Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Ivan Bunjin

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ivan Bunjin

Počalji od Still_dreaming taj Uto Dec 27, 2011 12:50 am



Ivan Aleksejevič Bunjin, rođen 22. oktobra 1870. godine u Voronježu, umro 1953. godine u Parizu; ruski je pesnik, prozni pisac, književni prevodilac i publicista. Potomak je stare zemljoposedničke loze. Pohađao je gimnaziju u Jelcu, iz koje je, zbog neplaćene školarine, isključen 1886. godine. Od 1920. godine – emigrant, isprva, na kraće vreme, u Srbiji, zatim, duže od tri decenije u Francuskoj. Nobelovu nagradu za književnost, prvi od ruskih pisaca, dobija 1933. godine. Spremajući se da tim povodom otputuje u Švedsku, u Parizu je okupljenim novinarima pročitao kratku izjavu, napisanu na francuskom jeziku: „Veoma sam srećan – i zbog sebe i, naročito, zbog ruske literature. Nadam se, lično ću otputovati u Stokholm da primim Nobelovu nagradu, i da zahvalim Švedskoj akademiji za visoko priznanje, kojim je ocenjeno sve ono što sam dosad pisao...“ Nobelova nagrada skoro da ni najmanje nije poboljšala položaj Ivana Aleksejeviča, ni u stvaralačkom, ni u (nezavidnom) egzistencijalnom smislu. Naprotiv: razbuktavao se Drugi svetski rat i, u okupiranom Parizu, Bunjinu je nemački okupator predložio visoko mesto u kvislinškoj hijerarhiji, a odbijanjem ponude, pisac je doveo u pitanje goli život, i svoj i svoje životne saputnice...

Sa svestranom Verom Muromcevom pesnik je živeo od 1906. godine, isprva u nevenčanom, a od 1922. u građanskom braku, sve do 8. novembra 1953, kada je, upravo supruga, oko dva časa posle ponoći, otkrila da je njen muž izdahnuo, i to čitajući „Vaskrsenje“ L. N. Tolstoja – nešto kao najavu povratka u drugi život, slavan i večan u koji stupaju samo tvorci trajnog dela, kakvo je i ono Ivana Aleksejeviča Bunjina – velikog pesnika i proznog pisca.

Poeziju je počeo pisati još u sedmoj - osmoj godini života; prve stihove objavio je 1887, dok je 1891. godine u gradu Orelu, kao poklon-knjiga uz jubilarni broj „Orelskog vesnika“, izašla i prva Bunjinova zbirka pesama sa naslovom „Pesme. 1887 – 1891“.

Često, uglavnom zbog estetskih pobuda, poeziju i prozu objavljuje zajedno kako u pojedinačnim izdanjima, tako i, docnije, u tomovima izabranih dela. Pored prve, već pomenute knjige, Ivan Bunjin je autor i dela: „Stihovi i priče“ (Moskva, 1900), „Listopad“ (stihovi, Moskva, 1901), „Pesme“ (Petrograd, 1906), „Priče i pesme 1907 – 1910“ (Moskva, 1912), „Gospodin iz San Franciska“ (Moskva, 1916), „Mitina ljubav“ (Lion, 1926 ), „Pesme“ (Lenjingrad, 1956), „Pripovetke i priče“ (Moskva, 1984).


Kod Bunjina priroda je u boji, u zvucima, u mirisima: „Kad ne bih imao ni ruke ni noge, kad bih mogao jedino sedeti na klupici i posmatrati zalazak sunca“ – govorio je prijatelju – „ja bih i u tom slučaju bio srećan. Jedno je najvažnije: videti i disati.“

„... U poslednje vreme užasno se osećam kao 'poeta'...“ „Sve – i veselo i tužno – u mojoj duši postaje muzika nekih neispevanih, ali dobrih stihova, posle čega počinjem osećati snažnu kreativnu energiju, kadru da stvori nešto valjano.“ Ovo piše dvadesetogodišnji Ivan Bunjin – naglašavajući navodnicama ironijsku intonaciju reči „poeta“. Bez obzira na to što su do te 1891. godine stihovi i priče mladog autora već zapaženi i u moskovskim i u gubernijskim književnim glasilima.

Za svoga veka, koji će potrajati 83 godine, Bunjinu je bilo suđeno da doživi slavu znamenitog pisca, laureata Nobelove nagrade. Svejedno, najveći deo pečalnog emigrantskog života proticao je u teškoj materijalnoj oskudici, u sastavljanju kraja s krajem, uglavnom zahvaljujući pozajmicama od imućnijih poznanika. „Toliko sam siromašan da ne smem o tome ni razmišljati“, priznaje prijatelju u jednom od pisama.

Ali ni u danima najveće besparice i bolesti nije ga napuštala ona energija iz mladosti, „kadra da stvori nešto valjano“. Nije ispuštao pero iz ruku takoreći do poslednjeg časa. Daleko od otadžbine proveo je bezmalo 34 godine.

– Može li ruski pisac živeti i pisati izvan Rusije? – jednom prilikom pitala ga je poznanica slikarka.

– Teško – odgovorio je – i, uglavnom, ne mogu oni koji nisu dubokim, neraskidivim sponama vezani sa prošlošću, odnosno krvlju, sa Rusijom. Znači, neki mogu.

Ivan Aleksejevič Bunjin bio je među onima koji mogu.

– Sve svoje korene, srasle sa ruskim temeljima, osećam do najtanje žilice... Da, u sebi osećam sve svoje pretke – i dalje, još dalje, osećam svoju vezu sa „zverinjem“, sa „zverima“ – i moj njuh, i oči, i sluh – na sve i prema svemu – pri tom, ne na ljudski, nego na „životinjski“ način – nutrinom osećam. Zbog toga, „životinjski“ volim i sam život. Uvek, u svim njegovim ispoljavanjima, u sprezi sam sa prirodom, sa zemljom, sa svime što je u njoj, pod njom i nad njom – već u poodmaklim godinama govorio je pesnik.

Bunjin je uvek, od prvih do poslednjih stihova i priča, bio veran istini života, potvrđujući to kao umetnik realista. U istini otkrivala se i njegova duša, dotad, činilo se, skrivena iza nekakve zavese. Privrženost ka toj istini bila je neodvojiva od njegove ljubavi ka svemu svetlom i dobrom u svetu, od ljubavi prema prirodi, prema rodnoj zemlji, prema čoveku. Odatle se, kao temeljno estetsko uporište, kod njega razvio osećaj za čistotu sopstvenog literarnog izraza, odnosno za neprihvatanje literature opterećene (deformisane, smatrao je), svakojakom bižuterijom i kerefekama, koje, zbog težnje ka originalnosti, u stvari, služe senzacionalizmu. Nije prihvatao književnost koja „ruši veru u snagu razuma, koja vrvi od vulgarnosti, od pametovanja, lukavstva, hvalisavosti, od izveštačenosti, književnost čiji loš ton neminovno rezultira nadmenošću i obmanom“.

U tom duhu davao je i savete mladim piscima: „Pišite sebe, svoje, obično, ono što više od svega živite – u kući, na ulici, u snoviđenjima o knjizi, u ljubavnim maštarijama...“ Onako kako je sam, jednostavno i jasno, pisao ono što je živeo, ono što je ušlo u njegovu plot i krv.

A otpočeo je stihovima, i oni su ga držali celog života. Uporedo s njima tekla je proza – prirodna, mudra, muzikalna i koloritna, živog jezika, duboko psihološka – proza Ivana Bunjina. Njegove priče „Jabuke Antonovke“, „Veselo dvorište“, „Zahar Vorobjev“, „Gospodin iz San Franciska“, „Lako disanje“, njegove pripovetke „Selo“, „Suvodol“, u emigraciji napisane „Mitina ljubav“, priča, odnosno knjiga novela „Tamne aleje“, roman „Život Arsenjeva“ i mnoga druga dela – značajne pojave u ruskoj i svetskoj literaturi, predstavljaju jedan od nedostižnih vrhova književne umetnosti.

Odrednicu „Bunjinova proza“ nameće njena najdominantnija osobina, a to je poetičnost: „Na ogromnoj utrini gumna, vrapci se u pljuskovima presipaju od jednog do drugog gustiša“, „Jutarnje sunce blistalo je njenom mladošću, svežina vrta odisala njenom svežinom“... Živim poetskim disanjem prožeti su ovi primeri uzeti nasumce, iz dve priče, a mogli smo ih sa lakoćom pronaći u bilo kom Bunjinovom proznom delu, naročito u onima iz najzrelijeg stvaralačkog doba. Nimalo slučajno, dakle, ovaj autor u mnogim knjigama zajedno i ravnopravno objavljuje stihove i priče.

Poezija Ivana Aleksejeviča manje od svega ima ambiciju da čitaoca zadivi ekstravagantnom metaforom, naglašenim poređenjem, komplikovanim epitetom. Izražajna sredstva njegovog jezika su jednostavna, precizna i jasna. Pesnik je veran duhu ruske klasične poezije, u prvom redu Puškinove. Večno je ono što predstavlja osnovu Bunjinovog promišljanja: Rusija, njena priroda, život ljudi – u svakidašnjici, o praznicima, sa svim težnjama i nadama. Ovaj autor je izrekao svoju prepoznatljivu reč o osećanju prema otadžbini, o čovekovom postojanju na zemlji:

Kako je ukrug sve surovo, snežno,
Kako zgušnjava noć i kako ledi!
Kroz mrazno inje crvene se nežno
Seoska okca na izbama bednim.

Početak duge zimske noći u selu. Osećaj nepredusretljivosti, otuđenosti, siromaštva. Ali to što prozorčići bednih seoskih udžerica „crvene se nežno“, otkriva i drugo pesnikovo osećanje; ono je vezano sa onima iza „okaca“, koji, promrzli i gladni, strpljivo nose svoj krst, ne gubeći veru i nadu u dobro i pravednost.

Bol unesrećenih, njihovo siromaštvo i nemoć, u pesniku izazivaju istinsko saosećanje. Bilo da tuguju, bilo da se raduju, uvek su mu bliski i značajni ti duševni, blagorodni ljudi. Zbog toga, svako ispoljavanje neuvažavanja prema običnim, „malim“ ljudima Bunjin doživljava kao nedostojan postupak. Dubinu osude njegove duše i svesti najprimerenije odražava pesma „Otadžbini“ (iz 1891. godine) :

Oni te kinje i sramote,
Na tebe sikću puni pizme –
Kriva si, tobož, zbog prostote
I zbog uboge, crne izbe:

Ko kad sin siti i oholi
Majke rođene što se stidi
Od gradskog društva – Boga moli –
Da u jadnici ko ne vidi

Njegovu majku, pa se smeši
Sažaljiv na tu bedu staru.
A ona stigla hodom teškim
Noseći sinu zadnju paru.

Rusija se pesniku otkrivala ne samo i ne jedino preko uboge zabiti, odbačenosti, oskudice... On ogromni rodni prostor sagledava i vidi kao stepski spektar prolećnih boja, kao purpur večernjeg neba, kao venuće tajanstvo jesenjih šuma. Bunjinove pesme vode kroz vrt starog, spahijskog imanja, penju se strmim stepenicama napuštenog svetionika, dovode na rub provalije u koju je nekada davno bratska ruka gurnula kneza Vseslava... Njegovi stihovi su i neukrotiva strast seoske devojke prema veselom ribaru, vrele maštarije bogate lepotice, krotki glas majke iznad kolevke, škripa snega pod točkovima korete sa Nevskog prospekta...

„Ah, volim ja prostor života“, klicao je Bunjin – „volim život, volim ljubav, još kako volim!“ Ljubavi je i posvetio mnoštvo intimnih pesama. I ne uvek vedrih, radosnih, već, naprotiv, češće je u tim strofama suza, patnje, krvave tragedije.

Nežna osećanja prema voljenoj ženi, poštovanje prema ljudima (bez obzira na njihovu društvenu pripadnost) kod Bunjina su neodvojivi od doživljaja prirode – njene velike životvorne snage, njene isceliteljske lepote. Dubinu suštinskog odnosa pesnika prema prirodi, ispoljavanog celog stvaralačkog veka, možda ponajbolje odražava završna strofa nenaslovljene pesme iz 1891. godine :

Ne, pejzaž nije, nisu boje
To što zanosi i što sanjam,
Već taj iz spektra sjaj, a to je
Ljubav i radost postojanja.

Jesen i proleće, zima i leto – sva godišnja doba oživljavaju u stihovima Ivana Aleksejeviča. Svako od tih doba diše na svoj način, ima svoje boje, i na zemlji i na nebu. Pesnikov pogled „zumira“ kolorit i zemlje i neba u potpunoj njegovoj realnosti. A iza svake od boja, poput zvezda Mlečnog puta, bleska nagoveštaj ljudske emocije, misli, raspoloženja. Bunjinov svet uznesen je do kosmičkih visina, ali tamo se ne rasplinjava nego opstaje kao celina, što pesniku docnije omogućava da u zvezdi „koja treperi usred vaseljene“ vidi čovekovu suštinu, nadnesenu nad zemljom, odnosno da kaže kako, negde iza lune „takođe sam ja“.

Poetski svet ovog autora, osim boja, prepun je i svakojakih zvukova. Pesnik osluškuje šuštanje šumskog lišća, njemu miriše grmljavina koja najavljuje nevreme na nebesima, čuje „napev cvrčaka, običnog tajanstva“, i „podrazumevajuću muziku planeta“ – podjednako jasno kao što čuje ženski smeh na jezeru, ili grohot uragana koji se obrušava iz crnih visina. Njemu je znano i kako „kristalni zvon sažima nebo i njivu“, i kako je on, „taj zvon satkan od zvukova života“.

Takođe, poput boja i zvukova, pesnikovoj pažnji ne promiču ni mirisi. Tako, recimo, lirski junak povesti „Život Arsenjeva“ razlikuje „miris orošenog čička od mirisa rosne trave“. To isto može da se odnosi i na samog Bunjina; niko, osim njega, nije mogao napisati da je „polje mirisalo na raž i kišu“. Rečju, u svetskoj literaturi jedinstven je njegov aromatorijum kako proznog tako i poetskog izraza:

Nijedne ptice. Sve je tiše
Venuće šume jedva žive.
Gljive su prošle, tek miriše
Vlagom jaruga vlaga gljive.

Za ovu strofu (iz nenaslovljene pesme devetnaestogodišnjeg autora), prema kazivanju Maksima Gorkog, izgovorivši je „naizust“, veliki Lav Tolstoj je, ne suzdržavajući emocije, rekao: „Očenj horošo, očenj verno!“

Priroda kao dominantna tema – odlika je Bunjinove poezije – i one pisane do napuštanja Rusije, i one nastale u emigraciji. Međutim, u njegovom opusu, ne manje značajne su i pesme o ljudima, gradovima, dalekim zemljama, ili one čija su tema stari istorijski događaji... „Zimski dan u Oberlandu“, „Noć Al-Kadra“, „Stambol“, „Crni kamen Ćabe“, „Ruže Širaza“, „Kairo“, „Dolina Josafata“ – samo su neki od naslova bez kojih je nezamisliva relevantna antologija ruske i evropske poezije 20. veka. Gde god da bi boravio (sa izuzetkom grada Jelca u gimnazijskom uzrastu, odnosno Srbije, u zrelom, emigrantskom dobu života), nastajale su pesme – kao rezultat autorovog pronicanja u tamošnji mentalitet, u dušu naroda, kao refleksija novootkrivenog sveta, kao autorski prilog večitim pitanjima o čovekovom postojanju.

U najkraćem, svojim poetskim opusom Bunjin je ljudima poželeo što više najobičnije, svakidašnje sreće. Kao malo ko, Ivan Aleksejevič je znao koliko je teško onima koji to nisu iskusili. Srca prepunog bola piše već na početku svog emigrantskog života:

Pticu čeka gnezdo, a zver svaku – rupa;
Kako moje srce otkucava plačno
Kad god u dom tuđi, iznajmljeni stupam
I krstim se, sputan starom uprtnjačom.

Ivanu Aleksejeviču sudbina nije dala priliku da napusti „tuđi, iznajmljeni dom“ i vrati se u svoj, onaj na rodnoj ruskoj zemlji. Vratio mu se jedino kao stvaralac: pišući daleko od očinskog krova, na svaku stranicu dela padala je ista svetlost koja je obasjavala i rodni krov – svetlost Rusije, svetlost njegove „Rodine“. Stoga i nema smisla deliti Bunjinovo stvaralaštvo na dva razdoblja – na „doemigrantski“ i „emigrantski“. On je stvorio monolitno književno delo, jedinstveno po svojoj lirsko-filozofskoj suštini, delo u slavu Rusije, na čast i slavu ruskog naroda.

U otadžbini dela ovog autora poslednjih decenija 20 veka izdaju se u ogromnim tiražima. Istina, isprva mnogo čitaniji kao prozni pisac, nekako s početkom novog veka Bunjinova proza i Bunjinova poezija ravnopravne su u srcu sunarodnika.

A sam Ivan Aleksejevič umeo je da kaže:

„... Ipak, mislim da sam ja... pre svega pesnik. Pesnik! A tek onda prozni pisac.“

Izvor: rusijadanas.rs
Autor: Zoran Kostić



Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21889
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu