Alocentrizam

Dešava mi se to. Ja se osećam bolje kada se ljudi oko mene srećni, zato mi je važno da činim sve što je u mojoj moći da njima ulepšam loš dan, pomognem oko problema, motivišem na pozitivno razmišljanje. Bezbroj puta sam postavljao sebe u drugi plan. Ne mogu nikoga da podređujem, ne volim to, pa gledam da to baš retko radim (kada sam u situaciji da moram rešiti prvo svoje brige i probleme).
Postoje osobe koje stavljam u prvi plan (u skladu sa mojim mogućnostima) i te osobe su moji prijatelji i porodica.

I meni se desavalo da u prvi plan stavim potrebe drugih. To su nekada bili ljudi u koje sam bila jako zaljubljena ili prijatelji, a nekada posao iz zelje da impresioniram sefove. Kada nisam radila, na primjer, trudila sam se da suprug ne mora da pomakne ni kasiku sa mjesta i da ja obavim sve kucne poslove kako bih ga sto vise rasteretila i olaksala mu zivot u vecernjim satima. Kada sam radila i imala dosta posla, imala sam faze kada mi je karijera izgledala vazna i kada sam znala ostajati na poslu i raditi prekovremeno satima, nekada i neplaceno, samo da bih zadovoljila i impresionirala ljude kojima sam i sama bila impresionirana. Moram reci da mi se desilo i da sam bila razocarana krajnjim rezultatom takvog stava, da mi se desilo da ne dobijem zauzvrat bezrezervnu podrsku kakvu sam ja pruzala, cak i da bez obzira na svoj trud izgubim posao u trenutku krize.

Tacno je sto kazu - ne marite za svoj posao vise nego za porodicu, jer ce vas kolege na poslu lako zamijeniti ako vam se nesto dogodi, a porodica nikada.

O, da i to mi se često dešava.Poslednjih dva meseca je normalno što je tako.No sećam se da često sam zaboravila na sebe i svoje potrebe ispred sebe sam imala nekog kome sam bila preko potrebna.
Nađu me nekako svi i nije mi žao.Obično su to drugari od mojih klinaca i za njih uvek imam vremena i totalno zaboravim na sebe...uvek su ispred mene,jer znam da mnogo toga ne smeju da kažu, pitaju kući.

Nažalost moju, dešava mi se da ispred sebe vidim moju svekrvu, koja je sve više bespomoćna. Pokušavam da od sebe dam maximalno i mislim da uspevam i održim je na noge. Često sam kod nje.

Kad kazem sve,onda tako i mislim.A sve bih uradila za neke osobe,posvetila se njima u potpunosti,ne mareci nanosim li sebi stetu time i stavila ih daleko ispred sebe.

Obratila sam paznju na posledju godinu dana,koju sam posvetila u potpunosti momku za kog sam smatrala da je vrijedan toga,njegovim problemima,osjecanjima,brigama ne trazeci nista za uzvrat sabila se u njegovo slobodno vrijeme kojeg je prestao da ima za mene.A onda kad je on meni prvi put zatrebao nakon toliko vremena,nije ga bilo.Osvrnula sam se na svoj dio zivota koji nije bio povezan s'njim i primijetila da dok sam ja vodila njegov zivot u mom je sve poslo nizbrdo,a njega nije bilo.

Dešavalo mi se to veoma često. Mnogo puta sam bio u nekim problemima i trebalo mi je da se poverim nekome i zatražim pomoć, ali pošto nikad ne grabim da se što pre i prvi izjadam, obično se dešavalo da ljudi počnu da mi pričaju o svojim problemima, pa ja zaboravim da moji uopšte postoje, jer se koncentrišem na njihove. Nebrojeno puta sam se osećao loše i kao da sam ja u bezizlaznoj situaciji zbog problema nekih drugih ljudi. To je bilo u trenucima kad nisam umeo da pomognem, niti da posavetujem, ili kad sam znao da moj savet ništa ne znači toj osobi. I uvek sam lupao glavu oko tuđih stvari zapostavljajući svoje. Na trenutke shvatim koliko to može da bude loše po mene, pa se zareknem da se to više neće dešavati, ali posle nekog vremena opet bude isto u sličnoj situaciji.

Still_dreaming ::Dešavalo mi se to veoma često. Mnogo puta sam bio u nekim problemima i trebalo mi je da se poverim nekome i zatražim pomoć, ali pošto nikad ne grabim da se što pre i prvi izjadam, obično se dešavalo da ljudi počnu da mi pričaju o svojim problemima, pa ja zaboravim da moji uopšte postoje, jer se koncentrišem na njihove. Nebrojeno puta sam se osećao loše i kao da sam ja u bezizlaznoj situaciji zbog problema nekih drugih ljudi. To je bilo u trenucima kad nisam umeo da pomognem, niti da posavetujem, ili kad sam znao da moj savet ništa ne znači toj osobi. I uvek sam lupao glavu oko tuđih stvari zapostavljajući svoje. Na trenutke shvatim koliko to može da bude loše po mene, pa se zareknem da se to više neće dešavati, ali posle nekog vremena opet bude isto u sličnoj situaciji.

Upravo ovakvo nesto mi se desilo juce. Pricala sam sa prijateljicom i htjela sam joj reci za jedan svoj problem o kojem zasad znaju 3 osobe pored mene. No, ona je pocela prva o svojim problemima i moje misli su krenule u tom toku, te sam na kraju smatrala da joj i ne trebam reci, da ima dovoljno svojih problema. Danas sam cijeli dan razmisljala o tim njenim problemima i savjetima koje cu joj dati kad se iduci put cujemo.

Njeni problemi, iskreno, mi se cine manjim od tog mog. No, ja ne mogu uciniti nista po pitanju svog problema, samo cekati rezultate, a njeni problemi mi se cine rjesivim. I valjda je uvijek tako kod mene, tudji problemi mi se cine rjesivim, da ja tu mogu pomoci, pa se onda radije njima zaokupiram umjesto da razbijam glavu o svojim. Ne bih rekla da stavljam u prvi plan druge ljude i njihove probleme, vec da pomocu toga cesto bjezim od onog sto mene muci i o cemu ne zelim govoriti.