Priča, pesma, stih kao poklon

Ova pesma je za Maju.


Duša


Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo,
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko,
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena.
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume.

Jovan Dučić

Ja snivam tvoje oči

Ja snivan tvoje oči,
dva crna,lijepa cvijeta
dva tiha svjetla svijeta
dvje južne tople noći.

I one rone u me,
baš ko što sumrak roni
u polja i u šume
kad pozdrav Gospin zvoni.

I kako tiho padnu
te crne oči u me
svu noć u meni šume
Ko zvijezde svjetle jasne
zelenoj vodi na dnu.

Ja snivan tvoje oči
Dan gasne.

I nista te kao ne boli

Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.
Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe
i do svijeta.

I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I ništa te kao ne boli.


Enes Kišević

Za chegirl.

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav – ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.

Miroslav Mika Antić

Ovde sam prepoznao Lizu.


Žena


Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rodjena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
Ni radosnoga priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umeju da greju,
Na usnama da gorčinu skidaju.


Desanka Maksimović

Za sve forumaše, da se nasmejemo.

Izokrenuta priča


Tek je brdo izišlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče, navuče noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kuću na vratima.

– Gle, noćas je zemlja dobro pokvasila kišu! – začuđeno progunđa brk sučući čiču, pa brzim dvorištem požuri niz korake, istjera štalu iz krave i reče:

– Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja ću noge pod put, pa ću poći u drva da donesem šume.

Čiča stavi rame na sjekiru i namignu babom na svoje oko.

– Bako, skuvaj u jajetu četiri lonca dok se posao vrati s čiče. Danas će ručak slatko pojesti starca.

Put raspali niz čiču dižući svojom širokom prašinom oblake opanaka. Od toga se uplašiše neka kola, pa u trku izvrnuše konje, a uzda ispusti kočijaša i bubnu ledinom o leđa.

Događaj se uplaši od ovoga neobičnog čiče i opruži polje preko nogu jureći brže nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se diže na kosi: iz obližnjeg vuka virila je krvoločna šuma!

– Au, sad je bostan obrao čiču! Obuzet ludim starcem, naš ti strah preskoči preko čakšira i podera trn, pa brže od polja potrča preko zasijane zvijezde.

Pred kućnom babom dočeka ga vjerni prag.

– Tako mi svetog vuka, eno nedjelje u šumi! – viknu glasina hrapavim čičom.

Kuća se prepade, uskoči u babu i zabravi ključ vratima, a siroto drvo pope se na čiču i gore se uhvati granom za ruke očekujući dvorište da dojuri u vuka.

Želja


Kad bih imao jednu malu, malenu kuću.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavjese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para voljela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u kom mjestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Dževdet Kuderk Solak

Ulica Gorkih Jagoda


Dobrodošla
u ulicu Gorkih Jagoda… broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
‚‚24 časa života manje”.

Pogledam oglase,
rubrika ‚‚Nadanja”,
ali ništa novo…
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli…

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
‚‚Prvi poljubac”.
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera…
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju…)

‚‚Koji je danas dan…?!”
reče kelner…
‚‚Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!”

‚‚Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!”

Za Patetični dan,
obično je na meniju
‚‚teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom”

‚‚Moje omiljeno!”
- pomislih.
‚‚Još nešto gospodine?!”
bio je ljubazan kelner.

‚‚Možda… preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?”
‚‚Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!”

‚‚Ko kuva danas?!”
pitah.
‚‚Đavo, čini mi se…
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!”

‚‚Daj! ‘Ajde!”

‚‚A, za desert?!”

‚‚Možda neki bol,
u predelu grudi?!”

‚‚Naravno gospodine… Sve za Vas!”


Ratko Petrović

Svakome ko se pronađe.

Šta možemo da uradimo?


U najboljem slučaju, u Čovječanstvu ima nježnosti.
nešto malo razumijevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta
kao neka velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da je probudi.
kad se pokrene, najbolja je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta da radimo sa takvim Čovječanstvom?

ništa.

izbjegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobjegli, morate biti lukavi.
malo ih je pobjeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikog ko je pobjegao.

upoznao sam neke velike
i slavne, ali oni nisu pobjegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovječanstvu.

ja nisam pobjegao
ali nisam ni prestao da
pokušavam.

nadam se da ću bar prije smrti uspjeti da nabavim
svoj sopstveni život.


Čarls Bukovski

Nemoj umeti da voliš


negde između onoga
što bi trebalo da bude
i naših grešaka,
leži ta priča
koju zovemo – sudbina

verovatno će
skoro svako od nas
umeti da uz čašu vina
ispriča neku tugaljivu
priču

i po ramenima ćemo odmah
nekako otežati
nakupljeni, natopljeni i mokri
od te magle,
koja se uvuče u naš džemper,
dok sedimo preko,
s druge strane,
i slušamo priču

i pripovedača koji se lomi

priču
od koje nam se stave violine u uši
i upadnu trunci
u oči…

ljubav,
kad stegneš ode,
kad pustiš – ode

ali da ti šapnem!

ako znaš
šta treba da radiš u ljubavi
ti onda i ne znaš
da voliš…

tek kad nemaš pojma
ja ti potpuno verujem


Ratko Petrović

Za Maju. Evo šta znači...

Jablanovi


Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Jovan Dučić

Za polly.


Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama


Vasko Popa, ‚‚Daleko u nama'', početak pesme

Virginija, podsetila me na tebe, pa da ti je poklonim.


Proleće


Sunce se, eno, kao vreteno
nad gradom vrti i glavom klima.
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu al ne znam gde je,
vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
i – miriše.

Reci mi zašto s tobom u hodu
odjednom danas govorim tiše
i zašto misli nekud odu,
pa samo trepćem i ništa više?

Kad ispod lipa senke se ruše,
zašto sam tako odjednom smušen,
pa kad te kući iz škole pratim,
sve ne bih hteo da se vratim,

Već dugo stojim i dugo ćutim
pod vetrom toplim i suncem žutim,
a u glavu mi nebo stalo i još malo
Čega malo? Svega pomalo!

Ako se setim, ja ću ti reći
i – uteći.


Mika Antić

Za Prometeja.

Njoj

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud...
Rekavši: ‚‚Traži", ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će da skita svud...

Artur Rembo

Za sve vas.


Не тражи звезду

Не осврћи се никад и не мисли често
На неку давно пређену стазу
јер све што је било више бити неће
и сви смо ми овде само у пролазу.

Не плачи за играчком што је сломљена,
јер сви смо играчке у нечијој руци,
судбина је она која конце вуче
и кад смо срећни и кад смо на муци.

Не, не мисли никад да је могло другачије
не тугуј за цветом што у теби вене,
јер све твоје туге, кад пролети време,
биће једног дана само успомене.

Не чепркај много по прошлости својој
и не скупљај по њој мрве прошле среће,
јер и ми смо мрве под небеском капом
и све што је било више бити неће.

Не жали за неким кога више нема,
него реци само: Лепо нам је било.
Сачувај га негде у сећању своме,
као птиче што се на дну гнезда скрило.

Не жали за вином што је проливено
и не скупљај стакла поломљене чаше,
јер једино можеш да озледиш себе,
а вина још има препуне су флаше.

Не осуђуј живот, не проклињи снове,
не тужи за срећом што је некад била.
Тек треба да сањаш! Тек треба да летиш!
А теби још нису поломљена крила.

И не мисли никад да не може боље,
да не може лепше, да не може више,
јер ти си још увек на почетку књиге,
коју овај живот отвара и пише.

Не гледај далеко и не тражи звезду,
што се негде сјаји по небу високу,
јер звезде су лепе али су далеке,
а најлепша звезда сија у твом оку.

И све што је сада биће само прошлост,
нико од нас не зна шта га сутра чека,
а срећа је можда одмах ту, крај тебе,
ни заувек прошла, ни тако далека.

Горан Петровић

Prepoznaće se.


***


Ko vas je zadržao, slobodni vali,
Ko vam je skovao skokove?
Ko je u baru smeo da svali
Potoka živog tokove?

Vetrovi, bure, uzdižite vode,
Rušite pregrade tesne!
O, gde ste munje, simboli slobode,
Da svetlost nad barom blesne.


Aleksandar Sergejevič Puškin

Still, ova je za tebe Sjetila sam te se čim sam pročitala naslov