Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Herman Hese

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Herman Hese

Počalji od Maja taj Pet Mar 12, 2010 5:02 am


Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877. - 9. avgust 1962.), nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su "Stepski vuk" (Der Steppenwolf), "Sidarta" (Siddhartha), "Igra staklenih perli" (Das Glassperlenspiel).

Život

Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. 1922. godine emigrirao je u Švajcarsku, 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački propagandista Jozef Gebels (Joseph Goebbels) u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj.

Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernouli (Maria Bernoulli), sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger (Ruth Wenger), trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom čuvenom romanu Stepski vuk (Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (Ninon Dolbin Ausländer, 1895. - 1966.), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (Die Morgenlandfahrt).

Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach) veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena (Ludwig van Beethoven) za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa sa svojim idealizovanim srednjevekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine.

Hese je umro u snu u Montanjoli 9.avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini.

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Maja taj Pet Mar 12, 2010 5:06 am

"Nosio si u sebi jednu sliku o zivotu, jednu vjeru i zahtjev, bio si spreman na djela patnje i zrtve, a postepeno si primjecivao da svijet od tebe ne trazi ni djela ni zrtve i tome slicno, da zivot nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, vec samo gradjanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoce nesto drugo i u sebi nosi nesto drugo, ono junacko i lijepo, ko obozava velike pjesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. Lijepo. tako sam i ja prosla prijatelju moj! .... Neko vrijeme sam bila neutjesna i dugo sam trazila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da zivot, najzad, uvijek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lijepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A posto sam imala dobre oci i usi, a posto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma pazljivo da posmatram zivot, svoje poznanike i susjede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam vidjela, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A zivot i stvarnost nisu bili u pravu. ... Kod mene je bijeda mozda bila vise materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti. Zar mislis da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogusenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuvise dobro, kao i tvoje gnusanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i stampe, tvoje ocajanje zbog rata, kako proslog tako i buduceg, zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice obrazovanje! U pravu si, stepski vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moras da propadnes. Tvoji zahtjevi su odvise visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svijet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvisnu dimenziju. Ko danas hoce da zivi i da uziva u tome, ne smije da bude kao sto smo ti i ja. Ko umjesto ciguljanja trazi muziku, umjesto razonode radost, umjesto novca dusu, ko umjesto spekulisanja trazi istinski rad, i umjesto igre istinsku strast, tome ovaj ljepuskasti svijet ne moze biti domovina …"

Odlomak iz romana "Stepski Vuk"

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Maja taj Pet Mar 12, 2010 5:17 am

Srećan je ko ume da voli

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Nučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.
Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalzi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli. Zato je bio srećan filozof koji je ljubav prema svetu negovao u svojim mislima i na taj način uvek nešto novo saznavao. Ali ja nisam bio filozof.
Do sreće ne vode ni moral ni vrlina. Znajući da samo vrlina koju nosim duboko u sebi može da me učini srećnim, kako mogu da prihvatim vrlinu koja mi je tuđa? Jedna stvar mi je ipak jasna: zapovest ljubavi, nije važno da li je propoveda Hrist ili Gete, svet je potpuno pogrešno protumačio! To uopšte nije bila zapovest. Ne postoje zapovesti. Zapovesti su istine koje učen čovek prenosi neznalici na način koji ovaj može da razume. Zapovesti su istine pogrešno konciprirane. Osnova svake mudrosti je ova: sreću donosi samo ljubav. Ako sada kažem "Ljubi bljižnjega svoga!" to je već doktrina. Možda bi bilo ispravnije reći: "Voli sebe kao bližnjeg svog!" Možda je bila prvobitna greška bila u tome što se uvek polazilo od bližnjega(...)
U dubini svoje duše mi želimo sreću, jednu blagotvornu harmoniju sa onim što nas okružuje. Kad god naš odnos s drugim bićem ne počiva na ljubavi, taj sklad se ne uspostavlja. Nije naša dužnost da nekog volimo, ali je naša dužnost da budemo srećni. Samo smo zbog toga na ovom svetu. Ali s nametanjem dužnosti, s poukama i zapovestima teško da ćemo usrećiti jedni druge, jer to ni nas ne čini srećnima. Čovek može da bude "dobar" samo ako je srećan, ako u njemu vlada sklad. Ako voli.
Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi. Sa tog stanovišta, načela Novog zaveta odjednom su mi se učinila istinitim i dubokim. "Dok ne postanete kao deca" ili "Carstvo nebesko je u vama".
To je bila jedina prava doktrina. Tako je govorio Hrist, tako je govorio Buda, tako je mislio Hegel, svako u svojoj teologiji. Za svakoga od njih bilo je najvažnije njegovo najimtimnije biće – njegova duša – sposobnost da voli. Ako je to u redu, onda je svejedno da li se jede proso ili torta, da li se nose rite ili dragulji, svet je u savršenom skladu sa dušom, dobar je jer u njemu vlada red.
Ne postoji ništa što čovek ume da voli kao samog sebe. Ne postoji niko koga se boji kao sebe samog. Tako je, zajedno s ostalim mitologijama, zapovestima i religijama primitivnog čoveka, nastao još jedan, neobičana sistem transfera i privida po kome je ljubav jedinke prema sebi, na kojij počiva život, bila zabranjena čoveku i morao je da je skriva ili maskira. Smatralo se moralnijim i otmenijim voleti se međusobno nego voleti samog sebe. A pošto je ljubav prema sebi provobitni instinkt, ljubav prema bližnjem nije mogla pored nje da se rascveta; čovek je ljubav prema sebi morao da kamuflira, sublimira, stilizuje u jedan vid ljubavi prema bližnjem zasnovane na reciprocitetu. Tako su porodica, pleme, selo, religiozna zajednica, nacija i narod postali nešto sveto. Čovek, koji zbog ljubavi prema sebi ne sme da naruši moralnu zapovest – za zajednicu, za narod i domovinu može da urdi sve, čak i najstrašnije stvari, i tu se svaki poriv koji se inače žigoše pretvara u heroizam. Evo dokle je čovečanstvo danas stiglo! Ali možda će vremeneom i nacionalni idoli pasti i u ponovo otkrivenoj ljubavi prema celom čovečanstvu možda će opet uspostaviti prvobitnu doktrinu.
Ovakve misli dolaze postepeno, kao da im se približavamo spiralnim stepenicama, a onda nam se odjednom učini da smo sve shvatili u jednom trenu. Ali misli još uvek ne znače život. One su put koji prema njemu vodi, a mnogi večno ostanu na tom putu.

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Dzangrizava taj Uto Sep 14, 2010 1:27 am

Hese je stvarno meni strasan pisac, s tim moram da priznam da "Igru staklenih perli" nisam procitala do kraja jer smatram da je isuvise oduzio onaj pocetak do stote strane i da je sve to mogao da saze na manje stranice.U svakom slucaju , do sada ne naidjoh na pisca sa tolikim fondom reci .Na to mu se divim.
avatar
Dzangrizava
Početnik
Početnik

Broj poruka : 51
Ženski Lokacija : Dzangrizgrad
Datum upisa : 13.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Liza_N. taj Uto Sep 14, 2010 4:51 am

Ja sam pročitala samo "Stepskog vuka" i "Narcisa i Zlatoustog".
Ovaj drugi roman je uticao na mene duboko, jer sam ga čitala u jednom određenom stanju i raspoloženju. Sav je u lepoj reči i umetničkoj slici, u borbi mudrosti i požude.
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Maja taj Pon Jun 13, 2011 5:49 am

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Troja taj Pon Jun 13, 2011 7:25 am

Procitala sam nekada davno Sidartu i Stepskog Vuka i dio Igre Staklenih Perli. Nisam prestala da citam tu knjigu zato sto je bila oduzena, nego zato sto me je bio prozeo neki cudan mir dok sam citala njegovo objasnjenje kako sve nauke i umjetnost imaju nesto zajednicko, kako je to sve jedno i jedinstveno. Osjetila sam da sam razumjela sta je pisac htio da kaze i neko savrsenstvo, i jednostavno imala osjecaj da mi je knjiga vec dala ono sto je pisac zelio da podari njome.

Najomiljeniji mi je uvijek bio njegov citat o samoci, gdje ju je poredio sa hladnim nebom punim zvijezda, hladnim, ali i spokojnim i bezbjednim. Taj citat nestao je sa svim drugim mojim zapisima iz mladosti u vihoru rata.
avatar
Troja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 15372
Ženski Lokacija : London
Datum upisa : 08.12.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Still_dreaming taj Ned Jul 17, 2011 11:50 pm

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21670
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od polly88 taj Ned Okt 02, 2011 9:49 pm

"Nikoga se ne treba bojati. Ako se koga bojiš, tada je to zato što si tome nekome dao moć nad sobom."

"Mrzimo li nekog čovjeka, onda u njegovoj slici mrzimo nešto što čuči u nama samima. Čega nema u nama samima, to nas ne uzbuđuje."


"Demian"


Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6255
Ženski Blizanci Godina : 29
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Ika taj Sre Mar 14, 2012 6:41 pm

Odlomak iz Sidarte

"I evo sad jedne pouke kojoj ćeš se smejati: da je ljubav od svega najvažnija! Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopoštovanjem."

"I sve zajedno, svi glasovi, svi ciljevi, sve čežnje i patnje, sva zadovoljstva, sve dobro i zlo - sve to skupa bio je svet. Sve to zajedno, bio je tok zbivanja, muzike i života."
avatar
Ika
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 4253
Muški Lav Godina : 30
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 09.03.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Still_dreaming taj Ned Maj 27, 2012 12:09 am


Često sam se čudio mirnoći svoga života. Bio sam odavna naviknut da samujem, da se odričem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi se ti meseci u H. činili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i očaran smeo da živim samo u lepim, prijatnim stvarima i osećanjima. Naslućivao sam da je to predzvuk one nove, više zajednice, o kojoj smo razmišljali. I s vremena na vreme obuzimala bi me radi te sreće duboka žalost, jer sam dobro znao da ne može biti trajna. Nije mi bilo dosuđeno da dišem u obilju i udobnosti, bilo mi je potrebno mučenje i proganjanje. Osećao sam da ću se jednog dana probuditi iz tih lepih ljubavnih slika, i da ću opet biti sam, sasvim sam, u hladnom svetu drugih ljudi, gde je za mene postojala samo usamljenost ili borba, a ne mir, a ne život sa drugima.


Demijan


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21670
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Still_dreaming taj Uto Nov 19, 2013 2:26 pm

Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišuci mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja žudnja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom uftiljenom, plitkom, normiranom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke dane snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka, u svetu, zavrnem šiju. Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspešno odgajanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21670
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Still_dreaming taj Pet Jul 31, 2015 10:30 am

Možda se, mislio je, koren sve umetnosti, a možda i sveg duha, nalazi u strahu od smrti. Mi je se bojimo, jeza nas obuzima od prolaznosti, s tugom gledamo kako cveće neprestano vene i kako lišće opada, i u sopstvenom srcu osećamo izvesnost da smo i mi prolazni i da ćemo uskoro uvenuti. Pa ako kao umetnici stvaramo kipove ili kao mislioci tražimo zakone i formulišemo misli, mi to činimo da bismo ipak makar nešto spasli iz velikog mrtvačog kola, da bismo ostavili nešto što će biti trajnije od nas samih. Žena po kojoj je majstor oblikovao svoju lepu Madonu možda je već uvela i mrtva, a uskoro će i on umreti, drugi će stanovati u njegovom domu, drugi će jesti za njegovim stolom - ali njegovo delo će ostati, u tihoj manastisrskoj crkvi će se belesati još i posle stotinu godina i mnogo duže, i ostaće večno lepo, i večno će se osmehivati istim ustima, koliko bujno rascvalim toliko i setnim.

‚‚Narcis i Zlatousti"


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21670
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Still_dreaming taj Uto Feb 23, 2016 11:42 am

Pola čovek, pola vuk

Kada se na psihijatrijskom kauču prisećao početaka svoje dvostruke prirode, slavni pisac Herman Hese vratio se do dana detinjstva. Tvrdio je da mu se tada javljao duh u obliku čovečuljka, koji ga je podstrekivao da se penje na nameštaj, skače u fontanu, kamenjem razbija prozore... Pošto „divljeg kobolda” niko sem njega nije video, od roditelja je dobijao grdnju i batine. I starija sestra upozoravala ga je da u silnim nestašlucima može da strada, na šta joj je jednom rekao: „Nema veze! Ako i umrem, poneću u grob par slikovnica!”
Inače, još od Hermanovog rođenja, 2. jula 1877. godine u gradiću Kalvu, otac Johanes i majka Mari Hese zacrtali su da će im sin postati sveštenik i da će ih zameniti u nekadašnjem misionarskom poslu u Indiji. Kada su shvatili njegovu neobuzdanu i prkosnu prirodu, nisu odustali od plana, već su ga vaspitavali brižnije i strože od ostale dece. Pošto su zapazili da postaje pitomiji kad sluša priče, opisivali su mu daleku Indiju, čitali Bibliju, legende i bajke.

Međutim, po preseljenju u predgrađe Bazela, petogodišnji dečak opet je „podivljao”: čas je sam samcat, „baš kao pušteno jare ili ždrebe”, neumorno jurio po livadi, a čas je u igrama predvodio družinu iz kraja. Smirivao se tek u kući, kada je crtao, pisao pesme, svirao na harmonijumu (instrument sličan orguljama i klaviru). Jedne večeri, posle izvođenja uspavanke koju je sam komponovao, upitao je oca: „Je li da pevam lepo kao sirene i zao sam kao one?”

Buntovni sanjar

Sedmogodišnji Herman uskoro se obreo u misionarskom internatu u istom gradu, gde je postao bled, tužan i utučen. Na sreću, posle dve godine vratio se u okrilje porodice, jer su roditelji zbog posla odlučili da se presele nazad u Kalv. U dedinom domu, koji je ujedno bio i izdavačko preduzeće, istraživao je štampariju, muzičku sobu, biblioteku... Kako ga želja za rušenjem pravila nije napuštala, u latinskoj školi podnosio je šibanje i izvlačenje ušiju, a u kući zatvaranje u mračnu sobu na tavanu. Niko nije znao da kažnjenik pomera crepove sa krova, čita knjige i ponavlja „ili ću postati pesnik ili ništa!”

Čim je u septembru 1891. godine krenuo u manastirsku školu u Maulbronu, počeo je da se ističe u pisanju sastava, ali ne i u drugim predmetima. Učenje i vežbanje violine doživljavao je kao mučenje, a sebe kao mašinu koja će se pokvariti od preteranog navijanja. Sledeće godine iznenada je pobegao iz zgrade i, nakon opšte potrage, policija ga je pronašla na udaljenosti od deset kilometara. Direktor škole odredio mu je jednodnevnu kaznu zatvora na hlebu i vodi, uz savet da se smesti u duševnu bolnicu, „za svaki slučaj”'.

Majka se izborila za odlazak sina u banju Bad Bol, ali nakon njegovog novog bekstva, kupovine pištolja i pretnje samoubistvom, prihvatila je predlog za zamak Šteten u Remstalu. Sa dijagnozom „moralno ludilo”, Hesea su zadužili da pomaže bolesnima u učenju i obrađuje baštu. Pisao je kući: „Pustite me da ovde crknem kao ludo pseto ili mi budite roditelji.”

Kada je izašao na slobodu, tokom narednih godina sa promenljivom srećom pokušavao je da nastavi školovanje, postane šegrt u fabrici i radnik u knjižari. Čim je zaradio nešto novca, 1898. godine u izdavačkoj kući u Drezdenu o svom trošku štampao je „Romantične pesme Hermana Hesea”. Među prvim obožavaocima javili su se student i pesnik Ludvig Ugel Fink i jedna dama koja mu je ponudila pomoć oko izdavanja zbirke proznih tekstova „Sat iza ponoći”. Sav srećan, poslao je knjige roditeljima, ali umesto pohvale dobio je prekor da se odao svetu laži u kome „nisko, životinjsko, nečisto važi za lepo”. U isto vreme pesnik Rilke ocenio ga je rečima: „na samoj ivici umetnosti”.

Sledeće godine Hese se preselio u Bazel, sa željom da šeta stazama filozofa Fridriha Ničea i slikara Arnolda Beklina. Pored muzeja, posećivao je i stari kraj u kome je proveo dane detinjstva. Pobuđena sećanja navela su ga da pobegne od „papirnatog života”, pa je posle rada u knjižari sa drugovima odlazio u prirodu, na izlete, pecanje, kupanje... Laknulo mu je kada su ga u julu 1900. godine na regrutaciji oslobodili vojne obaveze (zbog jake kratkovidosti) i kada je prikupio dovoljno novca za putovanje o kome je dugo maštao. Dana 21. marta 1901. godine otišao je u Italiju, gde je obilazio muzeje, crkve, pijace, parkove, ulice... Hranio se jeftino, kako bi što duže mogao da luta zemljom i upija utiske. Zabeležio je:

„Ovde se uči slavna umetnost lenčarenja i dokolice”. Po povratku kući obišao je roditelje i saznao tužnu vest da mu se majka smrtno razbolela. Naredne godine nije imao snage da je isprati na večni počinak, već je napisao stihove „Najbolje si me razumela baš ti”.

Obnaženi pismenjaci

Godine 1903. u društvu Marije Bernuli ponovo je otišao u Italiju: krenuli su kao poznanici, a vratili su se kao zaljubljeni par. Posle venčanja dogovorili su se da će živeti u prirodi, daleko od industrije, buke i tehničkih novotarija. Uskoro su se preselili u selo Gajenhofen, na nemačkom delu Bodenskog jezera, gde su preuredili jednu staru, oronulu kuću. U potpunom miru on je, posle „Petera Kamencinda”, pisao knjigu „Pod točkom”, a ona je na klaviru svirala Šopena. Dopisivanje sa književnicima i izdavačima dovelo im je brojne goste koji su se kraće ili duže zadržavali. Pisac Štefan Cvajg hvalio je domaćine, ali se žalio na nisku tavansku gredu zbog koje je zaradio čvorugu na glavi. Međutim, pesniku i lekaru Ludvigu Ugelu Finku kuća se toliko dopala, da je sličnu kupio u blizini. Stari prijatelji su od tada često šetali poljima, pili vino, išli u ribolov, sunčali se obnaženi... Seljaci su ih gledali u čudu, ali su ih uvažavali i pozdravljali kao „pismenjake”.

Kada je 1905. godine dobio sina Bruna, Hesea je zapljusnuo snažan talas nemira: od porodičnog života bežao je u šetnje po kiši, vožnje čamcem, letenje dirižablom „Grof Cepelin”. Željan novih iskustava, poveo se za zamislima „Sunčeve braće”, preteče hipika, koji su posećivali koloniju „Monte Verita” („Breg istine”) kod Askone. I sam se neko vreme nag zatvorio u kolibu i hranio samo voćem i vodom. Kada se mršav i napaćen vratio kući, podsmešljive kritike prijatelja da je „apostol kelerabe” malo su ga otreznile. Ubrzo je počeo da zida lepu, udobnu vilu sa terasom, koju je opisivao kao zlatni kavez okružen baštom. Nakon rođenja drugog i trećeg sina opet je bežao: 1909. godine na putu je proveo punih pet meseci, a 1911. godine stigao je do Indonezije, Cejlona i Sumatre.

S porodicom se kasnije preselio u Bern, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata. U dnevniku je priznao da se „ježi od pomisli na front” i da ratovanje doživljava kao „svinjariju i stravične patnje”. Nakon što je u novinama objavio članak „O, prijatelji, nemojte te tonove”, u kome je osudio širenje mržnje, napali su ga da je kukavica, izdajnik, „tip bez otadžbine”. Pohvalio ga je jedino pisac Romen Rolan, koji mu je došao u posetu. Uz poruku „naklonjen sam Nemačkoj, ali mi je čovečanstvo iznad svega”, Hese se okrenuo dobrotvornom radu: nemačke ratne zarobljenike snabdevao je „lekom za dušu” i slao im čak 12.000 knjiga mesečno. Međutim, posle vesti da mu je umro otac, zapao je u veliku krizu, pa je morao da se povuče i potraži stručnu pomoć. U maju 1916. godine otišao je u privatni sanatorijum „Kurhaus Zonmat” u Lucernu, gde je pored terapije izlaganja Suncu i masaže, dobijao i blage elektrošokove. Sa doktorom Jozefom Langom, učenikom slavnog Karla Gustava Junga, a kasnije i sa samim Jungom, prošao je seanse psihoanalize i razjasnio mnoge nedoumice.

Prema dnevniku svojih snova 1919. godine napisao je knjigu „Demijan”, koju je objavio pod imenom Emil Sinkler (što nije zavaralo novinare). Na prvo mesto stavio je želju da se ostvari kao pisac, a na drugo da sluša samo unutrašnji glas, svoje „ja”. Posle četrnaest godina braka zatražio je razvod i držao se te odluke, bez obzira što mu je žena doživela nervni slom. Novi život počeo je u Montanjoli, malom selu kantona Tičino u Švajcarskoj, gde se uselio u oronuli zamak sa kulama, okružen divnom baštom. Jedva je spajao kraj sa krajem, pa je počeo da se bavi slikanjem predela zbog zarade.

Tokom dana boravio je u prirodi, dok je uveče uz vino proučavao istočnjačku religiju i pisao „Sidartu”, eseje, bajke... Iako ga je ćud stepskog vuka terala ka samoći, oženio se pevačicom Rut Venger, kćerkom prijatelja. Nedugo zatim suprugu je ostavljao u hotelu i sklanjao se u iznajmljenu sobu u Bazelu. Pošto je pokušavao da se uklopi u društvo, gotovo na silu uzeo je časove plesa kako bi učestvovao u balu pod maskama. Nije ni slutio da će ga tamo zavesti lepotica u kostimu Pjeroa i da će u punom svetlu videti svoju dvostruku prirodu. U isto vreme razvratna strana terala ga je da nastavi sa „ždranjem, lokanjem i uživanjem”, a sveta da se uzdigne od poroka i „ne bude stoka”!

Pesma odbijanja

Početkom 1927. godine, kada je završio „Stepskog vuka”, od izdavačke kuće dobio je pohvalu za rad, uz najavu štampanje biografije. U tu svrhu sa piscem Hugom Balom vodio je duboke razgovore koji su mu mnogo značili. Njegova iznenadna smrt veoma ga je potresla, a tugu i bol izrazio je u knjizi „Narcis i Zlatousti”. U to vreme osećao se kao da je sam na svetu, iako su mu obožavaoci pisali pisma, slikali portrete, slali poklone... Kada se posle razvoda od druge žene vratio u Montanjolu, za njim je došla i Ninon Dolbin, verna čitateljka koja ga je gledala kao „dalekog boga”. Prihvatio je predlog da mu u popodnevnim časovima čita novine i knjige, a zatim i da se sa njom oženi. U proleće 1930. godine od imućnog prijatelja Hansa Bodmera dobio je velikodušnu ponudu da sazida lepu, udobnu kuću i u njoj boravi doživotno. Naredne godine nikla je Casa Rossa (crvena kuća) i Hese je u nju preneo svoje najveće blago – biblioteku od nekoliko hiljada knjiga.

U godinama pre Drugog svetskog rata prepoznao je zlo nacizma, a Hitlera je u pismu sestri ocenio kao „pajaca” i „teatralnog Tevtonca bez mozga”. Pošto je u novinama hvalio jevrejske pisce, napali su ga da je „svinja” i „izrod koji piše nemoralne knjige”. Kao sledeći korak očekivao je pojavljivanje svog imena na listi zabranjenih pisaca, što se nije dogodilo. Kako? Saznao je da njegov nekadašnji prijatelj Ludvig Ugel Fink određuje koje su knjige „dobre”, a koje „izopačene”, ali da ga nigde nije spomenuo. Takođe i da je ulica u Konstanci, koja je nosila naziv Heseova, nekim čudom preimenovana u Finkovu!

Sa zabranom doštampavanja knjiga, nekako je preživljavao od pisanja kritika, ali uprkos tome vrata doma otvorio je za izbeglice, koji su pred nasiljem napuštali Nemačku. U vreme rata privodio je kraju „Igru staklenih perli”, na kojoj je radio punih jedanaest godina. Izbegavao je da se izjašnjava o politici, jer je imao otpor prema partijama koje „ličnost guše u korist mase”. Napisao je „Pesmu odbijanja”: „Bolje da me umlate fašisti nego da budem fašista! / Bolje da me umlate komunisti nego da budem komunista!”

Vođa hipika

Posle rata zamerili su mu što nije napadao naciste: nazivali su ga „švajcarskim dembelom” i „žderonjom medenjaka”, koji je sit sedeo u toplom i ćutao, dok su se mnogi borili. Hese im je odgovorio da priznaje samo pojedinačnu pomoć i da je učinio koliko je mogao. Nije očekivao nikakve dobre vesti i iznenadio se kada su mu 1946. godine javili da je dobio Nobelovu nagradu za književnost! Brojna pisma, telefonske razgovore i posete doživeo je kao „kamenovanje do smrti”, pa je umesto odlaska u Stokholm poslao tekst zahvalnosti. Od tada nije mogao da se oslobodi obožavalaca, koji su mu opsedali dvorište, kucali na vrata, fotografisali kuću, kroz prozor upadali u sobu... Vremenom je suzio izbor gostiju i okrenuo se samo onim odabanim, poput Tomasa Mana, Andrea Žida, Martina Bubera... Na kapiju je stavio natpis: „Molim bez poseta''.

U narednim godinama uživao je u plodovima svog rada: dobio je sabrana dela, prevode knjiga, velike tiraže, orden i nagradu za mir Udruženja nemačkih knjižara... Već se uplašio da će postati „živi spomenik”, pa je sa zanimanjem pratio pojedine kritičare koji su ga opisivali kao trećerazrednog pisca koji se davi u „kičerskom sirupu” i ne može da odmakne od „pubertetskih duševnih patnji”. Čuo je i da su studenti na američkom univezitetu Berkli svoj kafe krstili „Stepski vuk”, ali nije verovao da sa njima ima neke sličnosti. Za svoj 85. rođendan postao je počasni građanin Montanjole, a umro je ubrzo zatim, 9. avgusta 1962. godine.

Od tada je legenda o njemu nezadrživo rasla: za mudraca i vođu proglasili su ga bitnici, deca cveća, protivnici rata u Vijetnamu... I drugi kafei i pabovi dobili su nazive „Stepski vuk”, „Demijan”, „Madžik teatar kafe”, „Sidarta”. Pesma rok grupe „Stepski vuk” iz filma „Goli u sedlu”, „Born to be wild” postala je prava himna hipi-pokreta. Čak je i Snupi, pas Čarlija Brauna, u stripu progovorio: „Vratimo se na Hermana Hesea!” I danas knjige ovog nobelovca nastavljaju da plene pažnju čitalaca i šire važnu poruku – da se bez poznavanja sopstvene duše ne može naći ključ za razumevanje života i sveta.
Politikin zabavnik


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21670
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Herman Hese

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu