Rečnik tradicionalnih simbola

Od vajkada su ljudi, suočavajući se sa moćnim silama, čije im je poreklo bilo nepoznato i koje su izmicale njihovom razumevanju, nastojali da ih uobliče u jedan čvrst kosmogonijski sistem - ne da bi ih ukrotili, jer to naprosto nije bilo zamislivo, već da bi njihovo delovanje učinili predvidljivim, i, samim tim, manje opasnim po sebe i svoju zajednicu.

Najčešće su ih pri tom personifikovali - po svom liku i obličju, ali i služeći se faunom i florom iz svoje neposredne životne okoline, jer drugih uzora nisu imali - kao božanstva sa svim atributima ljudskih svojstava; te personifikovane sile bile su im utoliko bliže, i razumljivije, što su bliže bile ljudskoj prirodi. Hirovita, svirepa, ravnodušna, svemoćna, božanska bića, rođena iz čovekove mašte, iz njegovog teskobnog doživljaja sveta i haotičnog životnog iskustva, bila su deo sistema, što je, čak i u najranijim ljudskim saznanjima, uvek bilo dobrodošlije nego odsustvo svakog sistema. Sve civilizacije, uostalom, pogotovo one najranije, uvek us na tome temeljile svoj praistorijski, pa i istorijski hod.

Nije, međutim, bila dovoljna ta antropomorfna identifikacija čoveka i njegovih božanstava, jer se brojne pojave, naizgled skrivenih moći, nisu samo time mogle objasniti. Lep mitski svet, stoga, počela su naseljavati i brojna niža božanstva, ograničenih, ali, ipak dejstvenih moći, sa kojima se takođe moralo živeti u prećutnom skladu i slozi. Bogu božje, a caru carevo, u jednom širem smislu značilo je integralno poštovanje, u okviru datog sistema, personifikovanih sila prirode čija se moć, za dugo vremena, nije mogla izbeći, niti smela osporiti. Klasična kazivanja o Prometeju i njegovom bratu, kao i lepoj Pandori, gotovo nedvosmisleno nas na to upućuju i upravo su ona postala ishodište brojnih simbola.

Suviše ćemo uprostiti stvari - možda i ozbiljno grešiti - ukoliko stanemo na stanovište da su takvi simboli nastali kao projekcija ljudske nesposobnosti da naučno objasne svoj svet. Moguće je da su upravo ti simboli, svojom duhovnom i imaginativnom snagom, služili kao bitan oslonac ljudskograzvoja: stožer koji je čoveku služio kao putokaz ka dosezanju božanskog. Za nas su, danas, simboli samo davnašnji, mitski san, prožet bezmernim lepotama; međutim, ne zaboravimo da su za čoveka prošlosti predstavljali duhovno uporište i da su predstavljali pretpostvaku njegove unutrašnje ravnoteže, kao i odnosa sa beskrajnim, zagonetnim spoljnim svetom. Jer, iskustvo nije samo ono što doživljavamo, već i ono na šta nas upućuju naša maštanja.

Moderna naučna saznanja upućuju nas da su simboli, pomoću kojih smo univerzalizovali doživljaj sveta, tek izraz naše podsvesti, ili kolektivnog nesvesnog. Međutim, za ranog čoveka, koji nam je svojevremeno te imbole iznedrio, oni su predstavljali stvarnost i stvarni život. Moguće je da su Dekart, sa svojim racionalizmom, i Frojd i Jung sa svojim teorijama o podsvesnom i nesvesnom, znatno unapredili ljudsku misao; ali, pošto su u pitanju samo tumačenja - nesumnjivo dalekosežna i osnovana, koja danas presudno utiču na poimanje sveta koji nas okružuje - ostaje i dalje pitanje nije li nas savremeni racionalizam odsekao od nekih naših blagodetnih korenova.

Žika Bogdanović - predgovor ,,Malom rečniku tradicionalnih simbola" (Libretto, Beograd, 2000)