Donošenje bitnih odluka

Pa, ,sto se kaze, covek je rastrzan u donosenju pravih odluka.
Ja sam osoba koja igra na sigurno. Razmisljam unapred sta sve moze da se desi. Mozda me to ponekad i koci u nekim jednostavnim stvarima, ali sta da radim. Takva sam. Jednostavno, ne mogu da dozvolim da se dogodi nesto nepredvidjeno. Moram da imam neko pokrice, i to je to.

Mislim da za bitne odluke ipak treba dobro razmisliti, jer ipak, one nam na direktan ili sporedan nacin upravljaju zivotom.
Uvek dobro razmislim, volim sigurnost. Manje bitne odluke obicno donesem brzopleto, lepo je zaputiti se u nepoznato.
Sto se tice dileme nakon donosenja odluke dal je nesto bilo ispravno ili ne, ona traje isto onoliko koliko je trajalo i samo donosenje odluke.

Gotovo da ne razmisljam.Uradim sto mi je u trenutku draze, i lakse, o posledicama ne brinem dok stvari ne postanu tako lose, da jednostavno moram da se okrenem i sredim stvar....

Uvijek razmisljam prije donosenja bitnih odluka...pokusavam sagledati sve prednosti i nedostatke...pokusavam sagledati kako ce neka od tih odluka uticati na dalji tok mog zivota...
Znam da je tesko bas sve predvidjeti, ali drugacije ne znam...ne mogu tek tako i bez razmisljanja da uradim nesto bitno...
A nakon donosenja odluke se trudim sto manje razmisljati...uglavnom tada sebi kazem da je tako bilo najbolje i ne analiziram dalje...

Najcesce dobro razmislim o svim razlozima za i protiv prije nego sto donesem neku odluku, pa tek onda uradim sto mislim da je najpametnije. U zivotu sam, medjutim, i neke vrlo krupne odluke donijela na brzinu, kada se cinilo da nema vremena za oklijevanje. Na primjer, da li napustiti zaraceno Sarajevo. Tu sam odluku donijela u nekoliko sekundi. Nekada sam bila i iznenadjena nekim stvarima koje bi mi se desile i morala da reagujem brzo, bez razmisljanja. Tada bi najvjerovatnije preovladale instinktivne reakcije. Moram reci da mi je nekada u ovim situacijama kasnije bilo zao sto nisam reagovala drugacije, ali sta da se radi.

Ponekad se pitam da li je neka donesena odluka bila dobra, ali obicno godinama kasnije, kada mi se ucini da bih mozda bolje prosla da sam uradila nesto drugo, a ne ono sto sam odabrala da uradim.

Ako se radi o nečemu što bi imalo velike posledice na život onda treba dobro razmisliti pre svega, mada nekada i male odluke, na izgled ne tako važne mogu uticati na život. Obično dobro razmislim pre svega, trudim se da izaberem ono što mi se čini ispravnim. Nekada idem i na rizik, pružim sebi šansu da ostvarim nešto, ali to su u glavom odluke koje ne vuku velike posledice.

Svaka čast Iko, mlad si momak i generalno imaš pravilan stav.

Odluke i ja!
Namerno sam odluke istavila ispred ono "ja" jer kad god su te odluke onda sam ja iza njih.
Skoro svaka odluka zavisi od mene.Kao da sam sama u kući.Oduvek mi se kaže "uradi onako kako misliš da je najbolje"
I onda sam ja "ta" koja donosi te ozbiljne odluke.Danima razmišljam o svemu, bilo je noći i kad nisam mogla da spavam, jer šta će biti zavislilo je od mene.
Bilo je odluka od kojih zavisi bukvalno život i to život dece.
Sećam se kad mi je saopštena početna dijagnoza naše ćere. Papilarni karcinom štitne žlezde.
Devojka 19 godina, zagrlila me i rekla mi "zar ja mama da umrem" Stegla sam je i rekla da neće i da je verovatno greška lekara.No to nisam mislila, jasno mi je bilo sve.
Za dve nedelje je bila na operacionom stolu.
Lekar sa VMA mi je pomogao za toliko što mi je preporučio nekoliko endohirurga.
Moj muž to nije mogao da podnese. Otvorio je bolovanje i plakao je stalno i nije mogao ništa, niti je učestvovao gde će da vodimo dete.
Bio je uz mene za toliko da se ne srušim, jer ako se ja srušim On mora da me podigne i da spasem naše dete.
To je jedna od ozbiljnijih odluka, gde noćima nisam spavala i gde sam odlučivala ko će da nam spase dete(mislim na lekara)
Tako isto i za ovu "barabu" , nije imao nek ozbiljne zdrastvene probleme, Hvala Bogu, ali te sitne (sitne su samo zato, što je Sandrino bilo mnogo ozbiljno) je imao i tu sam ja bila ta, koja je rešavala šta kako i gde.
Mnogo mi je pomogla jedna prijateljica iz detinjstva, koja je sa mnom učestvovala u svemu. Videla je da je sve na meni.
U hodu sam tražila savete i u hodu rešavala sve oko tih bitnih odluka.Noći sam provodila na netu i tu tražila savete.Znači na sve strane.Samo da ne pogrešim.

Ove odluke oko kuće i to je na meni.No one mi nisu teške, jer sam navikla.
Prolazi mi kroz glavu kupovanje veš mašine.Sama sam je kupila, kao i mnoge druge stvari u kući.
Mnogima je to ne shvatljivo, pa i meni,al šta ću, suprug zaista mnogo radi, pa te "sitne" odluke ga i neiteresuju.
Dok ozbiljne, ne može da podnese, klone, razboli mi se, plače itd...onda mi je i on na leđima.

Slušam ga ovih dana, svaki dan se po nekoliko puta čuje sa majkom, nikako da ode.
U grču je bio, da sam počela da brinem za njega.
Dok ga nisam bukvalno spakovala, taj nije bio spreman da ide.
Verovatno sam ja doprinela svemu ovome i sebi oduvek stavljala odgovornost za sve ili je to što sam mlada sazrela i donisila odluke i kao dete.

(izvinjavam se, malo je duži post )

O kako volim svoje stare postove!
Nista to...Uvijek dobro razmislim o tome sta cu da uradim i zbog cega.Cesto imam plan, tacnije sliku krajnjeg rezultata mojih postupaka.Medjutim, moji razlozi ZA bi cesto drugim ljudima bili razlozi PROTIV...Gotovo nikad se ne slazem sa ljudima koji mi daju svoje misljenje o tome.
Nikad nisam sigurna u svoju odluku, usput analiziram razvoj situacije, mijenjam sto mora da se promijeni, ali ne odustajem...Sacekam posledice pa zakljucim jesam li grijesila ili ne.Rijetko se predomisljam.

U donošenju bitnih odluka sam samostalan. Saslušam ja i savete ali ipak bude kako ja odlučim, tj. mislim da je ispravno. Uglavnom dobro razmislim o svemu, isplaniram sve, ali se desi nekad i da nepromišljeno nešto uradim - ili pak da nisam ni svestan da je to neka krupna stvar. Pošto imam dugačak fitilj i ne planem lako, uglavnom dugo planiram i razmišljam pre donošenja neke bitne odluke.
Zaključak bi bio da umem i da budem brzoplet po nekad, što je čak i dobro jer za neke odluke što više razmišljam - to sam u većoj dilemi.