Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Momo Kapor

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Momo Kapor

Počalji od Maja taj Pon Mar 15, 2010 9:06 pm


Momčilo Kapor, poznat i kao Momo Kapor, bio je srpski slikar, književnik i novinar.

Rođen je u Sarajevu, 8. aprila 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: "Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je "jedno date izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom". Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima - saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti"

Knjizevni fenomen Mome Kapora prisutan je u nasoj knjizevnosti vise od dve decenije. Jedan od najcitanijih nasih pisaca, neobicnom neposrednoscu i lakocom osvaja paznju citalacke publike, pisuci na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti nasih vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umece fascinacije zasniva se na razlicitim znanjima i istancanim darovima opazanja i rasclanjavanja stvarnosti i oblika zivota, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedoceci uvek iz vremena, Kapor nasem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamcenja i likova oblikuje njegove junake i obelezava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani citaoca, na strani onih oblika oslobadjanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i cistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija prezivljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironicnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i zivota...

Dela Mome Kapora: "Foliranti"(1975), "Provincijalac"(1976), "Ada" (1977), "Lanjski snegovi"(1977), "Hej, nisam ti to pričala"(1978), "Zoe"(1978), "Beleške jedne Ane" (hronika u 26 glava,1978), "Skitam i pričam: putopisni dnevnik"(1979), "101 priča"(1980),"Una"(1981), "Onda"(1982), "Sentimentalno vaspitanje"(1983), "Knjiga žalbi"(1984), "011-Istok-Zapad"(1990), "Halo, Beograd"(1990), "Dama skitnica i off priče"(1992), "Zelena čoja Montenegra"(1992), "Blokada 011"(1992), "100 nedelja blokade"(1994), "Lero – kralj leptira"(1995), "Poslednji let za Sarajevo"(1995), "Hronika izgubljenog grada"(1996), "Od sedam do tri"(1996), "Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata"(1997), "Najbolje godine i druge priče"(1997), "Ivana"(2001), "Legenda o Taboru"(2002), "Sanja"(2003), "Čuvar adrese", "Dosije Šlomović", "Konte", "Lep dan za umiranje", "Ljubavne priče", "Samac", "Uspomene jednog crtača", "Eldorado", "Putopis kroz biografiju", "A Guide to the Serbian Mentality".

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 20.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Maja taj Pon Mar 15, 2010 9:19 pm

"Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas - dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prođu ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti;
obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa,
ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom!
Kako izgledam?
Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne priđu sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju..."


"Knjiga žalbi"

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 20.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Maja taj Pon Mar 15, 2010 9:24 pm

"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."

"Zoe"

...Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka ?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak - spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” - i pitanje: „Zar necemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.


"Una"

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 20.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Maja taj Sub Mar 27, 2010 9:54 am

Traži se jedna reč...

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži...

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.....

"Oglas"



Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 20.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od zanesena taj Sre Maj 12, 2010 9:38 pm

Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
avatar
zanesena
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2574
Ženski Ribe Godina : 34
Lokacija : na oblaku...
Datum upisa : 17.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Still_dreaming taj Uto Sep 07, 2010 12:03 am

,,Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih."


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21550
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 16.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od chegirl taj Ned Sep 19, 2010 2:56 pm

ovaj prethodni mi je apsolutni njegov omiljen citat...
"Pišu li se knjige iz nekih plemenitijih razloga? Ne znam . Jedno je sigurano; svoju knjigu ne želim ni zbog čega drugog sem zbog tridesetak mladih očajnika što su zavedeni sentimentalnim vaspitanjem pokušavali da osvoje predele pokupljene iz obojenih časopisa i filmova: zbog njih koji su potrošili svoje najbolje godine, dane i noći, svoju kožu i svoje mišiće da se domognu tog sveta, ne sanjajući da takav svet uopšte nigde ne postoji, da su obmanuti ( jadni naivni provincijalci!)-hoću , dakle, da je samo oni čitaju, jer njima je i upućena ova poslanica jednog što nije otišao nikud,ostavši da čuva svetilišta njihove mladosti; tri prazne galerije,jednu zamračenu bioskopsku dvoranu, ostarelu tvrđavu i jednu ulicu sa koje dani brišu i poslednje tragove istorije njihove ljubavi"...Foliranti
avatar
chegirl
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 2818
Ženski Devica Godina : 23
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od lunja taj Uto Sep 21, 2010 9:41 pm

Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karadjordjevic. Dosla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prosetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojcica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka. Na njenom crnom slamnatom sesiru sirokog oboda, sve vreme je venulo zuto cvece koje je ubrala na Kosovu polju. Za razliku od skorojevica obogacenih preko noci, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju citav niz primedbi na sve i svasta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaze, ljude, ulice, drvorede, nasu hranu i nacin zivota... Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao decak ljubio svaku zabu koju bih uhvatio. - Zasto si ljubio zabe? - Za svaki slucaj! - kazao sam - Nikada se ne zna kada ce se neka zaba pretvoriti u princezu... U medjuvremenu, Princeza je naucila da sasvim pristojno govori srpski i da pise cirilicom. Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pricamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naucila da kaze: "Nemoj da se deres!" Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali setace na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih zacaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava. Jedanput sam pisao o njima: "Leti, mi smo, zaista, najlepsi narod na svetu! Zimi nas siju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem pocne da topi rimska sminka, kada se izadje iz kuca i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od sesira - dolazi nasih pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima usijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Vise nije vazno sta ko poseduje - sve sto je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!" Kceri Beograda! Usred krize i neimastine, one su odevene u cistu fantaziju... "Nemoj da se deres!" rece Princeza. Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga necu ni opisivati sta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini. Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "DJino" na Leksington aveniji, ucio da kaze bre. Tada nije znala sta znaci ta rec, ukoliko je uopste reè, a ne recca! Pravo je cudo kako covek u tudjini odjedanput pocne da shvata vrednost nekih stvari i reci, na koje kod kuce nije ni obracao paznju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u nasem svakodnevnom govoru, koliko viseslojan, nabijen svim mogucim znacenjima i varijacijama... Cini mi se da ne mozemo ni da sastavimo recenicu, a da se u njoj ne nadje makar jedno bre, bas kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono cuveno, nepostojano eeee! - koje ima hiljadu znacenja i intonacija. Receno sa divljenjem: On je, bre, ljudina! Potcenjivacki: Ma, idi, bre! Izazivaèki: Sta je, bre? Nezno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dodji, bre... Prepotentno: Ti ces, bre, da mi kazes? Filozofski: More, bre! Zapanjeno: Otkud sad to, bre? Zapovednicki: "Sviri, bre! - zapovedi Hajduk Stanko Ciganima". Epski: "Bre, ne lazi crni Arapine!" "Bre, cutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio - badava, sve zlo, te zlo!" Kako, uopste, prevesti to malo, a tako znacajno bre, na bilo koji svetski jezik? A, u njemu ima inata, ima prkosa, neznosti i lezernosti, ima neceg bunddzijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono sluzi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i zaljenje, sluzi za cudjenje, za poziv i opomenu, za iznenadjenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje. U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama - cini se, ono je nasa sustina... I da se nekim cudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova! A, onda je doslo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet. Kazao sam joj da je lepsa nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment. - Nemoj da se deres! - rekla je odlazeci niz Makedonsku. - Ajde, bre! - rekao sam, ali me nije cula.

avatar
lunja
Početnik
Početnik

Broj poruka : 54
Datum upisa : 21.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od chegirl taj Uto Okt 19, 2010 11:20 pm

"Hocu da mi se sve desava odmah. Evo sada! Hocu da cutim i slusam muziku koja mi se dopada i da nista ne cekam, vec samo da postojim, tako nekako -da osecam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom recju, ocu da bas sad zivim, ako si razumeo sta ocu da kazem? A ti, sta ti radis? Umesto da me ostavis na miru, lovis me u greskama!''
avatar
chegirl
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 2818
Ženski Devica Godina : 23
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od chegirl taj Ned Okt 31, 2010 2:59 pm

Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u
dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća
nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju.
Naprotiv! On želi da se sakrije.
avatar
chegirl
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 2818
Ženski Devica Godina : 23
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od chegirl taj Pon Mar 28, 2011 3:22 am

'' Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi nju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze… ''


avatar
chegirl
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 2818
Ženski Devica Godina : 23
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od pahuljica taj Pon Sep 19, 2011 12:57 pm

"U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje pod fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makovog zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.
Svi oni se traže."
avatar
pahuljica
Zaslužni član
Zaslužni član

Broj poruka : 1675
Ženski Bik Godina : 26
Lokacija : ...u mašti...
Datum upisa : 17.06.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od pahuljica taj Čet Nov 03, 2011 1:38 pm

Sanja

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato i pocela da pada i pada i pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju i slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada ranije nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao - znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava i crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda i imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko i spavali, pili mleko i spavali, pili i spavali i bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas? - upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti! Kakvo si ime dobio? - upita ga Sanja radoznalo. Vanja! A ti? Sanja! - rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja! Kako se to divno slaze! - rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda su ih njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to - ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga i kada podelis zvaku i kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug i ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz i kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce i unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to - domovina? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu? - upita je jednog dana Vanja. Oh, nista! Mladez… - odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu!- rece on. Zaista? - obradova se ona - podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je… - divio se Vanja. I meni se dopada… - kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes… - rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li da budes moja zena? - upita je. Hocu! - odgovori ona tiho - ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se! - rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja - sto ne bih podnela da zavolis neku drugu! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice! - pomilova je Vanja po kosi - Kako te ne bih voleo? - Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot!

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman! - rece uplaseno - A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi - ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. – Sanja , sta ti je? Sta ti se desilo? - upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista! - odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan! - zacudi se Vanja. – Pa, sta? - rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. – Je l’ me jos volis? - upita ga ona. Volim te! - odgovori on, zevnusi. Isto kao pre? Ne! Ne volis me kao pre? Volim te mnogo vise!

Ali u trenutku kada je Vanja pozeleo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara. Sve cesce je morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerki cija je boja podsecala na Vanjine plave oci. Ali i to je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad dog bi Vanja pozeleo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna macka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale - maksi! No i to je imalo svojih dobrih strana : osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo. Onda je Sanja pocela da se oblaci po prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes- krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili i u zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kcerka! - rece - Kako se zoves, duso ? – Sanja! - rece Sanja. – Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? - rece dama - I licis mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratis kuci! – Hvala, gospodjo! Hocu… - rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jendog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noncom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine velicine I presvlacili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica- lutaka, I to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi enko usao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno- on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli vise nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti. Sanja, koja ej bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rolsuama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rolsue izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kada je okretala okk zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi na svoj dlan: - Jao, sto je slatka igrackica! - rece Vanji - A gde joj se menjaju baterije? – Budalo! - viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva! – Pa, ona ume i da govori! - zacudi se dama- Sigurno ste je kupili u Italiji? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekad, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krecuci se na njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja… -Necu vise da zivim sa vama !- govorila je tuzno. –Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nesto lazete. Ne drzite se obecanja ! Ne umte da bidete verni.idem natrag u svoju bajku! Pred njoj se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije - sve je to bila samo odstampana iluzija. –Oh, hocu li se ikad probuditi iz ovog ruznog sna!- uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana- posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistro vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda je jedrila I na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila citav globus peske. Gledala je lavove I slonoce u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Sto je najlepse, ljudi I zivotinje koje je sretala u setnji globusom, bili su takodje, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci I ona mu je pricala sta je sve videla I dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci ! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je sa njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta sve ima u njemu ! Naravno, akos te fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku… Ako niste, sta se tu moze - za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocesta macka ili odneti slucajna vrana… Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpunoz aboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluci na ocajniski poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio - Zar nisi ostala u dzepu? – Molim te, ne govori tako glasno! - zamoli ga Sanja - Plasim se da ces me oduvati... Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lancicu… I vise se nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo, vikao: - Sanjaaaaaa! Sanjaaaa! Gde si? Javi se!- Ku-ku! Ku-ku! - zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba. –Gde si bio do sada ?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku…- lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postal toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa « Evropa ». Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zasto ?- cudio se direktor cirkusa.- Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati! – Zato sto je volim! - odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za citavih pola metra. Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop - Sanja kao da je propala u zemlju! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci: mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna?

avatar
pahuljica
Zaslužni član
Zaslužni član

Broj poruka : 1675
Ženski Bik Godina : 26
Lokacija : ...u mašti...
Datum upisa : 17.06.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od chegirl taj Uto Jan 10, 2012 1:49 am

''Sem onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Nema posedovanja. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude fer-plej- i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure.
To je moja filozofija života. Nisam sakupljač ni posrednik. Devizni ulog mi nije zarobljen u banci, jer je ostao širom sveta, kod raznih kelnera. Drži me osećaj da bilo kad, u bilo kom delu sveta, ono osnovno za život mogu ponovo da stvorim.''
''Vojska'' 9. jul 1992
avatar
chegirl
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 2818
Ženski Devica Godina : 23
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Still_dreaming taj Čet Avg 22, 2013 1:03 am


Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malograđanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o građanskom ratu? Pisaća mašina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoružani civili. Preko romana – reke beže čamcima izbeglice. Usred priče – nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku unifornu, jer su negde čuli da je “stil – čovek”. Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta…Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvađaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere. Opkolili mi emocionalni sistem. Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov… Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?


Ovo je najlepše što sam pročitao od njega! :kralj!:


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21550
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 16.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Still_dreaming taj Ned Mar 09, 2014 11:32 pm

Mi smo, zaista, genijalan narod!

Zaustavite prvog slučajnog Beograđanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvrijeđen što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se ičim bavio.

Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsjednici Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvrijeđeno što im još niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam.

Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svijetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.

Čuvena beogradska rečenica ‚‚Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti…” najrječitije govori o njihovoj urođenoj žudnji za vladanjem nad drugima.

Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje!

Svi bi da vas mijenjaju i da vam komanduju.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21550
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 16.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od polly88 taj Sub Nov 01, 2014 6:51 pm

‚‚Zapalio sam sveću i za mrtve i za žive. Ni jednima, ni drugima nije laka ova zemlja!"

Skitam i pričam


Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6219
Ženski Blizanci Godina : 28
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Dora_Mar taj Čet Dec 15, 2016 11:37 pm

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?
avatar
Dora_Mar
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 2795
Ženski Vodolija Godina : 25
Lokacija : negdje...
Datum upisa : 17.12.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu