Dan za pamćenje

Buđenje udvoje... Poljubac i prva kafa na vrhu Ajfelovog tornja. Pariz pod nogama. Čvrsto držeći ruku jedno drugom, zakoračimo sa tornja na oblak. Poletimo zajedno ka Veneciji i kupujemo venecijansko staklo dok i poslednji komad koji nam se svidi ne bude naš. U trenutku najluđe opijenosti onim drugim usnama uhvati nas blic fotoaparata i fini fotograf nam priđe i sa osmehom nam pokloni svoje delo, poželevši nam dugovečnost. Ručamo u Pragu sve vreme se osvrćući oko sebe da nešto ne bi propustili jer žurimo dalje.

Odvajamo vremena da popijemo kafu sa Andrićem i Tolstojem u Tolstojevoj kući i Andrić mi govori da ga je moj profesor sasvim pogrešno protumačio u ''Putu Alije Đerzeleza'', a da je moje tumačenje ipak bilo tačnije(ah, kako bi to divan trenutak bio!). U istom trenutku stiže mi vest da sam položio i poslednji ispit i da sam konačno diplomirao. Andrić i Tolstoj mi čestitaju i rastajemo se sa njima.

Mi, ni jednog trenutka se ne odvajamo. I pored svih stvari koje vidimo, plašimo se da će nam neka iskra zadovoljstva u onim drugim očima promaći, i svakog časa je tražimo, u svakom novom trenutku najvažnije od svega nam je da vidimo osmeh jedno drugom. Počinje kiša i mi ne marimo. Topla, prolećna kiša. Svi su se rastrčali, a mi smo taj trenutak zapečatili poljupcem. Svet, sliven samo u nas dvoje. Mokri dlanovi na mokrim obrazima i rečenica: ''Heeej, volim te...''