Odlazak u inostranstvo

Moja ljubav prema domovini definitivno nije veća od želje za boljim životom. Hteo bih da odem u inostranstvo ali bih se kroz desetak godina verovatno vratio u Srbiju jer po mom mišljenju, jedina prednost inostranstva je lagodniji život, sve ostalo su mane. Programiran život nije za mene. Volim da živim po svojim pravilima.

U inostranstvo sam otisla u najgorim mogucim okolnostima - dok je bjesnio rat u Bosni i Srbija bila pod ekonomskom blokadom. Dakle - ja sam izabrala nadu za bolji zivot.

Prijatno sam iznenadjena da vidim da mlad covjek kao Teixos tako zrelo razmislja o ovakvom problemu, jer bih rekla da je dobro pogodio da je finansijska situacija ta koja je, obicno, bolja kod ljudi koji su u inostranstvu. Prosjecan zivot je relativno lako ostvariti, ali za bilo sta vise od toga covjek se mora sam izboriti. Sto se ostalog tice - malo zavisi kako se ko snadje i kako ko ima srece. Sto se tice posla, ja sam uglavnom jako zadovoljna poslom koji radim. Samoca cesto moze biti problem. Ja sam udata, pa nisam sama. Ima ljudi koji jesu, i njima je vjerovatno teze.

Ne mogu reci da nije bilo vremena kada bi mi nedostajala domovina. Ali, kada razmisljam o povratku, moram priznati da bi mi se iz nekog cudnog razloga bilo vrlo tesko vratiti. Navikla sam se da zivim na jedan odredjeni nacin, a ni kada bih se vratila ne bih se mogla vratiti u ono kako je nekada bilo, tako da nisam sigurna da cu ikada otici iz Engleske.

Ja ne vidim sebe u inostranstvu. Ne bih volela da me okolnosti (kao tebe, Troja) nateraju da proverim jesam li ipak prilagodljiva, ali ja zaista ne želim da odlazim iz Srbije. Ali ne zato što sam veliki patriota, ili zato što ne bih volela da živim lagodnije. Jednostavno, tako osećam. Ne volim ni sitnije promene (raspored stvari u sobi, promena vokaliste u nekom bendu), a kamoli krupnije.
Najidealnije bi bilo kada bi se stvari u našoj zemlji popravile, ali, ako se tako nešto i desi, osetiće moji unuci a ne ja.

Znas, Lizo, ne znam je li to neka riblja stvar (astroloski), ali i ja sam uvijek strasno mrzila promjene i selidbe. Ali tako mi ispalo, sta da se radi.

Mozda je ovako i bolje. Imala sam i neke zivotne avanture i izazova koje, posteno receno, nisam ni trazila.

Verovatno si u pravu - i za jedno (da nam je takav horoskop!) i za drugo (da je promena nekad bolji izbor).
Šta znam, možda ću i ja završiti u Argentini, na primer, ali za sad sam baš, baš nevoljna da bilo gde mrdam.

Svaki pocetak je tezak, pa tako nije lako poceti iznova u inostranstvu. Znam dosta ljudi koji su otisli u Kanadu, koju su rekli da bi se brzo vratili nazad da su mogli, a koji su se na kraju izborili za super zivot. Covjek gdje god ode, treba da se bori za dobar zivot i oni koji posjeduju neki kvalitet, ce sigurno uspjeti. Takvi bi mozda uspjeli i kod nas, ali sa sigurnoscu mogu reci da se u inostranstu trud vise isplati, ali kao i u svemu u zivotu, treba imati i malo srece.

Misim da covje i ne mora da ode zauvjek. Godina zivota u inostranstvu moze biti divno iskustvo.

Da budem iskrena, ako bi mi se pružila prilika da odem u inostranstvo i tamo započnem život iskoristila bih je. Pre svega jer sam takvog duha, volim da otkrivam nova mesta i nove ljude, a takođe sam mišljenja da ovde i nemam baš najsvetliju budućnost.
Naravno da bih se vraćala u svoju domovinu, svoj rodni grad volim bezrezervnom ljubavlju i za njega me vezuju mnoga sećanja.
Naravno da ni jedan novi početak nije lagan, ali se od nečega mora krenuti. Uz malo truda i muke može se stvoriti lep život.
Definitivno bih radi svoje bolje budućnosti žrtvovala ljubav prema domovini.

Da, to mi je životna želja da se živim tamo gde sam osetila u prvoj sekundi, pri prvom udahu vazduha kad sam tamo stigla, kao da sam se vratila kući. Ovde se tako ne osećam i to je jedini razlog. Telo mi je ovde gde je nastalo, duša ostala tamo gde je rođena..

Sa mojih 16 i kusur godina, ne bih dvaput razmišljao da li da idem ili ne. Naravno da bih otišao, po mogućstvu u Miami, moj grad iz snova. Večiti sanjar, šta ćete.

Dok sam bila mladja da, posebno u vreme sankcija...ratova...
Sad ne.
Mislim da ne bi mogla... da se prilagodim, ne bi mogla bez mog naroda, ne bi mogla bez naše hrane

p.s.Znam da svi mladi odmah bi otišli i ja svakoga podržavam, jer ovde živeti je jako teško.

Otišao bih samo ako bih imao neku ponudu koja se ne odbija. A nije nemoguće čak ni u ovim poznim godinama. Ali, grlom u jagode ne idem.

Pa da bi covjek otisao u inostranstvo, mora se neko vrijeme dosta toga odreci, a to je mnogo lakse ako si mladji. A sto ti kazes male, dobru ponudu bi svako prihvatio. Najbolje je onima koje firma posalje. Moj drug sa fakulteta F... je otisao na postdiplomski u LA i nikad se nije vratio.

Do skoro nisam razmisljala o tome, ali proslo leto sam bila u Londonu i zakljucila sam kako mi se svidja i mogla bih tamo ziveti Sklopilo se sve i mesto i ljudi i bas mi je delovalo pozitivno.Mislim da je svet jako velik i ko ima srece da ga obilazi,shvatice da postoji jako puno mesta gde bi se mogli prilagoditi i gde bi bilo lepo.Svakako da vezanost za mesto gde si rodjen i odrastao uvek postoji

Možda bih otišla na neko stručno usavršavanje,specijalizacija na par godina, inače ne. Samo što kad bih ostala u Srbiji mogla bih samo da živim u Beogradu, ili eventualno Novom Sadu.
Jedna sam od retkih osoba u mom okruženju koja '' ne pati'' za boljim životom u inostranstvu. Neverovatno kolko ljudi od moje generacije želi da ode zauvek odavde i koliko se zanose tim idejama da će im tamo biti savršeno.

Jedina država gde bih ja želela da živim je Japan, međutim u natalnoj karti mi stoji da ne bih ni stigla do tamo - umrla bih negde na putu... Takođe mi stoji nasilna smrt (davljenje) u bilo kojoj od zemalja koje imaju izlaz na more, tako da ne idem ja nikud Uostalom, zašto bih išla kada su ovde svi ljudi koje volim

Ja sam otisla sa nepunih 19 godina i nikad se nisam pokajala
Moja domovina mi nije puno pruzila. Zapravo, rekla bih da mi je pruzila vise patnje i suze nego bilo kakve srece, tako da nikad nisam ni bila veliki patriota.
Do devetnaeste godine sam zivjela sa bakom i dedom i dijelila sa bratom sobu, u takvim okolnostima nisam imala previse privatnosti. Kontrolisali su sve sta radim i imala sam ogranicen izlaz. No, najgore od svega je bila politicka situacija u zemlji. Probijanje, tj. u mom slucaju kocenje zbog nacionalnosti.
Tata je meni i bratu rekao kako bi nas poslije fakulteta mogao zaposliti u Sarajevu, ali da bi morao da moli i da se ulizuje ljudima koje inace ne podnosi. I da bi taj posao bio nas maksimum, jer sa takvim imenima i operisani od politike ne bi mogli napredovati i iznad nas bi bio neki guzonjin sin sa jedva zavrsenom srednjom i BMW-om. I otisli smo.

Mislim da je malom bratu i tati to najteze palo. Meni je pored porodice i prijatelja nedostajala najvise nasa hrana i neki nas humor. Nije mi trebalo dugo da shvatim da se trebam prilagoditi okolini, nauciti jezik, upoznati nove ljude i kulture. Mnogi grijese, vezu se za prijatelje koje su ostavili u domovini i zatvaraju se u sebe. Postaju usamljeni i nesrecni. Ja sam ovdje upoznala toliko razlictih ljudi, stekla toliko iskustva iz raznih oblasti da je prosto nemjerljivo sa onim sto su postigli moji vrsnjaci koji su ostali.
Konacno sam se pocela osjecati sigurnom na ulicama, nisam imala vise strah da ce me svaki cas neko napasti i izbosti nozem. Usudila sam se da nosim iPod   Sto se nisam usudjivala nositi u Sarajevu iz straha da ce me neko napasti upravo zbog njega.
No, ja sam ovamo dosla sa bratom i nisam sigurna kako bih se snasla sama. Mozda bih se i ja kao mnogi vise zatvorila u sebe.
Neke od mana su (pored hrane) da su mi ljudi ovdje nekad previse hladni, previse okrenuti sebi i nisu spremni da pomognu i reaguju. No, par njih sam uspjela nauciti, pa sad i sami od sebe ponude pomoc