Osmeh i jedno ''Ćao''

Ume da me iziritira. Jednom dok sam sestru otpraćivao na aerodrom, prodavačica je toliko bila zauzeta pričanjem preko telefona da smo morali da je čekamo razgovor da završi kako bi nas uslužila. Neverovatno nekulturno, ja bih joj zatvorio radnju.
Stvarno je najveći problem kultura ljudi. Ne znaju ni osnovne lepe načine komuniciranja, ovako kako jeste, mi ćemo pre da se zamrzimo ne znajući se, nego što ćemo međusobno da se volimo i poštujemo.

Moja osnovna kultura je da se javim ljudima kada udjem u prodavnicu ili na bilo komdrugom javnom mestu gde imam ikakav kontakt sa covekom koji radi. Ali, kada vidim namrsteno lice i nezainteresovanost da vam opise ono sto vas zanima kako bi vas privukla da kupite neki proizvod ili makar iz ciste pristojnosti da odgovori na zdravo, onda mi se i ne ulazi u tu prostoriju koja god da je. Evo na primer nas domar. Jedan covek je diva, uvek se javi. Ali zato jedan drugi mladji se ponasa kao da je ceo svet njegov. Nikad ni da se nasmeje. Prosla sam jednom, rekla zdravo, on me pogledao kao krava mrtvo tele. Drugi put isto, i treci takodje. Od tada ga i ne gledam i imam bas ruzno misljenje o njemu. Arogantan je do bola, kao da je zavrsio 5 fakulteta...
Kada se 3 puta nekome javim, a taj ne uzvraca, tu se vise ne radi o vaspitanju, vec o nepostovanju... A ko mene ne postuje, necu ni ja njega. Ponasacu se kao da ne postoji...

Ja vidim svoj osmjeh i onda kad sam ljuta, depresivna, neraspolozena kao znak vlastite pobjede, tako da se uvijek trudim osmjehnuti u znak pozdrava. Ako to ne ucinim, onda se cesto kajem, jer imam osjecaj kako ce me neko sad vidjeti kao nekog vjecno namrgodjenog. Tako to ocekujem i od drugih. Znam, kad radis na nekom salteru po cijeli dan, garant ti vise nije do osmjeha, ali se potrudi. nevjerovatno je koliko nekom drugom tvoj osmjeh moze da znaci

Uh, jako zna da me iznervira ta neljubaznost...U takvim situacijama se i ja uglavnom namrstim, ne mogu da budem ljubazna ako je neko sa duge strane neljubazan...
Razumijem da je mozda i naporno cijeli dan se smijeskati...ali zar je tesko pozdraviti i reci "Izvolite..."....Ne ocekujem izlive njeznosti, ali kulturno ponasanje da....I uglavnom se ne vracam na mjesta na kojima rade namrgodjene osobe, ako bas ne moram....

Veoma sam svesna činjenice da mala ljubaznost može nekome da popravi dan, pa se shodno tome trudim da uvek budem nasmejana i ljubazna. Znam koliko meni znači osmeh i lepa reč kada sam loše volje.
Logično je da, ukoliko neka osoba par puta ne uzvrati na bilo kakav način, jednostavno ignoriše, postaje neko ko je potpuno nevidljiv za mene. Takvo ponašanje smatram mešavinom nepostovanja i nedostatkom vaspitanja.

Opet da gnjavim institucijom ličnog primera kao malog-VELIKOG doprinosa celokupnoj slici našeg života.Mnogo je ljudi koji bi na ovu temu ispraznili šaržer u ime osmeha i javljanja kao nešto što je osnovna kultura i potreba u komunikaciji.Hvalospev u trenu,a za dva minuta na ulici ili bilo gde sve bi to bilo prazna priča.Osmeh i jedno ćao ili dobar dan je tako malo pažnje,a toliko značaja može imati.Da je stvarno tako bilo bi mnogo manje depresije,depresivnih ljudi.Nije to samo obaveza ljudi koji su iza tezgi,pultova ili slično.Njima jeste to opis radnog mesta i jeste to osnovna kulturološka čestica dobrog vaspitanja i pokazatelj temelja jednog karaktera koji treba biti za primer.Ali svako treba pokazati to zrno ljudskosti i topline,jer kako bi smo se izmedju ostalog razlikovali od divljaka i životinja(bez da se uvrede,možda se oni itekako javljaju jedno drugom).Osmeh i pozdrav se trebaju negovati i praktikovati svuda i još više.

Jesam već pisala na ovu temu, ali eto me ponovo. Moram jednostavno napisati kako to malo nečije znači puno nekom drugom.
Eto baš pre par dana, padala je kiša, i ja sva morka, kao da sam upravo isplivala iz neke baruštine prljave, ulazim u prodavnicu u kojoj radi jedan simpatični dečko. Neko bi me takvu nikakvu još i izbacio vani, ali on se široko osmehnuo i rekao nešto potpuno neočekivano: "Danas si posebno lepa."
Eto, meni je to ulepšalo dan, oraspoložilo me. Bela laž, njemu ništa, meni mnogo... Po takvom danu vam najmanje treba nečiji namršteni pogled.

Desilo mi se više puta da ne dobijem odgovor sa "druge" strane pulta... Ja se zaista trudim da ne dotiče to...
Umem da odgovorim drugačije, pogotovu na onim mestima gde idem često... I veštački se smejem da iziritiram tu osobu...
U osnovnoj školi smo obožavale da idemo po tim radnjam gde rade "namrštene" osobe, koje (čini mi se) mrze što su žive... Stalno bi zapitkivale nešto... Dovodile smo ih do ludila...

Razumem da ne voli svako posao kojim se bavi, ali može da se potrudi bar malo da i njemu i ljudima oko njega bude lepo...

Veoma je lijepo ako je neko u stanju da obavlja svoj posao sa osmjehom na usnama. Ja mogu da shvatim da ne mogu svi uvijek biti raspolozeni, ali me zaista zna iziritirati kada dodjem na salter i cekam, samo zato da bi doticni sluzbenik obavljao neki svoj poslic i ignorisao me. U Engleskoj su ljudi dosta rezervisani i hladni. Nedavno sam bila u Berlinu i odusevila se kako su svi nijemci bili nevjerovatno ljubazni i usluzni, bilo da se obratite za pomoc nekome na ulici, ili trazite uslugu negdje gdje cete za nju platiti. Lijepa rijec nista ne kosta, a mnogo pomaze. Mislim da bi od nijemaca mnogi mogli da nauce mnogo.

Malo se pitam da li neljubaznosti nasih ljudi doprinosi ekonomska kriza, ili je to ipak uglavnom nedostatak kulture?!