Koliko, u stvari, poznajete sebe?

Mislaim da poznajem sebe prilicno dobro, samo sto to ni samoj sebi ne priznajem Tacno znam kako bih odreagovala u odredjenim situacijama, na stranu sto to nikada ne priznajem drugima, ako je u pitanju nesto sto ce da pokvari moj ugled.

Umem da istrazujem sebe, ali ne bih znala reci koliko to cesto radim. Uhvate me momenti samokritike u kojima raspravim sa sobom sve sto imam i onda sam mirna neko vreme. Ili je bar tako u vecini slucajeva...

Mrzim predvidljivost, pa se trudim da povremeno iznenadim nekim svojim postupkom i samu sebe. To je kao moje testiranje i postavljanje nekih novih granica. Poslije toga imam neki fin osjecaj, a nerijetko iznenadim i sve oko sebe.

Desava se da iznenadim sama sebi svojim postupcima i reakcijama...mislim da cu samu sebe upoznavati cijeli zivot...da nove situacije i novi dogadjaji doprinose da saznajemo nesto novo o sebi...
I, da preispitujem se, analiziram i pricam sa mojim ja dosta cesto....

Iako imam vek ipo,i mislim da fantasticno poznajem sebe, jer se uvek suocim najpre sa samom sobom...ja, imam momente kad iznenadim ne samo sebe, vec i sve koji me znaju.Verovatno to moje cutanje, i preispitivanje, sta, kako, kad, me dovede do toga da nekada reagujem onako kako nikako ne bih 'smela'...Sinoc sam sebe iznenadila, a moje sokirala.. ..a, sad sam sokirana sama sobom ..verovatno zato sam sav dan sam cutljiva, i bzv..

Vise puta mi se desilo da kazem da ja nesto ne bih...Ma nema sanse...A onda isto to i uradim.Mijenjaju se okolnosti pa se mijenjam i ja.
Ne znam koliko poznajem sebe.Imam neku sliku o sebi, a onda shvatim da me svi gledaju drugacije, to se uopste ne poklapa.Nekad se zapitam ko je u pravu, ali misljenje drugih ljudi nikad mi nije bilo narocito vazno.Volim paznju, a sad je li dobra ili losa, ne interesuje me.
Te "seanse" imam stalno nekako mi je najljepse kad sam okruzena ljudima, ali u svojim mislima.Ista lica, iste situacije mi brzo dosade, sad sam u toj fazi.Sve mi je dosadno.Trebaju mi novi ljudi,dogadjaji, neki novi problemi...

Ja sam mislila da sebe odlicno poznajem i da tacno znam kakva sam. Onda sam otkrila da sam jaca nego sto sam mislila. Pa da nisam bas toliko nepobjediva i nesalomiva kako mi se u jednom trenutku ucinilo. Mislila sam da nikada ne bih mogla pozeljeti da uradim neke stvari u zivotu. Onda sam ih zeljela vise nego sto sam ikada zeljela ista drugo u zivotu. Pa sam i to prebolila.

Upoznavanje samog sebe je proces koji traje citav zivot. Put spoznaje krivuda pred nama svo vrijeme i katkada na njemu ugledamo predivne pejzaze za koje nismo znali da su tu. A katkada dozivimo velika iznenadjenja, mozda cak i strah. Sve to je zivot.

Sebe poznajem toliko dobro da nikad neću reći da se nešto meni ne može desiti. Mogu da budem jedino sigurna da ću uvijek uraditi ono što mi je merak u tom trenutku, ako se to ne kosi sa mojim dostojanstvom i sa savješću, takođe da ću stati iza svojih postupaka, ma kakve posljedice bile.
Postoje etiči principi, koje sam dokazala sebi da posjedujem i na koje se uvijek mogu osloniti. Dok mi se dešavalo da se iznenadim koliko jaka, koliko slaba, a i koliko ravnodušna mogu da budem. Tako da sam jedino sigurna u ono što sada osjećam, mislim i radim, ne postavljam se naglas već odavno u situacije drugih ljudi.