Matija Bećković

od **Still_dreaming** Pet Jan 06, 2012 5:54 am

Matija Bećković je srpski pesnik. Rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine.

Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

Prvu pesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u „Mladoj kulturi". Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima.

U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za decu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“ - predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema „Če - tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na nemački i engleski jezik. Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine.

Za svoje pesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.

Njegova supruga se zvala Vera Pavladoljska (njoj je posvetio jednu od njegovih najpoznatijih pesama, koju je kasnije izvodio Arsen Dedić) i sa njom ima ćerke Ljudmilu i Olju.

Objavio je sledeće knjige: ‚‚Vera Pavladoljska'' (1962), ‚‚Metak lutalica'' (1963), ‚‚Tako je govorio Matija'' (1964. i 1965), ‚‚O međuvremenu'' (1968. i dopunjena izdanja: 1979, 1985, 1986. i 1990), ‚‚Če — tragedija koja traje'' (sa Dušanom Radovićem, 1970. i 1989), ‚‚Reče mi jedan čoek'' (1970, 1976), ‚‚Međa Vuka Manitoga'' (1976, 1978), ‚‚Lele i kuku'' (1980), ‚‚Poeme'' (1983. i 1986), ‚‚Služba Svetom Savi'' (1987. i 1989), ‚‚O Njegošu'' (1988), ‚‚Kosovo, najskuplja srpska reč'' (1989), ‚‚Kaža'' (1988, 1989), ‚‚Čiji si ti, mali?'' (1989, 1990), ‚‚Dvadeset i jedna pesma'' (1990), ‚‚Nadkokot'' (1990), ‚‚Bogojavljenje'' (1990), ‚‚Izabrane pesme i poeme'' (1990), ‚‚Moj pretpostavljeni je Gete'' (Razgovori 1968 — 1990; 1990), ‚‚Služba'' (1990), ‚‚Ovako govori Matija'' (1990), ‚‚Ovo i ono'' (1995), ‚‚Potpis'' (1995), ‚‚Ćeraćemo se još'' (1996), ‚‚Pokajnica'' (1997).

od **Still_dreaming** Pet Jan 06, 2012 6:42 am

Za tebe govorim

Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
„Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?“
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
„Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni.''
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao – do zemlje bi se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše,
Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te više voli!

od **Still_dreaming** Sub Mar 31, 2012 10:57 pm

Nedavno sam imao susret koji vrijedi ispričati. Na uglu ispred hotela ‚‚Balkan” stajao je uglađen čovjek i besplatno dijelio svoje vizit-karte rasijanim prolaznicima.
Na vizit karti je pisalo:

J.Jovanović
mediokritet

Među vizit-kartama bilo je i prevedenih na francuski. Sa neophodnom dopunom:

J.Jovanovič
mediokritet iz Jugoslavije

Pred sobom smo, nesumnjivo, imali čovjeka koji zna šta hoće. Nalazili smo se pred predstavnikom najzdravijeg dijela našeg naroda: on je socijalno osiguran, politički stabilan, konstruktivan, realan, perspektivan, nesumnjiv, vjeran i dovoljno ograničen da bi se na prvi pogled mogao smatrati dobrim i prijatnim.
Dugo su mediokriteti, samo zato što su mediokriteti, stajali u sjenci nekih drugih vrijednosti. Došlo je vrijeme da izađu na ulice. Poslije niza uspjehá i zapaženih rezultata, koje su zabilježili naočigled cijelog svijeta, nema više razloga da se stide i sklanjaju. Naprotiv. Udruženje za zaštitu mediokriteta razvija sve širu aktivnost. Među mediokritetima vlada mediokritetska solidarnost. Već danas se može reći da će biti nezaposlenih, ali među njima neće biti nijednog mediokriteta. Biće uhapšenih, protjeranih, žigosanih, neshvaćenih, poniženih, neostvarenih, uvrijeđenih, tužnih, sentimentalnih, ali među njima neće biti mediokriteta. Njima to ne leži.
Ko se ne bi divio takvoj vitalnosti!
Narod gleda filmove u kojima drugi igraju.
Posmatra drame u kojima drugi večeraju.
Sluša ploče na kojima drugi pjevaju.
Kupuje knjige koje su drugi napisali.
Čami pred televizijom na kojoj se ne pojavljuje.
Gleda velelepne građevnine u kojim ne stanuje.
Obožava žene koje ga ne poznaju.
Gradi brodove kojima se ne vozi.
Proizvodi mirise kojim se drugi mirišu.
Gine u ratovima koje drugi vode.
Gdje se dade toliki narod kad ga na najvidljivijim mjestima nema? Ko je pobijedio ako je narod izgubio? – Mediokriteti.
U čemu je tajna njihovog uspjeha? Zašto ima relativno malo mediokriteta?
Mediokritet je čovjek na zemlji, domaćin, bez dilema i snova. Profesionalac.
On na svim konkursima insistira na tome da je mediokritet. Štampao je vizit-kartu sa ovim podatkom.
Zbog svih onih, navedenih i nenavedenih razloga i činjenica, nije nikakvo čudo što sam i sam poželio da budem mediokritet svoje vrste. Zašto?
Mogao bih prevazići sebe i svoje mogućnosti.
Sva vrata bi mi se otvorila. Po protokolu bih ušao u mnoge nezaobilazne spiskove. Obradovao bih svoje roditelje. Prevazišao bih sva očekivanja i sve prognoze, počev od oca i učitelja do svih onih koji su me poznavali.
Zaprepasto bih ljekare koji su me liječili. Bacio bih u očaj drugove koji su zajedno sa mnom ponavljali razrede.
Svu svoju nekvalifikovanost zamijenio bih vjernošću, glupost lijepim vaspitanjem, nedarovitost dobrim vezama, neznanje tuđim elaboratima.
Umjesto o svojoj, brinuo bih se o sudbini svijeta. Razbijao bih glavu ne svojom, nego tuđom nepismenošću. Mučio bih se peruanskim problemima. Čačkao bih po tuđoj prošlosti, jer sam radoznao i dobronamjeran. Bez reda u glavi, pravio bih ga u državi. Bio bih pravi ambasador mediokritetstva, čije bih interese štitio na svakom mjestu.
Ali, avaj!
To samo ostaje san anarhoidnih, problematičnih, nervoznih, nestrpljivih i sopstvenom krivicom neshvaćenih ljudi.

od **Still_dreaming** Pon Jul 09, 2012 10:10 pm

Kad bi ti otišla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
“Priroda je puna mojih pogleda na svet”.
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
“U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno”.
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
“Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času”.
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

od Sponsored content

Matija Bećković

Matija Bećković

Matija Bećković - Za tebe govorim

Re: Matija Bećković

Matija Bećković - Kad bi ti otišla iz ovoga grada

Re: Matija Bećković