Naracija ili deskripcija?

Mislim da odgovor na tvoje pitanje ipak zavisi od toga ko je kakva osoba, tj. ko je kakav čitalac. Ja ne volim previše deskripciju, zato što nisam vizuelan tip. Bar mislim da je to u pitanju. Sećam se, kada sam prvi put čitala ,,Gospodara prstenova", najteže sam iščitavala strane na kojima je opisivan predeo ili put koji su prelazili. Volim da zamislim sama, ili ne zamišljam uopšte.
Doduše, deskripcija ne mora da se odnosi samo na predeo, ali, eto, meni to najviše smeta, to jest, ne umem da se udubim dovoljno da zamislim kako je opisano.
Naravno, ima i onih pisaca koji su me prevaspitali, kakav je Kiš. Uz njega sam naučila da čitam i takve redove, deskriptivne (na primer, opis rubrike u njegovoj krštenici - iz Ranih jada (mislim da je u pitanju segment Iz baršunastog albuma, ako nekog interesuje)).
Očigledno, zavisi i od čitaoca, ali, bogme, i od pisca odnosno teksta kako ćeš šta doživeti.

Mislim da ja volim naraciju obogacenu opisima, to jest deskripcijom razmisljanja, osjecanja, i slicno. Upravo sam procitala roman "Kockar" Dostojevskog i moram priznati da mi je nekako nedostajalo vise deskripcije. Dostojevskog sam se sjecala kao vrlo dobrog pisca, pa me je iznenadila ovakva moja reakcija. Kao da se nesto u meni promijenilo otkako sam ga zadnji put citala, pa su mi i standardi nekako drugaciji. Inace, mislim da su knjige koje su zasnovane na deskripciji, a imaju vrlo malo naracije, takodje teske za citanje. Dobra knjiga je kao dobar koktel - treba staviti ispravnu kolicinu raznih sastojaka da bi ukus bio zadovoljavajuci.

Inace, istina je sto je Liza rekla da ne vole svi ljudi isto. U gimnaziji sam imala drugaricu koja je u knjigama citala samo dijaloge. Ja to nikada ne bih ucinila, ali eto, ima nas raznih, pa nije cudo ni sto postoje razne vrste literature za raznu publiku.