Ezra Paund

Ezra Veston Lumis Paund (Ezra Weston Loomis Pound) je rođen 30. oktobra 1885. godine u Hejliju, na teritoriji američke države Ajdaho, u porodici Homera Lumisa i Izabele Veston Paund. Njegov deda bio je guverner Viskonsina. Kad je pesnik imao osamnaest meseci, njegova porodica se preselila u predgrađe Filadelfije. Godine 1901. upisao se na Pensilvanijski universitet, odakle je prešao na koledž Hamilton, da bi studije romanske filologije završio 1906. godine, vrativši se u Pensilvaniju. Za vreme studija, sprijateljio se s pesnicima Vilijamom Karlosom Vilijamsom i Hildom Dulitl (sa kojom se bio i verio). Potom je prešao da radi kao profesor na koledžu Vobač u Krofordsvilu, država Indijana, ali je to mesto morao da napusti kad je otkriveno da je noću, na radnom mestu, primao ženske posete; otputovao je u Evropu, tačnije u London, pa na Gibraltar, da bi nekoliko meseci proveo u Veneciji, 1908. godine, gde je u sopstvenom izdanju objavio prvu zbirku, „A lume spento“. U to vreme on je pod uticajem prerafaelita i starog romanskog, renesansnog i trubadurskog pesništva. Verujući da je Jejts najveći živi pesnik tog vremena, otputovao je u Englesku i sprijateljio se s njim, postavši njegov sekretar. Jejts ga je, odmah, uvukao u okultističke vode. Prvi svetski rat on i Jejts provode u Saseksu, gde proučavaju japansku No dramu. Pod uticajem profesora Ernesta Fenolose, neko vreme pisao je koristeći ideogramski metod. Godine 1914. oženio se sa Doroti Šekspir, glumicom i kćerkom Olivije Šekspir, romanopisca i Jejtsove ljubavnice. U to vreme Paund pokušava da stvori svoj pesnički jezik, samostalni književni pravac imažizam, koji se oslanja na jaku i jasnu pesničku sliku. Upoznavši Tomasa Sternsa Eliota, prvi je čitalac njegove slavne poeme „Pusta zemlja“ iz koje je, na šta se Eliot složio, izbacio dosta stihova koji su mu se činili praznim hodom teksta.

Godine 1920. seli se u Pariz, gde se sreće s nadrealistima, ali se posebno zbližava sa Hemingvejem kome postaje neka vrsta učitelja. Godine 1922. zaljubljuje se u violinistkinju Olgu Rudž, ne napuštajući suprugu Doroti, tako da žive u nekoj vrsti nelakog bračnog trougla. Godine 1924. seli se u italijanski gradić Rapalo. On je već objavio važne svoje knjige („Posveta Sekstu Properciju“, „Hju Selvin Moberli“, prevode sa kineskog, a počeo je da piše i „Kantose“, na kojima će raditi, praktično, do kraja svog života). Organizuje seriju koncerata u Rapalu, Olga Rudž mu rađa kći Mariju, i sve je više vezan za Italiju. Konačno, godine 1933, sa počastima ga prima Benito Musolini, posle čega mu se, ionako otvorena vrata, otvaraju širom; on ulazi, ne pomišljajući kuda vode. Zbog stabilizacije prihoda, ima svoju redovnu emisiju na radiju (tada popularnom, novom mediju) i, malo-pomalo, postaje neka vrsta propagandiste fašističkog poretka. Neke svoje antidemokratske i antisemitske ideje saopštava u formi pamfleta i ogleda (gde, recimo, upoređuje Musolinija i Džefersona). Stvar se dodatno komplikuje kad Sjedinjene Američke Države, čiji je on državljanin, uđu u rat protiv Sila osovine – još 1943. godine Vlada Sjedinjenih Država ga optužuje za izdaju. Posle Musolinijeve propasti, Paunda su 3. maja 1945. uhapsili italijanski partizani i, nakon kraćeg zadržavanja (tu reč pobednici koriste da ne kažu onu pravu – maltretiranja) predali ga, u Đenovi, armiji Sjedinjenih Američkih Država. Dvadeset pet dana je proveo u vojnom kampu u Pizi, gde je nervno slomljen. I zatočen, piše – „Kantose iz Pize“ koji će 1949. godine dobiti Bolingenovu nagradu. No, nagradu je valjalo dočekati živ. Nije optužen, niti osuđen, jer je proglašen neuračunljivim i poslat u bolnicu Sent Elizabet u Vašington, gde je proveo dvanaest godina, od 1946. do 1958. godine. Potom se vratio u Italiju (govoreći da je „Amerika azil za lunatike“). Živeo je u dvorcu Brunenbergu kraj Merana, zatim u Bolcano Bozenu i, napokon, u Rapalu i Veneciji gde je ostao do svoje smrti, uglavnom se krećući u društvu brojnih posetilaca pesnika (među kojima je najstalniji Čarls Olson za koga je rekao da mu je, doslovce, svojim prijateljstvom i podrškom, „spasio život“), ali i italijanske aristokratije među kojom je ostalo dosta Musolinijevih pristalica i antiameričke intelektualne elite. Umro je 1. novembra 1972. godine u Veneciji. Njegov grob se nalazi na ostrvu San Mišel u Veneciji.

Paundovo stvaralaštvo se, grubo, može podeliti na dva perioda – onaj pre započinjanja „Kantosa“, i onaj potom. Sa ove daljine, svežije i potpunije deluje njegova rana faza, koja kulminira, verovatno, sa poemom „Hju Selvin Moberli“, dok je s „Kantosima“ otpočeo gubitak mere i ravnoteže. U njegovim stihovima se počinju teško razlikovati nanosi citata od originalnih ideja – zapravo dolazi do gubitka pesničkog identiteta. Kao da su ambicije porasle, a do produbljenja početnih opredeljenosti nije došlo.