Inspirativni tekstovi

Meni su posebno zanimljive kolumne Voje Zanetica iz Vecernjih novosti...

"Braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, građani i građanke, narode!
Kucnuo je odsudni čas da i mi u Srbiji damo svoj doprinos globalnoj borbi za slobodu i ravnopravnost, te da se našim protestima pridružimo braći u Tunisu, Egiptu, Libiji, Jemenu i Bahreinu! I mi smo bez perspektive i nade, i mi smo potlačeni i obespravljeni, i mi nemamo šta da jedemo i gde da se zaposlimo! Ali, pre no što, naoružani moćnim besom i gromkim očajem, krenemo u bitku u kojoj nemamo šta da izgubimo, te pre no što se začuje glas nas koji smo predugo ćutali, uzmimo u obzir izvesne okolnosti koje, malkice, čine našu borbu specifičnom:

Za razliku od arapskih zemalja gde je, u trenutku kada pišemo ovaj slobodarski proglas, relativno toplo (Tripoli 17, Kairo 18 stepeni) i ne pada sneg, nama je kretanje nezadovoljnoga naroda ograničeno zbog niske temperature i snežnih padavina. Ne izlazimo napolje ni do samoposluge, što i nije loše, jer nešto i nemamo para da u njoj kupujemo. Sem toga, nešto smo kijavičavi i gripozni, a bog te pita koliko ćemo to još da budemo, jer su nestašice lekova, a može se desiti i da lekari počnu da štrajkuju... Dodatno, pojedini od nas moraju da ostanu kod kuće i zbog štrajka prosvetnih radnika: nema ko da čuva decu.

Nadalje, u odnosu na našu nesvrstanu braću Arape, koji imaju naftu i turizam, mi nismo baš u tolikoj mogućnosti da se luksuziramo izlaskom na proteste i blokadom sveukupnih privrednih aktivnosti. Ovo drugo nam je posebno teško da učinimo, jer su naše privredne aktivnosti odavno blokirane neuspešnim privatizacijama, neizvršenim ekonomskim reformama i preglomaznim i prezahtevnim državnim aparatom. Lako je Libiji da ima građanski rat, kad joj je BDP po glavi stanovnika veći 2,6 puta nego Srbiji. Ili, kamo lepe sreće da mi imamo trke Formule 1, pa i mi bismo protestima mogli da odložimo početak sezone za Barnija Eklstona, kao što je to učinjeno u Bahreinu. A ovako - teže, baš.

Tu su, zatim, problemi koje bismo mogli da imamo sa izvesnim organizacionim aspektima revolucije. Oružje, na primer. Nije da ga nemamo, ali smo dobar deo municije potrošili pucajući u vazduh prilikom proslave Nove godine, Božića i srpske Nove godine. Potom otimanje tenkova od vojske isto predstavlja problem: pitanje je da li ih i koliko imamo u ispravnom stanju, a još veće je pitanje da li vojska uopšte ima goriva da bi ih izvela na ulice. I na kraju, revolucija je pod velikim znakom pitanja, s obzirom da je za nju potrebna izvesna količina sukoba sa snagama reda: a naši policajci su doskora bili u štrajku, a kad nisu onda rade za 75% prosečne plate - što je dovoljno da jednom godišnje obezbede Paradu Ponosa i poneki fudbalski derbi. Za ostalo ih baš zabole pendrek.

Ko bi, potom, podržao naše proteste? Zar sada, kad smo pred prodajom Telekoma da očekujemo da nas podrži neka zemlja iz koje je potencijalni budući kupac? Zar sada kad su se tek vaspostavile subvencije za otvaranje fabrika, da sprečimo avansnu zaradu budućih investitora? Koji će to NATO da preti intervencijom, pred početak pregovora između Srbije i lažne države Kosovo? I koji će to Barak Obama ili Ban Ki Mun da razgovaraju sa Cvetkovićem sada, pred najavljenu rekonstrukciju vlade, a u znak podrške narodnim zahtevima za demokratskim promenama u Srbiji? E, Libijci, lako je vama, vi imate Gadafija...

Posebnu otežavajuću okolnost za naše proteste i našu revoluciju predstavlja nepovoljna situacija u medijima. U Egiptu se Hosni Mubarak obratio građanima u večernjim časovima, ovde bi morao da sačeka da prođu „Dvor“ i „Parovi“, da bi ga neko uopšte i gledao. Proglas našeg revolucionarnog komiteta bi, takođe, teško našao mesto u novinama, jer se tamo na naslovnim stranama pevačice razvode od muževa i po dva meseca, a preostali slobodni prostor zauzimaju rijaliti zvezde i ostale VIP javne ličnosti, politički sakupljači predizbornog rejtinga, eksperti, analitičari i ostali tradicionalni davaoci mišljenja o svemu i svačemu.

I na kraju, dragi revolucionari, nepremostivu teškoću predstavljaju naši zahtevi. Šta da tražimo? Više demokratije nam ne treba, i ovo nam je mnogo, skoro pa anarhija. Diktaturu je takođe teško zahtevati, to smo valjda probali - pa nam se nešto nije dopalo. Opoziciju na vlasti je teško zahtevati, pošto se vlast predstavlja kao opozicija bivšoj vlasti, a opozicija, većinom, zastupa iste stavove kao vlast. Plus, trećina vlasti je već u opoziciji, pa to našu zajedničku stvar čini još komplikovanijom. Da ne pričamo da je nove ljude, naše buduće vladare, takođe teško naći, jer nema nikog ko bi hteo da to bude, a da to već nije bio... Bolji standard i više radnih mesta da tražimo, doći će MMF da nam objasni da nema para... Dakle, realno, teško je odlučiti koji će biti zahtevi naše revolucije, a izeš revoluciju bez zahteva. Nije nemoguća, ali je prilično nelogična.

Stoga, braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, građani i građanke, narode! Kad bude malo toplije, u neko vreme kad na televiziji nije nešto interesantno, kad bude policije spremne za tuču i vojske za intervenciju, kad ne budu neki izbori ili štrajkovi, te kad bude podrške u svetu, nađemo se na ulicama i trgovima, da ćutimo zajedno i da se družimo sa praznim transparentima u ruci. Pa i da se samo vidimo, i to je nešto.

Živela naša revolucija, jedinstvena na svetu!"

Лајка и снови

Сада се зна да је она тих ноћи, у којима сам јој махао са дворишне терасе, већ одавно била мртва.

Ових дана сви су говорили и писали о Гагарину, а ја се присећам Лајке, првог живог створа који је кружио око Земље и, наравно, прве жртве у свемиру. Сви смо тада, чини ми се, били заљубљени у тог пса, мешанца, којег су шинтери ухватили на улици у Москви, а совјетски научници прихватили као озбиљног кандидата за лет у свемир. Наиме, рекли су они, пас који је у стању да преживи московску зиму на улици сигурно ће издржати и напор космичког путовања. Не зна се право Лајкино име, као ни ко је био њен оригинални власник. Када је донета у свемирски центар, добила је неколико имена, укључујући Кудрјавка и Лимончик, али је на крају остало име Лајка (које је заправо назив за неколико врста паса сродних хаскију). Сама Лајка је највероватније била мешавина хаскија и теријера.

Када су стигле вести о лансирању Спутњика 2 са Лајком, трећег новембра 1957, мој живот се претворио у гледање у небо, поготово оно ноћно. Пиљио сам у небо у потрази за светлом тачком која је, за разлику од непокретних звезда, клизила преко неба. Очи су ми сузиле од напора и када би ми се учинило да кроз призму суза видим ту тачку, махао сам јој као да Лајка може да ме види из свог новог свемирског дома.

Сада се зна да је она тих ноћи, у којима сам јој махао са дворишне терасе, већ одавно била мртва. Совјетске власти су дуго тврдиле да је Лајка била успавана или отрована, али сада се зна да је угинула у мукама због прегрејавања њене кабине. Лајка је вероватно угинула већ приликом четврте орбите, тако да је Спутњик 2, могло би се рећи, био мали летећи гроб. Тај гроб је летео пет месеци и направио 2.570 орбита, да би се половином априла 1958. године потпуно распао и изгорео приликом повратка на земљу.

Ништа од свега тога нисам тада знао. Довољно ми је било моје веровање да нам Лајка наговештава долазак величанствене будућности. Градња свемирских база и флотила космичких бродова, веровао сам, тек што није почела и озбиљно сам размишљао у којој би колонији било најбоље живети. База на Марсу није долазила у обзир због страшних Марсоваца; Месец је био одвише близу Земље; Венера је звучала примамљиво, што је разумљиво, а Сатурн је обећавао највише авантура. Од саме помисли да ћу доживети 21. век тресла ме је грозница, јер је тада, у том веку, све требало да буде другачије, поготово сам живот. У тој будућности, уверавали су нас прогнозери људских судбина, човек неће морати више да ради, јер ће све послове у кући и на послу преузети послушни роботи. Писци научне фантастике утркивали су се ко ће уверљивије да прикаже ту сјајну будућност, иако се мора признати да су највећи међу њима – као што су Исак Асимов, Станислав Лем, Артур Кларк, Урсула Легвин и Филип Дик – користили сваку прилику да упозоре на то да они нису пророци већ само писци који беру плодове своје имагинације и инспирације.

Али шта је могао да зна деветогодишњи дечак за кога је свемир био оно што је Елин Пелин, бугарски писац за децу, написао у књизи „Јан Бибијан на Месецу”? Ту бих, на Месецу, дакле, шетао са Лајком, бацао јој неки штап и миловао је по глави када би ми га, сва задихана, донела и спустила испред мојих ногу. На скафандер уопште нисам помишљао јер ми је било нормалније да замислим да човек свугде једноставно дише, исто онако како дише на Земљи. (Па и у серији филмова „Ратови звезда” нико не носи заштитна одела, поготово не скафандре, из простог разлога што би они успоравали радњу и одвлачили пажњу гледалаца.) И зато смо Лајка и ја били исти онакви какви смо били на Земљи и заједно смо одлазили на спавање, да бисмо се наредног дана затекли у некој новој авантури.

Све сам то шапутао Лајки док је Спутњик 2 нехајно прелетао преко мене а мало Лајкино тело одавно престало да шаље податке. Незнајући то, ја сам и даље стајао на тој дворишној тераси и сањао свет који ће једног дана сигурно бити бољи. Није ли због тога Лајка летела преко неба, као уосталом и Гагарин и сви они други космонаути?

Наравно да нису. Летели су због пропаганде која им је била потребна у време „хладног рата”; летели су да би проверили податке за усавршавање разног оружја и свемирских штитова, летели су да би уверили свет да су они бољи од свих осталих, поготово од оних других који су такође летели и кружили око наше планете. Нико, наравно, није летео због једног деветогодишњег дечака, због хиљада и хиљада деветогодишњих дечака и девојчица који су широм света гледали у небо и махали Лајки, уверени да она представља почетак остварења њихових снова, почетак новог света.

Ништа, авај, није остало од наших снова, као што ништа није остало од мале Лајке. Међутим, лаж идеологије која нам је тада понуђена и даље је иста, и свет, заправо, никада није био гори, никада није нудио тако мало наде као данас. Лаж о Лајки само је био увод у свет начињен од лажи, свет који се, на сву нашу срећу, срушио под теретом властите тежине. Али идеологије лако устају из мртвих и, као сви вампири, постају све отпорније, све способније да преживе, пуштајући своје незасите пипке према нама.

Понекад ноћу, поготово када је небо ведро, одем у неки мрачнији део дворишта, забацим главу и чекам. Чекам да се негде појави мала светла тачка, нека нова Лајка, иако добро знам да живот не може да почне ис почетка. Чекам као да сам деветогодишњак који и даље верује у чуда. Чекам, јер ако престанем да чекам, признаћу да сам све изгубио, чак и снове.

Jednom davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog dana dolazio prvi na posao.

Bio je vredan. Veseo. Jednom rečju, bio je srećan dok je radio. Pevušio je vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični.

Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio da se mrav previše zabavlja a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i šefa koji bi ga kontrolisao.
Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.

Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju dolazaka i odlazaka mrava na posao (odnosno sa posla). U tu svrhu, uspostavila je sistem prijemnih i odlaznih dokumenata.

Sa vremenom, broj dokumenata se povećavao i zbog povećanog obima posla oko papira morali su da zaposle nekog ko bi pripremao papire i izveštaje.

Zaposlili su Pauka koji je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.

A mrav? Mrav je i dalje radio kao i pre.

Izveštaji koje je dostavljala Bubamara su bili izvanredni. Direktor Stršljen je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od Bubamare i uskoro je počeo da zahteva: uporedne studije sa grafikonima, analize trendova razvoja, itd.

Da bi se zadovoljio direktorov zahtev, bilo je nužno da se zaposli Hrčak koji bi bio direktna pomoć direktoru. Njemu su odmah kupili nov računar sa štampačem.

Srećni i vredni mrav je i dalje radio kao i pre. Jedino se požalio da bi mu bilo lakše ako bi imao neki računar. Nisu mu odobrili.

Ovo je bilo prvi put da se Mrav na nešto požalio i direktor Stršljen je odmah shvatio da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava.

Na novo radno mesto je zaposlio Cvrčka. On je odmah po svom dolasku zamenio celokupni nameštaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim, LCD ekranom.

Broj računara je narastao i morao je da se kupi i instalira i mrežni server.

Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio njegov pomoćnik i u prethodnoj firmi). I tako je zaposlio Stenicu.

U isto vreme Mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan. Opet je tražio računar. Opet mu nisu odobrili.

Situacija sa Mravom, zabrinula je Cvrčka i on je zaključio da mora da naruči studiju o zadovoljstvu zaposlenih u firmi. U poznao je sa tim direktora Stršljena koji je shvatio Cvrčkovo objašnjenje i odobrio angažovanja agencije za te potrebe.

Skupa studija je urađena i Cvrčak je počeo da primenjuje predložene motivacione metode. Svuda je okačio motivacione plakate. Vodio je Bubamaru, Pauka, Hrčka i Stenicu na motivacione treninge u poznata letovališta.

Mrav je i dalje, ali nevoljno, radio. Čitao je motivacione poruke na plakatima i nikako nije mogao da nađe nadređene kad su mu trebali. Jednostavno, ili nisu bili tu ili nisu imali vremena za njega.

I tako je vreme teklo.

Direktor Stršljen je i dalje dobijao redovno svoje perfektne izveštaje, ali su oni počeli da pokazuju da firma nije više tako rentabilna kao pre.

To ga je duboko zabrinulo i morao je da reaguje.

Unajmio je najelitnijeg konsultanta, gospođu Sovu. Sovin zadatak je bio da izvrši potpunu analizu organizacije i poslovanja firme i da predloži rešenja da bi firma poslovala rentabilno.

Nakon tri meseca, Gospođa Sova je direktoru predala sledeći izveštaj: "U firmi je previše zaposlenih!"

Direktor Stršljen je oduševljeno prihvatio stručnu analizu i odmah otpustio:

- MRAVA.

Naravoučenije:

Nikada nemoj da budes srećan i vredan mrav.

Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa.

Nesposobnima ne trebaju nadzornici.

Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokazuj da si veseo kada radiš, jer za to nema opravdanja.

Ako, ipak, na svaki način želiš da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš morati da radiš za Stršljena, Bubamaru, Pauka, Hrčka, Cvrčka, Stenicu i Sovu. Ali tada nećeš moći da radiš ni kao Mrav. Jer da bi održao firmu moraš da se družiš sa stršljenovima, bubamarama, paucima, hrčcima, cvrčcima, stenicama i sovama.

Naravoučenije 2:

Nažalost, cela priča je utemeljena na univerzitetskim naučnim istraživanjima koja kažu da većina ljudi
teži ka parazitskom životu.

Neke ljude pamtimo po njihovom izgledu, druge po onome što su rekli, treće po onome što su uradili, a neke pamtimo po tome što ih nismo upamtili. Njihova imena su nam uvek na vrhu jezika, ali nikako da ih izgovorimo. Reči nas izneveravaju i sve se pretvara u nerazgovetno mucanje koje uništava govor i pretvara reči u zvučne slagalice. Neprijatne situacije nastaju u trenutku kada sretnemo te ljude na ulici ili u autobusu ili, možda, u pošti. Tada se ispostavlja da oni nas pamte bolje nego mi njih i kada nas spaze, usne im se šire u osmeh i prilaze nam ozarenih lica, spremni – ukoliko je potrebno – da provedu naredna dva dana u razgovoru s nama. Međutim, mi ćutimo, piljimo u vrhove naših cipela kao da svakog trenutka mogu da počnu da rastu. Nastojimo da po svaku cenu izbegnemo njihov pogled, jer strepimo da će u našim očima prepoznati da ne znamo ko su. Sve što kažu i opisuju do najmanjih sitnica zvuči kao nešto što se dogodilo nekom drugom, nekome ko vas dobro poznaje, ali taj neko ipak niste vi. Strpljivi ste samo zato što se red u pošti polako pomera i što ćete tako uspeti da se napokon odvojite od tih neznanaca koji znaju mnoge detalje iz vašeg života, detalje kojih se ni vi više ne sećate i koje niste nikome ispričali, ni svojoj ženi, ni najboljem drugu iz vojske, pa čak ni svom psihijatru.

Na primer, među prijateljima mojih roditelja, prisećam se kao kroz maglu, postojao je jedan stariji čovek koji nije previše učestvovao u razgovoru, ali koji je na kraju neke diskusije, kao da želi da je rezimira, uvek ponavljao: „Da, da... Život nije trka, život nije takmičenje...” Onda bi stavljao šešir na glavu i odlazio u noć.

Danas se pitam da li je on doista postojao ili sam ga stvorio u nekom kutku moje mašte. Liči na jedan lik iz mojih ranih priča, na Rubena Rubenovića, predratnog trgovca štofovima, ali koliko znam junaci raznih priča i romana još nisu počeli da se pojavljuju u stvarnosti. Stoga mi jedino preostaje da i dalje nagađam i da se nadam da će se ta mala tajna jednog dana sama razjasniti.

U međuvremenu, sve češće mi padaju na pamet njegove reči, jer ako postoji nešto oko čega se danas svi slažu, onda je to činjenica da život jeste trka i da život jeste takmičenje. I to trka koja ne zanima sve ljude i takmičenje u kojem mnogi ne žele da učestvuju. Međutim, uzaludno je naše opiranje. Gotovo svi drugi misle drugačije i čine sve što mogu da bi vas uvukli u sve to. Satima će vas, na primer, nagovarati da kupite jedan od „pametnih telefona”, koje oni već imaju i koji vam omogućuju da budete povezani sa bilo kim i bilo čim na ovom svetu, uključujući i samog sebe. Doduše, tada govorite malo ukočenim, robotskim jezikom, ali brzo ćete se na to navići. Osim toga, budući da je u pitanju statusna stvar, kupovinom tog telefona porašće vam ugled u društvu. U očima prolaznika postaćete „onaj koji ne obraća pažnju na prolaznike”, „rob najmanjeg ekrana”, predstavnik „brzog života” i „neprekidne umreženosti”. Sve u svemu, postaćete zastupnik brzine i ideolog neprestane promene, upravo onog od čega ja pokušavam da se sakrijem i potražim utehu u sporosti.

Stoga u poslednje vreme pokušavam da otkrijem ko je bio taj stari poznanik mojih roditelja i da doznam odakle potiču te dve male fraze: „Život nije trka” i „Život nije takmičenje”. Zamišljam da je taj poznanik mojih roditelja bio pesnik i da su to fragmenti neke njegove pesme, napisane poučnim tonom, kao savet i uputstvo kako treba živeti. U vreme kada je on to napisao, život je tek počinjao da hvata zalet i otkriva brzinu, tako da je njegova pesma tada protumačena kao satirično viđenje tadašnjeg stanja stvari. Ali stvari su se promenile i ta pesma bi sada bila shvaćena kao proročka vizija, nešto kao ublažena verzija proročkih stihova Viljema Blejka. Sigurno bi se Blejk zgrozio kada bi se suočio sa našim svetom, mada bi – verujem – rado koristio kompjuter za dalji rad na svojim ilustrovanim knjigama.

Ne mogu da poverujem da ima još ljudi kojima nije dojadilo da jure za vremenom, da istovremeno rade nekoliko stvari, u pomami da budu najbolji ili najbrži. Zašto moramo da budemo bolji, zašto moramo da budemo prvi? Olimpijsko geslo ne glasi: „Važno je biti prvi”. Ono glasi: „Važno je učestvovati”. Drugim rečima, pobeda jeste važna, ali svet neće propasti ukoliko se ta pobeda ne ostvari. Pravi takmičari se prvenstveno bore protiv sebe, jer mi smo sami sebi najveći protivnici. Telo uvek igra neku svoju igru a o igrama (i spletkama!) uma ne treba ni govoriti.

Prema nekim istraživanjima ritam života u Evropi i Americi je podjednako brz radnim danima, od ponedeljka do petka. Razlika se uočava samo za vreme vikenda. Naime, tada Evropljani naglo usporavaju ritam i uživaju u neradnim danima, dok ritam američkog života ostaje podjednako ubrzan i niko nema vremena za odmor. Subota je radni dan, kao i svi ostali, a i nedelja je blisko prati. Uskoro će u Americi svi dani biti isti. Nadam se da se slična stvar neće desiti u Evropi, jer bi nekima kod nas to moglo da posluži kao argument protiv Evrope. (Mogu da zamislim zajapurenog diskutanta u skupštini koji trijumfalno govori: „Zamislite, pa oni rade svih sedam dana u nedelji!”) Na svu sreću, Evropljani vole da se odmaraju, kao da su i do njih dospeli oni krhki fragmenti koji kažu da „...život nije trka, život nije takmičenje...”.
David Albahari

Ako bismo mogli smanjiti svetsku populaciju na jedno selo od 100 ljudi,
i da pritom sva ostala postojeća merila ostanu ista, to bi izgledalo otprilike ovako.
Bilo bi:
57 Azijata
21 Evropljanin

14 iz Zapadne Hemisfere
8 Afrikanaca

52 bi bili ženskog pola
48 bi bili muškog pola

70 ne bi bili belci
30 bi bili belci

70 ne bi bili Hrišćani
30 bi bili Hrišćani

89 bi bili heteroseksualni
11 bi bili homoseksualni

6 ljudi bi posedovalo 59% svetskog bogatstva i svih 6 bi bilo iz Amerike.

80 bi živelo ispod standardnih uslova života

35 ne bi bilo sposobno da čita

50 bi patilo od neuhranjenosti

1 bi bio blizu smrti

1 bi bio blizu rođenja

1 (da, samo 1) bi imao fakultetsko obrazovanje

1 (da, samo 1) bi posedovao kompjuter.

I kada se naš svet posmatra iz jedne takve umanjene perspektive, potreba za prihvatanjem, razumijevanjem i obrazovanjem postaje više nego očita.

I zbog toga:

Ako imaš hranu u frižideru, odeću na sebi, krov iznad glave i mesto za spavanje, bogatiji si od 75% ljudi na planeti.

Ako si se probudio ovog jutra zdrav, u boljoj si situaciji nego milion drugih koji neće preživeti ovu nedelju.

Ako imaš novca u banci, novčaniku ili štediš sitniš u nekoj posudi, spadaš u sam vrh od 8% svetskog bogatstva.

Ako možeš prisustvovati crkvenom ili drugom religijskom obredu bez uznemiravanja, hapšenja, mučenja ili smrti, u boljoj si situaciji od 3 milijarde ljudi u svetu.

Ako nikada nisi doživeo opasnost bitke, usamljenost zatočeništva, agoniju mučenja ili muku gladovanja, tada si u prednosti u odnosu na 500 miliona ljudi svetske populacije.

Ako držiš uzdignutu glavu sa osmehom na licu i pritom si zaista zahvalan, blagoslovljeniji si od većine koja to može, ali iz nekog razloga ne radi.

I ako možeš da pročitaš ovaj tekst, u boljoj si situaciji od 2 milijarde ostalih ljudi na planeti koji ne znaju uopšte čitati.

Ako . . .
Ako u vasem frizideru ima hrane, na vama odece, nad glavom imate krov i krevet u koji cete leci, bogatiji ste od 75% stanovnika ovog sveta.
Ako imate racun u banci, novac u novcaniku i nesto sitnisa okolo u nekoj kutijici, spadate medju 8% najbolje stojecih ljudi na svetu.
Ako mozete da procitate ovu poruku upravo ste visestruko blagosloveni: neko je mislio na vas, ne spadate medju dve milijarde nepismenih, a imate i kompjuter!
Neko je jednom rekao:
* Radite kao da vam novac nije potreban.
* Volite kao da vam niko nikad nije naneo bol.
* Plesite kao da vas niko ne gleda.
* Pevajte kao da vas niko ne cuje.
* Zivite kao da je Raj na Zemlji.

"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama: "Zao mi je sto sam ti nanio bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo te cijenim ", Cuvaj se " ili " Oduvijek sam te volio ali ti to nikad nisam rekao".

Osmeh



- Osmeh ne koštа ništа, а znаči mnogo,
- On obogаćuje one koji gа primаju, а ne osiromаšuje one koji gа dаju,
- Trаje trenutаk, аli je sećаnje nа njegа kаtkаd večno,
- Niko nije dovoljno bogаt dа bi gа propustio, niti je tаko loš dа gа ne zаslužuje.
- On čini ljude srećnim, olаkšаvа im rаd а očevidаn je znаk prijаteljstvа,
- Dаje odmor umornimа, obeshrаbrenimа vrаćа hrаbrost,
- Mnogo vredi, а ne može se kupiti, pozаjmiti niti ukrаsti.Može se sаmo pokloniti i primiti,
- I аko nekаd sretneš osobu kojа više nemа osmehа, budi velikodušаn, dаj joj svoj. Jer niko ne osećа tаkvu potrebu zа
osmehom, kаo oni koji ne mogu dа gа dаju drugimа.

NADA, PAD I PODIZANJE

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Ako zaviriš čoveku u dušu, shvatićeš da postoji gomila karakternih osobina, podjednako raspoređenih da se od njih može sastaviti celokupno društvo. Međutim, iz mnogih razloga - odrastanja, druženja, rada i događaja - jedan karakter se ističe i pokazuje čoveka onakvim kakav je zapravo. Mi smo niko, jer po rođenju nemamo izraženu karakternu crtu, ali, opet, mi smo svet, jer tih crta imamo u izobilju.

Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran - da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.

Nada je kao Sunce. Kao vatra. Uništava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao što virusi ne prežive u ključaloj vodi koja stoji iznad vatre, tako će i ono loše nestati jer je oterano istinskom nadom.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

Inspiracija nikad ne dolazi sama od sebe. Ona jeste u nama, ali je sami ne možemo pokrenuti. Kao što jedan kamen ne može upaliti vatru dok ga drugim kamenom ne udarimo, tako i inspiracija neće doći dok nam neko drugi ne pomogne da tu varnicu stvorimo.


Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti.
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim. Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od osećanja koje se ne može opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak našem strahu da će se desiti ili možda neće ono čega se plašimo, a da pritom na to ne možemo uticati. Iako znamo da neke stvari ne možemo promeniti, mi i dalje strepimo, plašimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom. To je cena ljudske pameti. Čini mi se da životinje nemaju takvih problema. One su u prednosti kada su osećanja u pitanju. Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i osećanja čistija. Kada se plaše, plaše se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze. Kladim se da je u nekim slučajevima mnogo bolje biti životinja nego čovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad nećemo biti dovoljno uspešni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onog što imamo, mi smo nesrećni zbog onog što nemamo.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođes do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a jos lakše ih neispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Nekad nismo srećni, nismo ni tužni. Ravnodušni smo. Igramo se na klackalici tuge i sreće. Onda tuga prevagne, a mi, depresivni, sanjamo o sreći kao spasenju. Posle, kad tuga nestane, zaista postajemo srećniji, ne razmišljajući da je to samo zato sto vise nismo tužni. A zar na početku nismo bili u boljoj poziciji?

Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko ume, zna i može već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.

Ne postoji nedostižna ljubav. Nije to zvezda u nekoj drugoj galaksiji, ili pak kapljica vode u nekom dalekom moru. Postoji samo neostvariva. Možda nekad, zbog tih čudnih ljudskih odnosa, ne treba stremiti ka ostvarenju. Ne moramo ubrati ružu da bi osetili njen savršeni miris.

U meni se sve više stvara mišljenje da bi za čoveka bilo dobro da bude zaljubljen u sebe. Ne postoji osoba koja narcise može povrediti, naterati da se nerviraju, pate, maštaju. Šta god se dogodi, oni su zaljubljeni i srećni.

Nisu svi ljudi ovog sveta isti. Mada, jedino što sa sigurnošću mogu reći jeste da nisu savršeni.

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog čoveka, razum je isključen, vođen emocijama, on pravi najveće gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parčence ljubavi, možda samo naznaku. Ništa više.
Sa druge strane, razuman čovek ne dozvoljava srcu da prevagne, već umno korača kroz život. Odmereno, pažljivo, naposletku, postane bogat i uspešan. Obično doživi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak? Nije.
Ja, opet, ne vidim ništa pametnije nego isključiti mozak i prepustiti se emocijama.

I dok je tako sedeo u sobi, trudeći se da tuga što pre prođe, bio je sve tužniji. Onomad, kada je bio srećan, a sam, sreća se nije množila, nego delila. Neverovatno, koliko su jednostavna pravila prirode. Ako tugu podelimo sa nekim, smanjiće se, ako sreću delimo, udvostručiće se. A opet, mi ljudi, često uvek postupimo suprotno.

Ljubav je nedorečena, uvek drugačija i nedefinisana. Ako bi neko uspešno definisao ljubav, pronašao neku opštu formulu i podelio je sa nama, pitanje je koliko bi onda život uopšte imao smisla. Mnoge knjige, pesme i umetnička dela su nastali iz ljubavi. Plašim se da će pisci, ukoliko neko sutra objavi definiciju ljubavi, ostati bez posla, jer koja je svrha pisati o njoj ako svi znaju šta je.

Ne dozvoli da tuđi duh ovlada tobom. Budi svoj, uvek slobodni elektron koji se kreće, radi i misli. Onda će tvoja glava uvek biti tvoja, a tvoj pogled samo tvoj. Ne možeš nikad tuđim očima videti ono što vidiš svojim, i ne može tuđe srce osetiti ljubav onako kako to može tvoje.

Kаko zа sаmo mаlo vremenа veliki i nаdmeni ljudi mogu postаti tаko mаli, i kаko tаko mаli i neprimetni mogu postаti veliki. Zаprаvo, ti mаli i neprimetni ljudi ne postаju veliki, oni su oduvek tаkvi, sаmo se od  gomile korovа ne ističu dok gа neko sličаn njimа, ne poseče.

Junaci su takvi,uvek se pronadju tamo gde je nepravda,i ma koliko se dobro skrivali junaštvo ih otkrije.

Život treba posmatrati kao gomilu semafora na ulazu u grad. Nekad uhvatimo zeleni talas i bez stajanja prođemo kroz sve raskrsnice, a nekad se crveno svetlo pojavljuje na svakih nekoliko desetina metara.


Slaviša Pavlović

06.04.2012.

Pismo ubijenom prijatelju

Dragi moj,
dvadeset godina je kako nisi s nama, kako te besmisleno – kako te stvari obično i budu – na Marijin Dvoru pronašao geler od granate ispaljene s brda. Ne znam ni danas je li ispaljena s Trebevića ili s Poljina. To i nije toliko važno. Ispaljena je sa srpskih položaja. Sutra naveče će u čast vas koji ste stradali tokom opsade postaviti 11 541 stolicu, za svakog ko je stradao tokom opsade grada. Stolice će biti poredane duž Titove ulice i na njima niko neće sjediti. One su tu, prazne, kako bismo se sjetili vas kojih više nema.

Znam da bi ti rekao da je to nepotrebno. Tebi ni u čemu nije pomogla činjenica da je tvoj otac bio Srbin, a majka Bošnjakinja. Dva ili tri puta nakon rata vidio sam i tvoju nekadašnju ljubav, Hrvaticu, pravili smo se da se ne poznajemo, jer nismo jedno drugom imali šta reći, kao da smo prešutno jedno drugo optuživali za tvoju smrt. Stid što smo danas ovo što jesmo, a tebe nema. Kao da smo te izdali.


Bolesnik s presađenim srcem

Znam šta te danas najviše zanima: kako danas izgleda Sarajevo? Moram ti reći ovako: izvana liči na ono staro, ali iznutra? Meni, Sarajevo danas djeluje kao bolesnik kojem je napravljena velika operacija na srcu. On dakle živi, srce je s medicinske strane uspješno presađeno, ali s tim stvarima nikad ne znaš kako će završiti, kad će bolesniku ta pumpa koja je ugrađena u njega pući ili prestati raditi.

Grad je podijeljen, i fizički, a mentalno još i više. U njemu egzistiraju paralelni svjetovi: s jedne strane su luksuzne vile i stanovi s bazenima, ladanjske kuće i vikendice koje koštaju bogatstvo, a u pojedinim dijelovima nema ulične rasvjete i poslije osam naveče ne treba prolaziti ili puštati žene ili djecu da prolaze, zbog njihove sigurnosti.

Strašno me nervira – i tebe bi, nema greške – kad razne kreature počnu lamentirati nad Sarajevom kakvo je nekad bilo. Što je udaljenija i irelevantnija tačka s koje to rade, poređenja su neumjesnija i više su na štetu današnjeg Sarajeva.

Mada, skoro da su mi gori oni koji ovdje i danas prigodničare, iz dana u dan slave nekakve obljetnice, mijenjaju imena ulica, veličaju najčešće irelevantne tipove koji su, kao, obilježili ili utemeljili nacionalni identitet, dijele povelje, spomenice, ordene.

Strašno me nervira – i tebe bi, nema greške – kad razne kreature počnu lamentirati nad Sarajevom kakvo je nekad bilo. Što je udaljenija i irelevantnija tačka s koje to rade, poređenja su neumjesnija i više su na štetu današnjeg Sarajeva.

Mada, skoro da su mi gori oni koji ovdje i danas prigodničare, iz dana u dan slave nekakve obljetnice, mijenjaju imena ulica, veličaju najčešće irelevantne tipove koji su, kao, obilježili ili utemeljili nacionalni identitet, dijele povelje, spomenice, ordene.

Ko je zaista izgubio nekoga – a ja sam, eto, izgubio tebe – sjeća se svaki dan.


Lažne titule i bijeda akademizma

I to sve hoda po istom receptu: što su neki ljudi bili nebitniji u vrijeme kad se nešto, stvarno, događalo, to danas sebi pripisuju veće zasluge. Ima nešto duboko lažno u svoj toj "boljoj" prošlosti, ali ima i (pod)svijesti o tome da nam je sadašnjost nikakva. S jedne strane, i to pokušavam razumjeti: gledano iz vizure vanjskog svijeta, mi živimo samo kad nas se neko sjeti. Sada, dvadeset godina opsade u svjetskim novinama će izaći in memoriami, kao pomeni na zadnjim stranicama Oslobođenja. Kad sve prođe, već 7. aprila, opet ćemo biti ostavljeni sami sebi, bez posla, bez nade, bez budućnosti.

Ovdje većina ljudi nema posao. Oni koji rade sretni su ako imaju plaću. Oni koji imaju plaću sretni su da mogu završiti kraj mjeseca, a da ne moraju uzeti novi kredit: oni koji imaju uvjete za uzimanje kredita, njima kredit praktično i ne treba. Jer je to manjina izrasla iz bogaćenja ratnim švercom. Sagradili su nebodere i robne kuće, imaju vlastite vakufe, zaostavštine i cijelu stvar gledaju s visine. “Begovski”.

Oni su ti koji imaju novce i mogli bi nešto pokrenuti, ali ih drže u stranim bankama, jer se boje da ako ih pokažu, moraju odgovarati za njega. Ne znam zašto se boje: narod ih ionako neće ništa pitati jer je duhovno ubijen. Sada, dvadeset godina opsade u svjetskim novinama će izaći in memoriami, kao pomeni na zadnjim stranicama Oslobođenja. Kad sve prođe, već 7. aprila, opet ćemo biti ostavljeni sami sebi, bez posla, bez nade, bez budućnosti.

Neki od gospodara anestezirane stvarnosti svoju djecu šalju u zapadne škole, ali ponašaju se tako da mlade odgajaju u neznanju. Omladina je zaostala, i u dobroj mjeri je konzervativnija nego stariji. Dobar broj njih načelno želi odavde otići. Dosta njih ne zna gdje. San većine njih je da imaju državni posao, a država ne može plaćati toliki administrativni aparat. Istina, mladima nije puno ni zamjeriti: roditelji su im depresivni, akademska zajednica im ne nudi ništa. Akademska zajednica je posebna priča, većinom se radi o korumpiranom krugu jednih te istih ljudi koji kruži i predaje na većem broju fakulteta, koji niču kao gljive poslije kiše.

Mnogi od tih "profesora" nemaju ni formalno zvanje ni znanje da budu to što jesu, ali im to ne smeta da budu dekani, prodekani, docenti. Mali broj njih koji ima reference i zaista se želi baviti naukom ili intelektualnim radom odgurnut je na marginu i, praktično, nema pravo glasa


Kradu nas, ali imamo naciju.

Nevjerovatno je kako smo svi lako primili ublehu da trebamo biti nacionalisti, pa onda sve drugo. Mi nismo radnici, studenti, profesori, novinari, hemičari ili veterinari. Mi smo Bošnjaci, Hrvati i Srbi. Većina nas ovdje jeste nacionalistička, ali to sebi najveći broj ljudi nikada ne bi priznao. Kad ti recimo, optuže direktora da je nezakonito stekao bogatstvo, i kad postoje dokazi, ti okrećeš glavu od toga, ne čitaš novine, ne slušaš šta ti ljudi govore. Jer, negdje ti je jednom pomogao ostvariti neko pravo, ljudi su te viđali u gradu s njim, dao ti je kredit ili unapređenje. Ovdje veliki broj ljudi zna da su njegovi pretpostavljeni do lakata umočeni u kriminal, ali šute. Na kraju pobijedi ona: "Lopov je, ali je moj!" Rijetko ko je procesuiran i osuđen za bogaćenje i privredni kriminal, jer uvijek se nađe "opravdanje": i "oni drugi" i "oni treći" su takvi. "Drugi" i "Treći" su, naravno, Srbi i Hrvati kojima, također, vladaju mafije zamotane u nacionalno ruho.

Inače, živimo na granici siromaštva. Plaćamo naskuplji plin u Evropi, cijena mu je kao u Norveškoj, struja košta kao u Francuskoj, telefonske usluge više nego i u jednoj zemlji iz bivše Jugoslavije, ali se ne bunimo. Sretni smo što imamo naciju.

Tako je i sa ovim slučajem u kojim je za ovo postavljanje stolica u čast vas poginulih u ratu. Onome ko je smislio tu manifestaciju, a to je tipičan izdanak ovovremenske logike dvostrukog morala, sugerirano je da ideja nije originalna. Odmah se pozvao na patriotizam, nazvao novinarku koja je pokazala fotografije iz drugih dijelova svijeta gdje su se takve stvari obilježavale na isti način - neukom i optužio je da staje na strani agresora, onoga ko želi da sve zaboravi.

Onih koji su te ubili.

Stolice su, inače, stigle iz Stare Pazove, sjećaš se tog mjesta, smijali smo se onom Mirku Joviću koji je tamo prvi registrovao Srpsku Narodnu Obnovu i proglasio se vojvodom. U BiH, navodno, nema tvornice koja bi ih proizvela. Jedan moj drug, nisi ga upoznao, mlađi od nas je rekao da je proizvođač na njima trebao napisati:

“Mi smo zaslužni što su ove stolice prazne. Vaš, proizvođač iz Stare Pazove.“

Sve to je, naravno, banalnost. Ali je uvriježena praksa: kad te optuže da si lopov, braniš se tako da utvrdiš kako si patriota. Pokaži kako si pomagao ili finansirao ovu ili onu vojsku, tvrdi da su svi živi, zapravo, zahvaljujući tebi. Kad ti kažu da si plagijator, odgovoriš im da su četnici. Ili ustaše. Ili balije, zavisi odakle odgovaraš. A kad ono što radiš nema smisla, to je još i najbolje. Što si besmisleniji, što je u onome što radiš manje suštine, draži si svima koji upravljaju. I strancima i "našima".

Ja ću u petak uveče, tog šestog aprila koji se za nas i 1945. i 1992. zakačio kao nekakav usudni dan, misliti na tebe i neće mi biti do obilježavanja. Pogotovo ne za velike pare. Kojih, inače, nema.

Eto, sad te pozdravljam. Ne zamjeri. Pisaću ti opet. Ove stvari malo s kime mogu podijeliti. Zato pišem tebi.

Jer, živima se ovdje može reći vrlo malo stvari.

Teorija ograničenja

Jedan od najvećih napredaka u razmišljanju u posljednjih nekoliko decenija opisao je Elija Goldrat u svojoj knjizi “Cilj”, kao ‘Teoriju ograničenja’. Ova teorija kaže da između vas i svega što želite da postignete postoji ograničenje, ili limitirajući faktor koji određuje koliko brzo možete da stignete tamo gdje želite.
Na primjer, ako vozite putem koji je konstruisan tako da se na određenom mjestu sav saobraćaj sliva u jednu traku, ovo usko grlo postaje ograničenje koje diktira koliko brzo ćete stići do svog odredišta. Brzina kojom prođete kroz ovo usko grlo uveliko će da odredi brzinu cijelog vašeg putovanja.
Prilikom ostvarivanja svakog većeg cilja, uvijek se pojavljuju ograničenja ili uska grla koja takođe morate da prevaziđete. Vaš posao je da ih precizno identifikujete i potom usredsredite svu svoju energiju na ublažavanje tih ključnih ograničenja. Vaša sposobnost da uklonite takve prepreke ili izađete na kraj s ovim limitirajućim faktorima može da vam pomogne da napredujete brže nego što bi vam to omogućio bilo koji drugi korak koji preduzmete.

“Pravilo 80/20″ odnosi se na ograničenja koja stoje između vas i vaših ciljeva. Ovo pravilo kaže da će se 80 odsto vaših ograničenja naći u vama. Svega 20 odsto će se nalaziti izvan vas, sadržano u drugim ljudima i situacijama. Drugačije rečeno, vi lično ste obično najveća blokada na vlastitom putu, ona koja određuje brzinu kojom ostvarujete svaki cilj koji sebi zacrtate.
Većina ljudi ovo teško prihvata. Međutim, uspješni ljudi su mnogo više zaokupljeni time šta je ispravno nego ko je u pravu. Uspješni ljudi su mnogo više zaokupljeni istinom o situaciji i onim što mogu da urade da bi riješili problem nego zaštitom svog vlastitog ega.

Upitajte se:”Šta je to u meni što me koči?” Pogledajte duboko u sebe i identifikujte ključna ograničenja u svom karakteru, temperamentu, stručnosti, sposobnostima, navikama, obrazovanju ili iskustvu koja vas možda koče u ostvarivanju ciljeva koje ste sebi zacrtali. Postavljajte sebi brutalna pitanja. Budite krajnje iskreni prema sebi.
Primarne prepreke između vas i vaših ciljeva su obično mentalne prirode. Po svom karakteru, one su psihološke i emocionalne. U vama su, a ne u situaciji u kojoj se nalazite. I upravo od tih mentalnih prepreka morate da počnete ukoliko želite da postignete sve ono što zaista i možete.

Brajan Trejsi

Budi promena koju želis da vidiš u svetu

Mahatma Gandi polazi na put. Dok se penje u voz, spadne mu jedna cipela i padne pored šina. Kako voz počinje da se kreće, Gandi ne može da je uzme. Mirno skida svoju drugu cipelu i pažljivo je baca pored šina. Ona pada blizu one prve.

Jedan saputnik pita Gandija zbog čega je to uradio. Gandi se osmehuje i odgovara: „Siromah koji bude našao jednu izgubljenu cipelu pored pruge neće imati od nje nikakve koristi. Sada će naći par koji će mu možda koristiti.“

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Nedelja.lt.html