu živeti bez tebe ni s tobom' . "

" Ona je znala da je jezik samo mapa misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape - mislila je ona - stotinama hiljada puta jezik je umanjena slika onoga šta pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja. Na toj mapi mora nisu slana, reke ne teku, planine su ravne, a sneg na njima nije hladan. Umesto orkana i vetrova nacrtana je tamo samo majušna ruža vetrova ... "

" Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. "

" Znao je iz iskustva - ako kradeš, moraš onog drugog prevariti pre no što mu kažeš dobar dan. Posle je kasno. "

" – E, to je tajna koju ćete otkriti tek na kraju zidanja. Jer, nema uspešnog zidanja bez tajne, ni pravog hrama bez čuda. "


"Stakleni puž: priče sa Interneta" , Milorad Pavić
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3652
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milorad Pavić

Počalji od ms.k taj Pon Jan 21, 2013 2:14 pm


.. slika .. © Lauri Blank ..


" U snu niko nema ime. Zovni usnulog tuđim imenom, ako je muško možeš i ženskim, probudiće ga tvoj glas, a ne njegovo ime. Zato veliki upliv na sanjača imaju reči koje mu se kazuju pošto je zaspao i izgubio ime, dakle, reči ubačene pravo u san. U zavisnosti od toga šta mu se šapuće ili čita dok spava, njegove misli se menjaju. U tome je ležala mogućnost da se Minotaj promeni bar dok je van jave. Tako sam počela svake druge večeri, čim zaspi, da rasklapam neku knjigu i da mu čitam. Tiho, skoro na uho, pazeći da ga ne probudim, čitala sam mu po jednu stranicu. Kao lama što čita nad umirućim svoju knjigu, sedim uveče ja nad usnulim Minotajem i čitam naglas našoj ljubavi koja umire. A napolju nad nama šište rakete. Kad ih pogodi protivavionska artiljerija, čuje se kao da se u nebu cepa ogromni metalni rupičasti sag. Ako udare blizu, Minotaj se budi i moja vežba je propala. Ako ne, nadam se da mu je u uhu nešto ostalo. Kap ljudske reči, umesto kap nečije smrti. Morala sam da natrapam na tekst koji će nekim meni neznanim sticajem okolnosti oživeti i pokrenuti u Minotaju našu umornu ljubav, njegov uspavani ljubavni nagon. To je bila igra na sreću. Ukratko, preporučeno mi je da mu čitam priče o čuvenim parovima. Ne samo ljubavnim.
... Čitala sam na srpskom, na engleskom, grčkom ili ruskom. Jezik u stvari nije bio važan. U snu čovek razume sve jezike, san je predjezička institucija. Tako je to trajalo oko dve sedmice ... Na moj očaj on i dalje nije pokazivao znake zainteresovanosti za mene ni na javi ni u snu.
... Visoko nad nama javlja se još jedna, nova, dosada neupotrebljena noć, devičanski čista, mirisava i puna Natovih bolida i drevnih zvezda koje prvi put svetlucaju kao ljudske misli u ovom novom mraku. Tamo je negde među njima i Minotajeva misao. Kako je otkriti nevidljivu? Kako je vratiti meni? Pred našim očima s druge strane reke velika kugla svetlosti bešumno sleće na zemlju, a za njom dolazi gromoglasna eksplozija iz koje izrasta veliko drvo dima. Ono se brzo i naočigled grana i raste ka nebu kroz noć. "

" Priča uvek ima svoga boga. Svaka. I najgora. Ja sam bog ove priče ... Ja nju ne pišem. Ja se useljavam u nju, ili još bolje, proći ću kroz nju da bih nešto obavio.
Naime, u priču me je neko dozvao. Jedna žena očajna zbog ljubavi koja je počela da boluje u njenom čoveku. Ona je tražila pomoć i ja sam tu ...
No, ona je nešto pogrešno učinila dozivajući me. I sada se razbolela uz njegovu i njena ljubav. Zato ću u njegove snove poslati malo svog ohlađenog, dvadeset vekova starog sna, ne bi li se njeno ime očistilo od njegovog. Jer, to je jedini način da jedna obolela ljubav ozdravi i da se izvida. Ljubav ustvari strada zato što se imena ljubavnika uzajamno bore za prevlast. Treba ih očistiti jedno od drugog. To su dva zvuka koji se uzajamno potiru. Jedan zvuk treba sprati sa drugog zvuka. Ako hoćeš ljubav, moraš očistiti od svog imena ime onoga koga voliš. Ko to učini, spašće ljubav.
... Da im pomognem, ja ću u njegovom snu pomešati njihova imena (kao što su oni u životu učinili) i pružiću mu priliku da očisti njeno od svojeg. Da ne bi on koji je obestrašćen i njeno ime zarazio svojim. Možda će tada čuti to nekad voljeno ime umesto svojeg, onog koje mu sada stalno bruji u ušima, kao svakom smrtnom. Da odstrani poznato kako bi mu se ukazalo nepoznato, tojest, Istina ili Ljubav. Čim je oslovi po imenu, probudiće svoju ljubav. Jer, osloviti po imenu, znači probuditi ... "


"Zvezdani plašt" , Milorad Pavić
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3652
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milorad Pavić

Počalji od ms.k taj Pon Jan 21, 2013 2:25 pm




" ... poljubila me u vrat i upitala:
– Da li znaš da čitaš poljupce?
Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitana. Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom, ili dobro jutro! On znači do viđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti me se, ili srećan put! Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje, ili dug sa kamatom.
Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše drugo telo …
Tada sam rekao da sam njeno pismo na mom vratu pročitao, iako je bilo napisano na engleskom, i odveo sam je u krevet ... "

" ... a posle ljubavi ležali su kao uništeni. "

" – ... ovo nisi ti mene sanjao. Sanjala sam ja tebe. "





"Drugo telo" , Milorad Pavić

Fotografija .. © picfor.me
Slika .. © Josephine Wall

avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3652
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milorad Pavić

Počalji od ThePoet taj Pet Feb 07, 2014 2:55 pm

~~~∩N∩⊥ᴚ∀ŠNſ∀ S⊥ᴚ∀N∀ ΛƎ⊥ᴚ∀~~~


<><><>

‚‚Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš."

<><><>

‚‚Svi smo mi zidari, ali nam je neobičan mramor dat za zidanje: sati, dani i godine, a san i vino su lêp. Svi smo mi zidari vremena, teramo senke i hvatamo vodu na pupak; svak zida od časova svoju kuću, svak od vremena svoj uljanik podiže i svoj med bere, vreme u mehovima nosimo da nam vatru raspiruje. Kao u kesi dukati i bakar pomešan, kao bele i crne ovce, tako su i nama beli i crni mramorovi pomešani za gradnju. I teško onome kome bakar bude u kesi zlato gutao, ili noći dane pojele. Zidaće u nedoba i neudob..."

<><><>

‚‚Postoje gatari od dve ruke [...] ali, ne treba misliti da ova dva proroka i njihova proročanstva nemaju nikakve veze među sobom i da su u protivurečju jedno s drugim. To je, u stvari, jedno isto proročanstvo i može se uporediti s vetrom koji ima spoljašnju i unutrašnju stranu, pri čemu je unutrašnja strana vetra ona koja ostane suva kad vetar duva kroz kišu. Jedan gatar, dakle, vidi samo jednu, spoljašnju, a drugi samo unutrašnju stranu vetra. Nijedan ne vidi obe. Zato moraš ići bar dvojici da bi sastavio celu sliku, da bi skrpio u svom vetru lice s postavom..."

<><><>

‚‚Čovek je kao brodski kompas: vrti se u krug oko svoje ose i vidi sve četiri strane sveta u tom okretanju, ali iznad i ispod sebe ne vidi i ne pokazuje mu se ništa. A upravo tu su dve stvari do kojih mu je stalo i o kojima hoće da zna: ljubav ispod njega i smrt nad njime."

<><><>

‚‚Smrt može da te čeka u zasedi vekovima pre no što si rođen, a može i da se vrati po tebe, da ti krene u susret iz najdalje budućnosti. Neko koga ne poznaješ i nećeš nikada videti može da napujda svoju smrt na tebe kao lovačkog psa na jarebicu i da je pošalje da te ulovi sa nesagledivog odstojanja..."

<><><>

‚‚Kad bacimo svoj unutrašnji pogled na svoje srce, vidimo ga kakvo je u tom trenutku. Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je ona bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sada, jer toliko treba da naš pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stigne do našeg unutrašnjeg oka i da ga obasja. Ponekad tako vidimo dušu koje odavno nema."

<><><>

‚‚Kao što je svaki čovek nečije dete, tako je neminovno svaki čovek i nečija smrt. Kao što se nečiji život ponovio ovaploćujući se u tebe, tako će se u tebi reinkarnirati i ovaplotiti i nečija smrt. [...] ...čovek u samrtnom času nikad ne može biti siguran da li je to od čega umire njegova, ili nečija tuđa smrt."

<><><>

‚‚Žena u prvom delu svog života rađa, a u drugom ubija i sahranjuje sebe ili one oko sebe. Pitanje je kad počinje taj drugi deo?"

<><><>


najukusnija je sirova misao
avatar
ThePoet
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6688
Muški Devica Godina : 26
Datum upisa : 23.04.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milorad Pavić

Počalji od Still_dreaming taj Pon Dec 05, 2016 3:25 pm

Na kraju samoće počinje smrt



Svega je Milorad Pavić u životu imao mnogo, našlo se mnogo i sreće i nesreće, a sada, u smrti, ima sve, i ono o čemu je često mislio i pisao – poslednju veliku tajnu. U njegovoj prozi živelo se i umiralo mimo svakog ljudskog zakona i uobičajenih pravila, zato se stalno činilo kako će i on tako, kao njegovi junaci, otići u nepoznato, a neodoljivo. Smrt mu je prišla na ružan način i to je neoprostivo. Ali,smrti se ionako ne može ništa oprostiti.

Osećam neku gorčinu, zapravo gorak ukus saznanja koje se prečesto vraća, da svim sinovima ljudskim, kako nas naziva Biblija, isto biva. Iako svako zna da će umreti, težak je ukus tog trijumfalnog poraza života. To što Pavić odlazi sa osamdeset godina nikako nije lakše nego kada su nas napuštali drugi veliki pisci u svojim šezdesetim godinama. Smrt je odvratna bilo da joj se priđe monaški, u dobroti i skromnosti, u traganju za spasenjem – kao pre neki dan kada se upokojio patrijarh Pavle – ili glamurozno, sa odricanjem samo onoga čega nije ni bilo – kako je doskora živeo i radio Milorad Pavić. Pavićeva smrt se mogla očekivati u razmeri ranijih bolesti i teške operacije, ipak je sve utoliko tužnije jer ni njemu taj odlazak nije učinjen lakšim. Interesovao se za smrt previše, stalno je zavirivao s one strane – ni u tome nije imao premca u književnosti XX veka. Sad, možda, zna.

Pavić nije bio čovek (samo) XX veka, on je spajao XVIII i XXI vek, bio je spoj velike prošlosti i nade čovečanstva da se istorija može oblikovati po našim željama, u skladu sa umom i projekcijama očekivane budućnosti. U njoj je ljudski rod, međutim, stalno izneveravao sebe. Takvo saznanje okrenulo ga je traganju za drugim, drugačijim putevima, da se zaobiđe kriza uma i prosvetiteljstva. To ga je uvelo u svet i epohu postmodernizma sa svim njegovim prednostima i manama, vrlinama i nedostacima. Bio je takođe čovek antike i Vizantije, Balkana i Mediterana, Srednje Evrope i carigradske kopče Evrope i Azije. Bio je čovek dobrog jela i pića, duvana i mirisa, odela i ukrasa, muzike i slike, kutijica i kompjutera, bio je divan prijatelj i otmen čovek. Umeo je da u svakom starom sekreteru nađe skrivenu pregradu i da u svaki svoj tekst stavi po jednu fiočicu, a u nju kakav mali dar za najboljeg i najmaštovitijeg čitaoca, još više čitateljku. Bio je pisac imperijalne mašte i ženskog teksta, androginog čitanja, heruvimskog i đavolskog zanosa. Bio je čovek znanja i misticizma, verovao je i u nešto i u ništa.

Oduvek je znao svoju veličinu i nije skrivao to znanje, što je potresalo i iritiralo sve koji su takođe znali svoju razmeru, ali im je glavna briga bila da je drugi ne saznaju. Mnogi su ga obožavali, i više nego što je to za njega bilo dobro, a neki su se upinjali da mu napakoste. U tom drugom nizu poslednji je gospodin Čeda Popov, predsednik Matice srpske, koji je iz čista mira ili pakosti osujetio međunarodni skup o Pavićevom delu koji smo zamislili i predložili kao prilog Pavićevoj osamdesetogodišnjici. Pavić se nije ni naljutio, iako je to umeo, smeškao se kao neko kome je sve jasno. Bio je gospodin. Za života je dobio spomenik u Moskvi pored Džojsa, i pohvalu bez presedana u istoriji naše književnosti – jedan od najznačajnijih nemačkih teoretičara književnosti napisao je za njega da je najveći evropski pisac verske tolerancije. To je izuzetna pohvala srpskoj kulturi, pohvala kakva nam je tih nesrećnih godina kraja prošlog veka bila najpotrebnija.

Hteo je da bude baš Srbin i ostao je to i kada je bilo najteže, čak i kada je cenu tog htenja plaćao zabludama akademika, ratnim ili monarhističkim, davao je sebe Srbiji. Jedan njen deo to nikada nije umeo da primi. To je onaj deo Srbije koji nam uvek nešto ružno dovikuje kada se najviše brinemo o tome da ovo malo zemlje i kulture opstane u vrlini i očuva književne vrednosti koje ima, one vrednosti koje i nju i nas u svakom pogledu premašuju.

Bio bi gorostas i da je bio samo istoričar književnosti i tumač. Njegove istorije književnosti XVII, XVIII i XIX veka su remek-dela i već su u sebi nosile klicu pisca. Njegovo čitanje Vojislava Ilića i Gavrila Stefanovića Venclovića imalo je snagu tektonskog poremećaja. Bio je veliki prevodilac i esejista, pesnik, pa pripovedač, pa romansijer, pa dramski pisac. U svemu je bio veoma dobar, u nečemu i najbolji. Napisao je desetinu antologijskih priča – samo je Andrić imao toliko antologijskih priča. Izmenio je sliku romana kao žanra, posle Crnjanskog i Pekića najviše. Poigravao se znanjem u književnosti i apokrifima, posle Kiša najčudnovatije i nejnesputanije. Umeo je da napiše ono što je teško, posle Rastka najbolnije, i ono što je intimno, posle Desnice najdublje. Bio je enciklopedijski duh više od Krleže, a modernističke i avangardne kontroverze u njegovom delu su ostavile traga koliko i kod Vinavera i Nastasijevića. Imao je mlade poštovaoce, Nemanju Mitrovića i Vladimira Pištala, i književnog potomka koji je ravan učitelju, Gorana Petrovića. Imao je sve, a pre svega „Hazarski rečnik” sa čijim se uspehom u svetu ništa ne može meriti, knjigu svih knjiga, i opet nije imao ništa, ništa više nego što ima svaki čovek od majke rođen i smrti namenjen. Čak bih, sa strepnjom u srcu, pomislio da je uvek bio zapravo sam, da je grabio, oduzimao od prazne večnosti da dok je tu oseti makar delić onoga što nikada neće biti. U jednom romanu je napisao da posle samoće počinje smrt. Usudio bih se da dodam da posle smrti ne prestaje samoća.

Zapravo, Pavić je divno bolovao od književnosti, duha i samoga sebe, i zato je umeo da nas zarazi svim tim, pa i sobom. Ko je to doživeo, mogao je da sa njim boluje od samoga sebe, onako kako boluju sve bolje duše. Ako bi neko pomislio da je bolje izlečiti se, neka na kraju ovog poslednjeg pozdrava bude ono što piše u savršenoj Pavićevoj priči „Plava džamija”: „Ali, onaj ko se od sebe izleči, propašće.”

Za neizlečive ima smrti. Nema propadanja.

Autor: Aleksandar Jerkov, loš profesor za fakultet, savršen profesor van njega. Čovek, pre svega.

Politika, 9. decembar 2009.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21822
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Milorad Pavić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu