Samokritičnost

Previse sam samokriticna, iako znam da to ne valja.

Apsolutno uvek trazim greske u sebi.I, uvek ih nadjem, odcutim, ispravim, ili dam sve od sebe da ispravim...,, kad vidim da nema sanse, ja se samo sklonim..., i, cekam..., a sta cekam.., nemam pojma.
I, uvek kad vidim da je neko slican meni, ja sve dam od sebe da promenim to..., i, kad spem, onda sam prezadovoljna. Neuspeh, dozivljavam kao gresku svoju.


P.S. Mislim da treba biti samokritican, ali ne u ovoj meri kao ja.

Nisam nesto samokriticna u smislu da sebi trazim mane, da se osudjujem, kad pogrijesim da se dugo grizem.
Ma covjek se uci dok je ziv, pogrijesim, na sekund se sva zastidim pred samom sobom, ali sta!? Zalijepim mu etiketu: "Greska", i hajmo dalje. Ni prva ni posljednja!
Isto i sto se tice ljudi...neki me zeznu, nekima ja dopustim da me zeznu, nekad napravim los izbor, nekad uradim nesto sto bi bilo bolje da nisam, nekad i posljedice ostanu. Ali se ne grizem. Neka posljedica..da znam da sam zivjela.
Ma sve je to zivot.

Nisam nešto preterano samokritična. Mada mi se dešava da kada odradim nešto mislim kako sam mogla bolje. Ali to se ne odražava negativno, naprotiv. Time težim da stalno napredujem i budem što bolja u onome što radim...

mislim da sam cesto i previse samokriticna a sve u cilju konstantnog rada na sebi i duhovne nadogradnje...

Veoma sam realna. Samokriticna, pa kritikujem se, al ne ucinim uvek nesto kako bih to ispravila ( ne mislim na kritiku, vec na ono zbog cega se kritikujem ).

Previše sam samokritičan. Uvek sebe okrivim kad se nešto desi i uvek mislim da sam mogao i bolje. A pritom znam da sam sebi napakovao već svega preko glave i da sam celog sebe dao u to. Ali jedan mali propust=smak sveta! I onda se jedem i guram sebi na leđa još više obaveza i zahteva da bih nadoknadio to. I opet-nikad zadovoljan postignutim...

Samokriticna sam prilicno...i samo sebe krivim zbog svojih gresaka...ali se i trudim da ne ponavljam iste...
Sve svoje neuspjehe sam pripisala samo sebi...i da, uvijek mi se cini da sam mnoge stvari mogla bolje, da se nisam dala dovoljno...

Ukoliko je samokritičnost predbacivanje sebi zbog propusta i učinjenih pogrešaka, mogu reći da nisam nimalo sklona tome, mora neko da me opomene. Srećom, uvek se nađe bar jedna dobra dušica da mi pokaže prstom.
Mislim da u procesu sazrevanja čovek ide uzlaznom putanjom i kad se desi nešto nepredviđeno, a što sam mogla boljim planiranjem sprečiti ili promeniti, trudim se da to zapamtim. Bez griže savesti i tražeći krivca. Jednostavno, sledeći put ću biti pametnija.

U svoj mojoj teznji da dodjem do savrsenstva u duhovnom smislu,sve sam dalje od spokoja.Smatram da poznajem sebe odlicno i uspijevam da gledam na stvari s tudje tacke gledista da ne bih bila subjektivna.Stalno analiziram svoje postupke,osjecanja,misli i nailazim na mane i koliko god pokusavam da ih eliminisem,opet se susrecem sa njima.
Dosta sam kontradiktorna kao licnost,impulsivna u trenutku a kasnije me ogromna samokriticnost dovodi do nekih depresivnih stanja.Nikako da budem zadovoljna postignutim ali valjda se to zove ambicija.