Vera

Dostojevski (negde piše i Volter) je jednom rekao: ‚‚Da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti." To je rekao čovek koji je u ranim godinama svog života bio pripadnik nihilističkog reda, koji se kretao u revolucionarnim krugovima i, na neki način, bio ekstremista. Nakon što je umalo streljan, pre nego što je bio pomilovan i poslat u zatvor, njegova filozofska shvatanja i duhovna stremljenja se menjaju. On postaje vernik, i u njegovim knjigama se može mnogo naučiti o veri, isto tako i o nihilizmu. Ja ovaj njegov citat shvatam na sledeći način (i odatle ću izvući svoje shvatanje vere): Dakle, pošto je video kakav destruktizam sa sobom nosi moralna degradacija, pošto je shvatio da se život vrlo lako osveti onima koji ga ne pošutuju dovoljno, u njemu se pojavila iskra vere. Vera, bolje od bilo čega drugog, usmerava moral u pravom smeru, ona zabranjuje loše ljudima i tera nas sve da više brinemo jedni o drugima. No, čoveka niko ne može naterati da veruje u nešto, niti neko tome može biti naučen. Ako se istinski veruje u nešto, onda to mora da se oseti. Ukoliko tog osećaja nema, onda je to lažno verovanje, to je više tradicija, nego vera. Često se iznerviram kad čujem kako govore samoproklamovani vernici, koji nose ogroman krst oko vrata, a onda s tim istim krstom idu i biju i ubijaju i slično. Dakle, ne to. To je samo korišćenje vere u svrhe održavanja imidža, a to opet s religijom nema apsolutno nikakve veze.
Norveška Vlada ukinula je Norvešku crkvu skoro, jer su želeli da u državi izjednače sve vere. Kada bi se nešto slično dogodilo u Srbiji digli bi se svi vernici i to upravo oni lažni (pravim vernicima ne treba ničija potvrda da bi verovali), pa bi nastao pravi haos. Vrlo je važno poštovati sve veroispovesti.
Ipak, ta raznolikost veroispovesti je upravo ono što me od vere odvlači. Svaka religija tvrdi da je ona jedina ispravna i uvek ostaje pitanje: kome verovati od svih ponuđenih? A odgovor je: treba verovati onome gde se najbolje pronalaziš, onome gde ćeš se ti najlepše osećati, što će ti pružati utehu i snagu. Jer upravo je cilj religije da objasni neobjašnjivo, pruži utehu neutešnom, i slično.
Ja još uvek nisam osetio nikakvu iskru vere u sebi, niti imam pretenzije da se okrenem bilo kojoj veroispovesti. Zanimljiva mi je ideja o prošlim životima, ali samo zanimljiva. Interesantna je i teorija o kvantnoj evoluciji. Ali mi je sve to racionalno primamljivo, da ja to izučim, ja bih voleo da je tako i slično. Međutim, ne osećam da verujem u to. Pretpostavljam da me to svrstava u ateiste, ali ja ne negiram postojanje više sile. Niti ga potvrđujem. Prosto još uvek ne znam i još uvek nisam osetio.
Verujem da je dobro sve ono što čoveku prija, a ne ugrožava nikog drugog. I time se vodim u životu.