Gijom Apoliner

od **Still_dreaming** Sre Dec 21, 2011 8:43 am

Gijom Apoliner (fr. Guillaume Apollinaire) je legendarni i kontroverzni francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Pravo ime mu je Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, ali je promenio ime. Majka mu je poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki, a otac mu je navodno italijansko-švajcarski diplomata koji ga nikad nije priznao. Rođen je u Rimu 26. avgusta 1880. godine, a najviše je živeo u Parizu i lutajući Evropom, učinivši ljubav svojom jedinstvenom otadžbinom. Pesnik mostova, obala, reka i daljina, tražio je u ženi obalu svih obala, sažimao prošlost, sadašnjost i budućnost u jedan tren, neprestano zaljubljen u život i njegovu inkarnaciju - ženu, intuitivno predosećajući i kratkoću svoga života i neumitnu prolaznost.

Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Učesnik je svih pokreta avangarde, jer se nakon završetka školovanja uputio u Pariz, gde postaje ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, gde je pogođen u glavu. Od svoje osamnaeste godine, do smrti, menjao je ljubavi i žene, dajući im se kao pijanstvu, a tražeći od njih slast, lepotu i zaborav. Lako zaljubljiv i elementaran, mešajući san i realnost, žedan i željan da život ispije naiskap, težeći apsolutnom, nalazio ga je u poeziji, imanentnoj ljubavi. Marija Dioba, pesnikova mladalačka belgijska ljubav, engleska guvernanta Eni Plejden, koja nije uzvratila pesnikovu ljubav, jedna od najvećih evropskih slikarki XX veka Marija Loransen, najveća njegova ljubav, koja će ga inspirisati za čuvenu pesmu ‚‚Most Mirabo'', Lujza de Kolinji-Šatijon, koju će u poeziji ovekoveиiti kao LU, devojka iz Alžira, Madlena Pažez, te riđokosa Žaklina Kolb, s kojom se ženi nekoliko meseci pre smrti (jedan od kumova bio mu je Pablo Pikaso), samo su usputne stanice na kratkotrajnom, ali vratolomnom i izukrštanom Apolinerovom putu. Smiraja neće naći, jer jedan gutljaj opojnog pića ište drugi, drugi - treći, a pesnikova žeđ je beskonačna. Žeđ ostaje neugasiva, ali pesnikova osećanja bivaju plamen, potom pepeo. Neostvarenu apsolutnu ljubav sa ženom zamenjuje druga ljubav, koja je, u stvari, nova realnost i nadoknada za ljubav - poezija. U Apolinerovoj lirici je njegovo doživljavanje i shvatanje žene i ljubavi, i bića poezije.

Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi -- oba pola -- kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks) i „Iskustva mladog Don Žuana“.

Pesma ‚‚Most Mirabo'', koja zbog svoje jednostavnosti može da zavara, posebno kada je prevedena na jezik drukčijeg mišljenja i osećanja, posvećena najvatrenijoj Apolinerovoj ljubavi slikarki Mariji Loransen, peva kraj ljubavi i svojim gorkim ukusom izražava samu suštinu i zrelo poimanje ljubavi. Ispod Mosta Mirabo protiče Sena, noćni časovnik izbija vreme, koje, takođe, protiče u nepovrat, a sa vodom i vremenom odlazi ljubav, iza koje ostaje kamen na srcu i gorčina u ustima. Sve odlazi, na Mostu ostaje samo usamljeni pesnik, napušten, ojađen, starošću načet, bogatiji za veliku, već prošlu ljubav, koja postaje samo uspomena, ali koja i pesnika čini nesrećnim patnikom za tu istu veličinu. Ono što je bilo sreća, postaje nesreća, lepotu zamenjuje praznina, slast - gorčina. Međutim, tu se ništa ne može učiniti - žena, vreme i ljubav će neumitno proticati, pesniku preostaje pesma i neka moguća nova ljubav.

U središtu Apolinerove lirike su Pariz i žena. Pariz je onaj Hemigvejev „pokretni praznik”, sa Senom, Monmartrom, Ajfelovom kulom, boemskim kafanama i bretanjskim vinima, sa zlatnim jesenima, teatrima i slikarima iz celog sveta, onaj o kojem Apoliner kaže: „O umreti se meni neće / Kad kroz moj lepi Pariz šetam", onaj Pariz u kojem bi i, blizak Apolineru, Majakovski rado umro kada na svetu ne bi postojala Moskva.

Žena Apolinerova, bila ona sa ulica Pariza, Londona, Praga, ili Nice, puna je tamne vatre i dubokih strasti, ona nije tu toliko da ulepša život koliko da ga produbi i potroši, da ga sagori. Žena je da se voli i da joj se uzima, ali i daje. Ona je sva rumenom krvlju oblivena, jer je putena i sva žena od ovoga sveta. Ali prvi poljubac, onaj firentinski (sa jezikom), ogorčava usne, jer podseća ne neizbežni rastanak i smrt ljubavi. Imati ljubav znači biti osuđen na patnju, nemati je - još gore, znači ostati prazan i suvišan. Kao i poezija, ljubav je ona lepota koja istovremeno i ubija. Iz tog doživljaja žene, izbija i pesnikovo tragično osećanje sveta.

Apolinerova žudnja za totalnom ljubavlju je beskonačna, mada je doživljaj ljubavi u suštini doživljaj patnje. Život bez ljubavi je besmislen i nemoguć. I ovaj vidovnjak i pesnik koji je hteo ne samo da ispija vina i žene, nego i gradove evropske, pa i čitav svet („Pijan sam jer ispih čitav svet”), predvideo je i sopstvenu smrt:

Ljudi budućnosti, mislite i na me
Živeh kad su kraljevi tonuli u tame
Umirahu redom ćutljivi i setni
I trostrukom hrabrošću triput zagonetni

Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, 9. novembra 1918. godine sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice.