Istorijske zanimljivosti - da li ste znali?

Spora kočija vozi u smrt

Marija Antoaneta i Luj XVI verovatno bi izbegli giljotinu za vreme francuske revolucije da kraljica nije promenila plan bekstva. Umesto da je dozvolila kralju da 1791. godine napusti Pariz u posebnoj, bržoj kočiji kao što je prvobitno dogovoreno, Marija Antoaneta je zahtevala da cela kraljevska porodica putuje zajedno. Zato je morala da se uzme druga, veća, ali i sporija kočija, pa su putnici zakasnili na sastanak sa svojim naoružanim pristalicama. Kada su konačno stigli u mesto Varen, 60km od granice, bio je mrkli mrak i na jedvite jade su našli nove, odmorne konje i tako izgubili dragoceno vreme.
Još dan ranije u selu San Mehehud mladić po imenu Drue primetio je kraljevsku kočiju dok su u njegovoj štali menjali konje. Odmah je sakupio grupu revolucionara i beguncima preprečio put. Tako je kraljevska porodica uhvaćena i vraćena u Pariz. Luj XVI završio je na giljotini januara 1793. godine, a Marija Antoaneta devet meseci kasnije.

Nepismeni Karlo Veliki

Franački i langobardski kralj i rimski car Karlo Veliki (742-814) bio je veliki poklonik književnosti i nauke, ali on sâm nikada nije naučio dobro da piše. Pribor za pisanje držao je čak ispod jastuka da bi mogao da vežba kad god za to ima vremena. Ali, pošto je pokušao da se opismeni u poznim godinama, njegov trud nije baš urodio plodom – nekoliko sačuvanih spisa ovog vladara svedoči da je imao prilično neuvežban, dečji švrakopis.


Neosetljiv na otrov

Mitrida VI, kralj Ponta u Maloj Aziji, postao je tako otporan na smešu raznih otrova da nije uspeo da se otruje kada je odlučio da tako okonča život. Kralj je, zapravo, svakodnevno uzimao male količine otrova kako bi bio što otporniji jer je živeo u strahu da će ga neko otrovati. Kada je 63. godine pne pokušao da izvrši samoubistvo kako ne bi pao u ropstvo Rimljana, otrov koji je popio uopšte nije delovao. Na kraju je digao ruke od svoje namere i naredio robu da ga probode mačem.

Sneg od badema

Kralj Almotamid koji je polovinom XI veka vladao Seviljom naredio je da se na brdima u okolini Kordobe zasade bademi jer njegova žena Itimad, nekada hrišćanka i robinja, nikada u životu nije videla sneg, a to je žarko želela. Tako bi u proleće, kad opadnu, bele latice bademovog cveta prekrile sve padine koje bi izgledale kao da su pod snegom.

Vojvoda Londona

Vinston Čerčil je odbio najvišu plemićku titulu samo za dobrobit svog sina. Kada se povukao sa državničke dužnosti aprila 1955, Čerčilu je ponuđena titula Vojvode Londona kao znak počasti i zahvalnosti za ratne zasluge. Čerčilu se to veoma dopalo, ali se počasti ipak odrekao pre svega zato što ga je to zamolio sin. Randolf Čerčil je nameravao da pravi karijeru u Donjem domu, a plemićka titula bi mu to onemogućila jer bi dobio mesto u Gornjem.

Ming dinastija

I Australija je imala svoju dinastiju Ming. Predsednik vlade ser Robert Menziz koji se na ovom visokom položaju nalazio ukupno 18 godina (1939-1941 i 1949-1966), bio je poznat i kao "Ming nemilosrdni". Nadimak je dobio po jednom liku iz poznatog stripa "Flaš Gordon". Tako je i period Menzizovog boravka u zvaničnoj rezidenciji u Kamberi nazvan "doba dinastije Ming".

Brendi za Nelsona

Britanski admiral Nelson (1758-1805) stupio je u mornaricu sa 12 godina, a sa 20 postao kapetan. Smrtno ranjen u bici kod Trafalgara 1805. godine izdahnuo je na admiralskom brodu "Viktori". Nelsonovo telo preneto je u Englesku potopljeno u bure brendija kako bi se sačuvalo na dugom putu do kuće.

Otrov ili hormoni?

Kada je Napoleon umro u 52. godini na ostrvu Sveta Jelena, bio je teško bolestan, ali o kojoj se bolesti radilo nikada nije tačno utvrđeno. Neki lekari tvrde da je umro od raka, drugi opet da je otrovan i to isparenjima iz tapeta koji su bile natopljene arsenikom. Američki naučnik dr Robert Grinblat došao je pre nekoliko godina do novog saznanja: Napoleon nije umro kao muškarac već gotovo kao žena! Dr. Grinblat, stručnjak za hormone, tvrdi da je Napoleon patio od bolesti žlezda koja se zove Colinger-Elisonov sindrom. Upravo ova bolest, smatra naučnik dokazuje zašto je lekar koji je pregledao imperatorovo mrtvo telo izjavio: "Za njegovu zaobljenost ne može se reći da je muška, imao je fine ruke, oble grudi i glatku meku kožu bez malja".
Ova bolest koja nije bila poznata u Napoleonovo vreme ostavila je još jedan trag, kako veruje dr Grinblat, Napoleon je bio vatreni ljubavnik kada se oženio Žozefinom. Ali, sâm je priznao da se njegova strast stišala kada se 1810. oženio Marijom Lujzom.

Pogrebna povorka

Meksički predsednik Antonio de Santa Ana došao je na neobičnu ideju – da priredi pogreb svojoj amputiranoj nozi. Kada je decembra 1838. godine komandovao odbranom Vera Kruza, u borbi sa Francuzima teško je ranjen i morala je da se izvrši amputacija noge ispod kolena. Međutim, Santa Ana je pune četiri godine čuvao tu nogu u svojoj kući u Vera Kruzu i kada je postao predsednik i diktator priredio joj je pravi pravcati pogreb. Tako je 26. 12. 1842. godine svečana povorka, uz prigodnu muziku, prošla ulicama grada Meksika, sve do groblja.
Dve godine kasnije, za vreme pobune u kojoj je diktator svrgnut, noga je nestala. Santa Ana je umro 1876. godine u bedi, gladan, slep i usamljen. Šta se dogodilo sa sahranjenom nogom, nikada se nije saznalo.

Kroasani

Kad su Turci drugi put opsedali Beč zamalo grad nije pao a samim tim bi se otvorio put Osmanlijama u srce Evrope.
U poslednjem času, zalaganjem pape, Poljaci su pritekli u pomoć, dok su Francuzi stajali po strani, nisu hteli da se mešaju jer su bili u nekakvom savezništvu sa Turcima.
Beč je izdrzao opsadu a ovakvo sramno ponasanje Francuza je zgrozilo hrišćane te se u radnjama po Beču pojavljuju francuske kifle u obliku polumeseca sa pogrdnim nazivom -kroasani- .

Napoleon Bonaparta

Na maršu na Italiju Napoleon je imao za pomoćnika generala Ogeroa koji je smatrao da ne mora slušati zapovesti nadređenog. Napoleon je to neko vreme trpeo, a kada je prevršilo svaku meru Napoleon mu zapreti:
- Gospodine! Vi ste za glavu viši od mene, ali ako ne bude izvršavali moja naređenja ta razlika će uskoro nestati.

Београдски паримејник, најстарија руком писана књига српском ћирилицом после Мирослављевог јеванђеља настала почетком XIII века, навредније је дело изложбе која ће данас (12 часова) бити отворена у холу Народне библиотеке Србије. Изложба која носи назив “Расејаше речи међу народе нове” део је обележавања 1.150 година од доласка словенских мисионара Ћирила и Методија у Велику Моравску (данашња Чешка и Словачка) да међу Словенима шире хришћанство и писменост.
Један од аутора изложбе, Јована Станојловић из Археографског одељења Народне библиотеке Србије, каже за “Блиц” је циљ поставке да се покаже развој ћириличног писма кроз векове.

- Сви који дођу у НБС упустиће се у авантуру проучавања изузетног писма кроз векове. Анализирајући 25 рукописних књига, могу да открију тајне одржања ћирилице и њене употребе на различитим географским просторима. Београдски паримејник је најстарији оригинални рукопис са почетка 13 века који ће бити представљен на изложби и настао је неколико десетина година после Мирослављевог јеванђеља, која је наша прва сачувана књига. Његова вредност је у калиграфском писму, архаичном језику и разноврсној илуминацији - истиче Јована Станојловић.

Она додаје да су део изложбе изузетно вредна дела попут призренског преписа Душановог законика, насталог у првој четвртини 16. века или архијерејски чиновник из 1688. године.


-- Посетиоци изложбе имаће прилику да виде различите фазе развоја ћириличног писма, од такозваног уставног, које је монументално, преко полууставног, до канцеларијског брзописа, којим су писани неки новији рукописи. Међу артефактима су и примерци старих штампаних књига, од цетињског Октоиха, првог издања на српскословенском језику, штампаног 1494. године, па све до “Речника” Вука Стефановића Караџића, насталог 1818. године - навела је Јована Станојловић.


Монументални српски средњовековни кодекс (уставно писмо) однеговане калиграфије. Заставице и иницијали изведени сплетом флоралних, зооморфних и антропоморфних мотива. По свом писму и изгледу у целини овај рукопис припада групи најлепших и најмонументалнијих споменика ране српске писмености уопште. Представник је редакције која чува старословенску традицију. Рукопис је некада припадао старом фонду Народне библиотеке (сигнатура 300). Књига је нестала приликом евакуације дêла рукописног фонда 1915. године, враћена је у библиотеку 1969. године из СР Немачке.

Аутори изложбе, поред Станојловићеве, јесу и њене колеге из Археографског одељења Миланка Убипарип и Мирослав Лазић.
- Према најновијим истраживањима, наша најстарија сачувана књига није Мирослављево јеванђеље са краја 12. века, већ Маријино јеванђеље, чија је репродукција такође изложена у НБС - каже Миланка Убипарип.
Она додаје да се оригинал чува у Москви.



- Настала је почетком 11. века. Интересантно је да се два листа тог рукописа чувају у Бечу. Како обе књиге нису у власништву НБС, направили смо репродукције да илуструјемо прву фазу писмености - каже Убипарип.
(изложба траје до 1 јула))



Сви изложени рукописи стигли су из трезора Народне банке Србије пре неколико дана у Народну библиотеку Србије. У току је реконструкција и модернизација депоа библиотеке, у којем ће за пар месеци владати сви услови за чување старих књига као што је влажност ваздуха између 44 и 55 посто.

(блиц)

пс. Ако модови мисле да овај текст није за овде, нека га пребаце или једноставно обришу