Pablo Neruda
+3
dalila
marija_cvetic
Still_dreaming
7 posters
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Pablo Neruda
Ne jadikuj mnogo nad sitnim bolovima, jer bi sudbina mogla početi da te leči krupnim.
Pablo Neruda je bio čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime odvodio je od imena češkog pesnika i pisca Jan Nerude.
Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes). Počeo je da piše veoma rano. U 19-toj godini (1923). objavljuje svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“, a već u 20-toj i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Kao diplomata proveo je više godina u Madridu gde se sprijateljio s Lorkom i drugim španskim pesnicima i pristupio antifašističkom pokretu, zbog čega je u svojoj domovini bio proganjan. U početku piše pretežno ljubavnu liriku, a kasnije prelazi na društveno i politički angažiranu poeziju koja govori protiv ratnih strahota i ustaje u obranu potlačenih. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom.
Objavio je 19 zbirki poezije, od kojih su značajnije ‚‚Španija u srcu" u kojoj daje potresnu, ali uverljivu sliku borbe španskog naroda. Život i svet doživljavao je prvenstveno čulno, pa su uzbuđenje, ogorčenje, samilost i srdžba osnovni motivi njegove poezije.
Stilski je prešao put od neoromantizma preko nadrealizma do čiste borbene i socijalne poezije. Osnovne teme u ranijim godinama su mu ljubav, kasnije pustoš, samoća, patnje, borba i smrt. Njegov vulkanski temperament, večita spremnost da na nešto reaguje i da se za nešto bori, učinio ga je jednim od najplodnijih, ali i kvalitativno najneujednačenijih velikih pesnika 20. veka.
Njegov ‚‚Sveopšti spev'' (Canto general, 1950.) postao je simbolo stremljenja za književnost čileanskog naroda.
Godine 1971. dodijeljena mu je Nobelova nagrada za književnost.
Od 1927. do 1935. godine radi pri Čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. Vraća se u rodni Čile 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. 1971. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. U Čile se vraća 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. godine.
Ostala dela: ‚‚Sto ljubavnih soneta'', ‚‚Prstenovi'', ‚‚Pokušaj neizmernog čoveka'', ‚‚Boravak na zemlji'', ‚‚Elementarne ode'', ‚‚Kraj sveta'' itd.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Pablo Neruda
Jedna od omiljenih njegovih mi je pesma "Kraj" , iskucacu je kada budem mogla
marija_cvetic- Početnik
- Broj poruka : 68
Datum upisa : 25.06.2011
Pablo Neruda - Ne volim te jer te volim
Ne volim te jer te volim
Ne volim te zato sto te volim
i od voljeti te do ne voljeti te stizem
i do cekanja kada te ne cekam
srcem mi struji studen i plam.
Ne volim te zato sto te volim
i beskrajno te mrzim, a mrzeci te molim,
i mjera moje putujuce ljubavi
jest da te ne vidim i poput slijepca volim.
Mozda cu potrositi sijecanjsku svjetlost,
okrutnu zraku, svoje beskrajno srce,
ukravsi sebi kljuc spokoja.
U ovoj historiji samo ja umirem
i umrijet cu od ljubavi jer te volim,
jer te volim, ljubavi, krvlju i ognjem.
Ne volim te zato sto te volim
i od voljeti te do ne voljeti te stizem
i do cekanja kada te ne cekam
srcem mi struji studen i plam.
Ne volim te zato sto te volim
i beskrajno te mrzim, a mrzeci te molim,
i mjera moje putujuce ljubavi
jest da te ne vidim i poput slijepca volim.
Mozda cu potrositi sijecanjsku svjetlost,
okrutnu zraku, svoje beskrajno srce,
ukravsi sebi kljuc spokoja.
U ovoj historiji samo ja umirem
i umrijet cu od ljubavi jer te volim,
jer te volim, ljubavi, krvlju i ognjem.
dalila- Istraživač
- Broj poruka : 199
Datum upisa : 05.06.2011
Pablo Neruda - Kraj
Kraj
Onda zbogom, ništa nećeš zaboraviti?
U redu, idi. Više nema šta da se kaže.
Treba se rastati. Možeš otići.
Ali, pričekaj, vidi...
Pada kiša, pričekaj još, možda će prestati.
Obuci se dobro. Napolju je vrlo hladno, znaš.
Trebalo je da uzmeš nešto toplije...
Ja sam Ti sve vratio? Nema ništa tvoje?
Uzela si svoja pisma? Svoje fotografije?
Hajde, pogledaj me, pošto se rastajemo sada.
Ali, molim Te – bez suza! To bi bilo glupo.
Treba učiniti napor, zar ne, da se desi čudo,
I za trenutak postanemo oni od nekada.
Naša dva života bila su data jedan drugome zauvek.
A sada ih prisvajamo ponovo
I odlazimo svako na svoju stranu,
Svako sa svojim imenom da ponovo
Započinjemo da lutamo...
O sigurno!
Biće nam teško... Neko vreme.
A onda će doći zaborav koji razrešava sve tegobe...
I postojaću ja i postojaćeš ti,
Bićemo među mnogima dve osobe.
I tako, uskoro, postaćeš deo moje prošlosti.
Srešćemo se ponekad slučajno na ulicama.
Gledaću te, ne prilazeći, a ti ćeš prolaziti,
U nepoznatim haljinama.
A zatim se nećemo viđati dugo vremena,
A moji prijatelji će te obaveštavati o meni,
A ja ću pitati za tebe, koja si
Bila život moj, lepota i večnost moja:
Kako je njoj?
Onda zbogom, ništa nećeš zaboraviti?
U redu, idi. Više nema šta da se kaže.
Treba se rastati. Možeš otići.
Ali, pričekaj, vidi...
Pada kiša, pričekaj još, možda će prestati.
Obuci se dobro. Napolju je vrlo hladno, znaš.
Trebalo je da uzmeš nešto toplije...
Ja sam Ti sve vratio? Nema ništa tvoje?
Uzela si svoja pisma? Svoje fotografije?
Hajde, pogledaj me, pošto se rastajemo sada.
Ali, molim Te – bez suza! To bi bilo glupo.
Treba učiniti napor, zar ne, da se desi čudo,
I za trenutak postanemo oni od nekada.
Naša dva života bila su data jedan drugome zauvek.
A sada ih prisvajamo ponovo
I odlazimo svako na svoju stranu,
Svako sa svojim imenom da ponovo
Započinjemo da lutamo...
O sigurno!
Biće nam teško... Neko vreme.
A onda će doći zaborav koji razrešava sve tegobe...
I postojaću ja i postojaćeš ti,
Bićemo među mnogima dve osobe.
I tako, uskoro, postaćeš deo moje prošlosti.
Srešćemo se ponekad slučajno na ulicama.
Gledaću te, ne prilazeći, a ti ćeš prolaziti,
U nepoznatim haljinama.
A zatim se nećemo viđati dugo vremena,
A moji prijatelji će te obaveštavati o meni,
A ja ću pitati za tebe, koja si
Bila život moj, lepota i večnost moja:
Kako je njoj?
marija_cvetic- Početnik
- Broj poruka : 68
Datum upisa : 25.06.2011
Pablo Neruda - Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove...
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Napisati, na primjer: "Noć je osuta zvijezdama
i drhte, plava, nebeska svjetla u daljini.
Ponoćni vjetar kruži nebom i pjeva.
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Volio sam je, a katkada - i ona je mene voljela.
U noćima kao što je ova držah je u svom naručju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.
Ona me voljela, i ja sam nju katkada volio,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oči.
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Misliti da je nemam. Osjetiti da sam je izgubio.
Čuti beskrajnu noć, još beskrajniju bez nje.
A stih pada na dušu kao na pašnjak rosa.
Što znači da je moja ljubav nije mogla sačuvati.
Noć je osuta zvijezdama i ona nije uz mene.
To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja se duša ne može pomiriti da sam je izgubio.
Moj pogled je traži, kao da je želi približiti.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.
Ista noć bjelinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad, više nismo isti.
Više je ne volim, zbilja, a koliko sam je volio.
Moj glas je tražio vjetar da dođe do njezina sluha.
Drugome. Pripast će drugome. Ko nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno čisto tijelo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zbilja, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Jer sam je u noćima kao što je ova držao u svom naručju,
moja se duša ne može pomiriti, da sam je izgubio.
Makar ovo bila posljednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Napisati, na primjer: "Noć je osuta zvijezdama
i drhte, plava, nebeska svjetla u daljini.
Ponoćni vjetar kruži nebom i pjeva.
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Volio sam je, a katkada - i ona je mene voljela.
U noćima kao što je ova držah je u svom naručju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.
Ona me voljela, i ja sam nju katkada volio,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oči.
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Misliti da je nemam. Osjetiti da sam je izgubio.
Čuti beskrajnu noć, još beskrajniju bez nje.
A stih pada na dušu kao na pašnjak rosa.
Što znači da je moja ljubav nije mogla sačuvati.
Noć je osuta zvijezdama i ona nije uz mene.
To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja se duša ne može pomiriti da sam je izgubio.
Moj pogled je traži, kao da je želi približiti.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.
Ista noć bjelinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad, više nismo isti.
Više je ne volim, zbilja, a koliko sam je volio.
Moj glas je tražio vjetar da dođe do njezina sluha.
Drugome. Pripast će drugome. Ko nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno čisto tijelo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zbilja, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Jer sam je u noćima kao što je ova držao u svom naručju,
moja se duša ne može pomiriti, da sam je izgubio.
Makar ovo bila posljednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Kad umrem
Kad umrem
Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina,
da osjetim nježnost što izmijeni moju sudbinu.
Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.
Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,
da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju.
Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina,
da osjetim nježnost što izmijeni moju sudbinu.
Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.
Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,
da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Da bi me čula
Da bi me čula
Da bi me čula
moje se riječi
ponekad suše
kao tragovi galebova na plaži.
Ogrlica, zvečka pijana
za tvoje ruke slatke poput grožđa.
Moje su riječi daleko
i tvoje su više nego moje.
Kao bršljan pužu u moju staru bol.
Pužu tako po vlažnim zidovima.
Ti si skrivila tu okrutnu igru.
One bježe iz moje tamne spilje.
Ti sve ispunjaš, sve ispunjaš.
Nastaniše prije tebe samoću koju zauzimaš,
i više nego ti na moju su tugu navikle.
Sada želim da kažu to što ti želim reći
da bi me ti čula kao što žeim da čuješ.
Vjetar tjeskobe još ih poteže.
Uragani snova još ih ponekad izvrću.
Ti slušaš druge glasove u mome bolnome glasu
Plač starih usana, krv starih molitava.
Ljubi me, dragano. Ne napuštaj me. Slijedi me.
Slijedi me, dragano, u ovom valu tjeskobe.
Ali bòjiš ljubavlju moje riječi.
Ti sve zauzimaš, sve zauzimaš.
Od svih riječi nižem beskrajnu ogrlicu
za tvoje bijele ruke, slatke poput grožđa.
Da bi me čula
moje se riječi
ponekad suše
kao tragovi galebova na plaži.
Ogrlica, zvečka pijana
za tvoje ruke slatke poput grožđa.
Moje su riječi daleko
i tvoje su više nego moje.
Kao bršljan pužu u moju staru bol.
Pužu tako po vlažnim zidovima.
Ti si skrivila tu okrutnu igru.
One bježe iz moje tamne spilje.
Ti sve ispunjaš, sve ispunjaš.
Nastaniše prije tebe samoću koju zauzimaš,
i više nego ti na moju su tugu navikle.
Sada želim da kažu to što ti želim reći
da bi me ti čula kao što žeim da čuješ.
Vjetar tjeskobe još ih poteže.
Uragani snova još ih ponekad izvrću.
Ti slušaš druge glasove u mome bolnome glasu
Plač starih usana, krv starih molitava.
Ljubi me, dragano. Ne napuštaj me. Slijedi me.
Slijedi me, dragano, u ovom valu tjeskobe.
Ali bòjiš ljubavlju moje riječi.
Ti sve zauzimaš, sve zauzimaš.
Od svih riječi nižem beskrajnu ogrlicu
za tvoje bijele ruke, slatke poput grožđa.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Sjećam se kakva si bila
Sjećam se kakva si bila
Sjećam se kakva si bila prošle jeseni.
Sive tvoje kape i srca smirena.
U tvojim su se očima borile vatre sumraka
i lišće je tonulo u vodu tvoje duše.
Odana u mom naručju kao povijuša,
lišće je skupljalo tvoj glas spor i smiren.
Lomača mrtvila gdje žeđ je moja gorjela.
Sladak i modar zumbul iznad moje duše.
Putuju tvoje oči i jesen je daleko:
siva kapa, glas ptice i srce doma
kome su pošle duboke moje čežnje
i padali moji poljupci radosni kao iskre.
Nebo s broda. Polje s brežuljaka:
tvoj spomen od svjetla i dima, od jezera smirena!
Dalje od tvojih očiju izgarahu sutoni.
U tvojoj se duši podiglo suho lišće jeseni.
Sjećam se kakva si bila prošle jeseni.
Sive tvoje kape i srca smirena.
U tvojim su se očima borile vatre sumraka
i lišće je tonulo u vodu tvoje duše.
Odana u mom naručju kao povijuša,
lišće je skupljalo tvoj glas spor i smiren.
Lomača mrtvila gdje žeđ je moja gorjela.
Sladak i modar zumbul iznad moje duše.
Putuju tvoje oči i jesen je daleko:
siva kapa, glas ptice i srce doma
kome su pošle duboke moje čežnje
i padali moji poljupci radosni kao iskre.
Nebo s broda. Polje s brežuljaka:
tvoj spomen od svjetla i dima, od jezera smirena!
Dalje od tvojih očiju izgarahu sutoni.
U tvojoj se duši podiglo suho lišće jeseni.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Izgubili smo
Izgubili smo
Izgubili smo i taj suton.
Nitko nas nije noćas vidio spojenih ruku
dok je modra noć padala na zemlju.
Vidio sam sa svog prozora
svečanost zalaska na dalekim bregovima.
Ponekad bi se kao novčić
užario komadić sunca u mojim rukama.
Sjećah te se duše stegnute
i po toj tuzi ti me poznaješ.
Gdje si tada bila?
S kojim ljudima?
Koje si riječi govorila?
Zašto mi sva ta ljubav dolazi odjednom
kada sam tužan i znam da si daleko?
Pala je knjiga koja se uveče uzima
i kao ranjeni pas moj plašt se uz noge vuče.
Uvijek, uvijek ti odlaziš uveče
tamo gdje sumrak juri brišući statue.
Izgubili smo i taj suton.
Nitko nas nije noćas vidio spojenih ruku
dok je modra noć padala na zemlju.
Vidio sam sa svog prozora
svečanost zalaska na dalekim bregovima.
Ponekad bi se kao novčić
užario komadić sunca u mojim rukama.
Sjećah te se duše stegnute
i po toj tuzi ti me poznaješ.
Gdje si tada bila?
S kojim ljudima?
Koje si riječi govorila?
Zašto mi sva ta ljubav dolazi odjednom
kada sam tužan i znam da si daleko?
Pala je knjiga koja se uveče uzima
i kao ranjeni pas moj plašt se uz noge vuče.
Uvijek, uvijek ti odlaziš uveče
tamo gdje sumrak juri brišući statue.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Ne budi daleko od mene
Ne budi daleko od mene
Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razlikuje tvoj lik na pijesku,
jao, neka ne lete tvoje vjeđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.
Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razlikuje tvoj lik na pijesku,
jao, neka ne lete tvoje vjeđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Ljubav
Ljubav
Zbog tebe, u rascvetanim vrtovima čeznem za
mirisima proleća.
Zaboravio sam tvoje lice, ne sećam se više tvojih ruku;
kako su se tvoje usne našle na mojima?
Zbog tebe, volim bele uspavane kipove po parkovima;
bele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas, tvoj srećan smeh; zaboravio sam
tvoje oči.
Poput cveta sa svojim mirisom, ja u sebi nosim maglovito sećanje na
tebe. Živim sa boli poput rane; dotakneš li me samo, smrtno
ćeš me povrediti.
Tvoja milovanja me obavijaju, poput bršljana na setnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav, još uvek tražim odraz tvog lika u svakom
oknu.
Zbog tebe, teški mirisi leta nanose mi bol; zbog
tebe, opet tražim oko sebe proročanske znakove nenadanih želja: padajuće
zvezde, komete.
Zbog tebe, u rascvetanim vrtovima čeznem za
mirisima proleća.
Zaboravio sam tvoje lice, ne sećam se više tvojih ruku;
kako su se tvoje usne našle na mojima?
Zbog tebe, volim bele uspavane kipove po parkovima;
bele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas, tvoj srećan smeh; zaboravio sam
tvoje oči.
Poput cveta sa svojim mirisom, ja u sebi nosim maglovito sećanje na
tebe. Živim sa boli poput rane; dotakneš li me samo, smrtno
ćeš me povrediti.
Tvoja milovanja me obavijaju, poput bršljana na setnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav, još uvek tražim odraz tvog lika u svakom
oknu.
Zbog tebe, teški mirisi leta nanose mi bol; zbog
tebe, opet tražim oko sebe proročanske znakove nenadanih želja: padajuće
zvezde, komete.
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Pablo Neruda - Mome su srcu dovoljne
Mome su srcu dovoljne
Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu.
Iz mojih usta poletjet će u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši.
U tebi je varka svakoga dana.
Stižeš kao rosa na cvjetne krunice.
Potkopavaš obzorje svojom odsutnošću.
Poput vala bježeći neprestano.
Rekao sam da si pjevala u vjetru
kao što pjevaju pinije i jarboli.
Ti si kao oni, visoka i šutljiva
i često si tužna kao putovanje.
Utočište, kao stari put.
Nastanjuju te jeke i glasovi čežnje.
Budim se i ponekad sele i bježe
ptice što su spavale u tvojoj duši.
Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu.
Iz mojih usta poletjet će u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši.
U tebi je varka svakoga dana.
Stižeš kao rosa na cvjetne krunice.
Potkopavaš obzorje svojom odsutnošću.
Poput vala bježeći neprestano.
Rekao sam da si pjevala u vjetru
kao što pjevaju pinije i jarboli.
Ti si kao oni, visoka i šutljiva
i često si tužna kao putovanje.
Utočište, kao stari put.
Nastanjuju te jeke i glasovi čežnje.
Budim se i ponekad sele i bježe
ptice što su spavale u tvojoj duši.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Pablo Neruda - Nema zaborava
.. fotografija .. © Susan Burnstine ..
Nema zaborava
Ako me upitate gdje sam bio,
moram reći: "Događa se".
Moram govoriti o zemlji koju kamenje zasjenjuje,
o rijeci koja se ruši trajući:
poznate su mi samo stvari što ih ptice gube,
more pozadi ostavljeno i moja sestra koja plače.
Zašto tolika područja? Zašto se dan
u dan pretapa? Zašto se crna noć
skuplja u ustima? Zašto, mrtvi?
Ako me upitate odakle dolazim, moram razgovarati
s razboritim predmetima,
s vrlo gorkim spravama,
s velikim, često istrulim životinjama
i sa svojim ojađenim srcem.
To što se nakupilo i pomješalo, nisu sjećanja,
niti je požutjeli golub što spava u zaboravu,
već su lica oblita suzama,
prsti u grlu
i ono što proviruje iz lišća:
tama dana koji je prošao,
dana koji bijaše hranjen našom žalosnom krvlju.
Evo, ovdje imam ljubičica, lastavica,
svega što nam se sviđa i što se javlja
na dragim dugorepim dopisnicama,
gdje šeću vrijeme i umilnost.
Ali ne prodirimo s onu stranu zubâ,
ne govorimo o ljuskama što ih vrijeme gomila,
jer ne znam što bih odgovorio:
ima toliko mrtvih,
ima toliko bedema što ih crveno sunce razdvoji,
i toliko glava što udaraju o brodove,
i toliko ruku koje su zatvorile poljupce,
i toliko stvari koje želim zaboraviti.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Pablo Neruda - Bol
.. fotografija .. © Anniken Hannevik ..
Bol
Naneo sam ti bol, dušo moja,
Rasporio ti dušu.
Shvati me.
Svi znaju ko sam,
ja sam i onako
čovek za tebe.
U tebi se njišem, padam
i plamteći ustajem.
Od svih bića, ti
imaš pravo
da vidiš me slabog.
I tvoja ruka malena,
osim hleba i gatare
treba da dotakne moje grudi
kada iz borbe izađu.
Zbog toga, u tebi čvrst kamen tražim.
Hrapave ruke u tvom krvavom klinu
traže tvoju čvrstinu,
i dubinu tvoju tražim,
ako ne pronađem to
već pronađem tvoj smeh glasni,
ako ne pronađem ništa
što moje korake podupire,
ljubljena,
primi moju tugu i moj bes,
moje neprijateljske ruke
što uništavaju te pomalo,
kako bi se podigla iz gline,
za bitke moje, iznova napravljena.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Pablo Neruda - Zemlja u tebi
.. fotografija .. © Rosie Hardy ..
Zemlja u tebi
Malena ružo,
ružo malena,
ponekad ogoljena i nesavršena,
čini se da jednoj mojoj ruci pristaješ.
Zatvoriću te,
i u ustima svojim nositi.
Iznenada,
moja stopala tvoja dodirnuće
a usta moja usne tvoje.
Izvićeš se,
Tvoja ramena, kao dva brega,
uspeće se.
Tvoje grudi pored mojih proći će,
moja ruka dosegnuće
nežnu liniju mladog meseca –
tvoj struk.
U ljubavi si se kao voda u moru rastopila.
Jedva da sam je očima izmerio,
jer je prostranija od neba.
Naginjem se ka usnama tvojim
da zemlju poljubim.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Pablo Neruda – Poema XIV
https://scontent-b-fra.xx.fbcdn.net/hphotos-ash3/t1.0-9/1900073_10152177673902025_678878487_n.jpg
Juegas todos los días con la luz del universo.
Sutil visitadora, llegas en la flor y en el agua.
Eres más que esta blanca cabecita que aprieto
como un racimo entre mis manos cada día.
A nadie te pareces desde que yo te amo.
Déjame tenderte entre guirnaldas amarillas.
Quién escribe tu nombre con letras de humo entre las estrellas del sur?
Ah déjame recordarte cómo eras entonces, cuando aún no existías.
De pronto el viento aúlla y golpea mi ventana cerrada.
El cielo es una red cuajada de peces sombríos.
Aquí vienen a dar todos los vientos, todos.
Se desviste la lluvia.
Pasan huyendo los pájaros.
El viento. El viento.
Yo sólo puedo luchar contra la fuerza de los hombres.
El temporal arremolina hojas oscuras
y suelta todas las barcas que anoche amarraron al cielo.
Tú estás aquí. Ah tú no huyes.
Tú me responderás hasta el último grito.
Ovíllate a mi lado como si tuvieras miedo.
Sin embargo alguna vez corrió una sombra extraña por tus ojos.
Ahora, ahora también, pequeña, me traes madreselvas,
y tienes hasta los senos perfumados.
Mientras el viento triste galopa matando mariposas
yo te amo, y mi alegría muerde tu boca de ciruela.
Cuanto te habrá dolido acostumbrarte a mí,
a mi alma sola y salvaje, a mi nombre que todos ahuyentan.
Hemos visto arder tantas veces el lucero besándonos los ojos
y sobre nuestras cabezas destorcerse los crepúsculos en abanicos girantes.
Mis palabras llovieron sobre ti acariciándote.
Amé desde hace tiempo tu cuerpo de nácar soleado.
Hasta te creo dueña del universo.
Te traeré de las montañas flores alegres, copihues,
avellanas oscuras, y cestas silvestres de besos.
Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos.
_____________________________
Sutil visitadora, llegas en la flor y en el agua.
Eres más que esta blanca cabecita que aprieto
como un racimo entre mis manos cada día.
A nadie te pareces desde que yo te amo.
Déjame tenderte entre guirnaldas amarillas.
Quién escribe tu nombre con letras de humo entre las estrellas del sur?
Ah déjame recordarte cómo eras entonces, cuando aún no existías.
De pronto el viento aúlla y golpea mi ventana cerrada.
El cielo es una red cuajada de peces sombríos.
Aquí vienen a dar todos los vientos, todos.
Se desviste la lluvia.
Pasan huyendo los pájaros.
El viento. El viento.
Yo sólo puedo luchar contra la fuerza de los hombres.
El temporal arremolina hojas oscuras
y suelta todas las barcas que anoche amarraron al cielo.
Tú estás aquí. Ah tú no huyes.
Tú me responderás hasta el último grito.
Ovíllate a mi lado como si tuvieras miedo.
Sin embargo alguna vez corrió una sombra extraña por tus ojos.
Ahora, ahora también, pequeña, me traes madreselvas,
y tienes hasta los senos perfumados.
Mientras el viento triste galopa matando mariposas
yo te amo, y mi alegría muerde tu boca de ciruela.
Cuanto te habrá dolido acostumbrarte a mí,
a mi alma sola y salvaje, a mi nombre que todos ahuyentan.
Hemos visto arder tantas veces el lucero besándonos los ojos
y sobre nuestras cabezas destorcerse los crepúsculos en abanicos girantes.
Mis palabras llovieron sobre ti acariciándote.
Amé desde hace tiempo tu cuerpo de nácar soleado.
Hasta te creo dueña del universo.
Te traeré de las montañas flores alegres, copihues,
avellanas oscuras, y cestas silvestres de besos.
Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos.
_____________________________
Every day you play with the light of the universe.
Subtle visitor, you arrive in the flower and the water.
You are more than this white head that I hold tightly
as a cluster of fruit, every day, between my hands.
You are like nobody since I love you.
Let me spread you out among yellow garlands.
Who writes your name in letters of smoke among the stars of the south?
Oh let me remember you as you were before you existed.
Suddenly the wind howls and bangs at my shut window.
The sky is a net crammed with shadowy fish.
Here all the winds let go sooner or later, all of them.
The rain takes off her clothes.
The birds go by, fleeing.
The wind. The wind.
I can contend only against the power of men.
The storm whirls dark leaves
and turns loose all the boats that were moored last night to the sky.
You are here. Oh, you do not run away.
You will answer me to the last cry.
Cling to me as though you were frightened.
Even so, at one time a strange shadow ran through your eyes.
Now, now too, little one, you bring me honeysuckle,
and even your breasts smell of it.
While the sad wind goes slaughtering butterflies
I love you, and my happiness bites the plum of your mouth.
How you must have suffered getting accustomed to me,
my savage, solitary soul, my name that sends them all running.
So many times we have seen the morning star burn, kissing our eyes,
and over our heads the gray light unwind in turning fans.
My words rained over you, stroking you.
A long time I have loved the sunned mother-of-pearl of your body.
I go so far as to think that you own the universe.
I will bring you happy flowers from the mountains, bluebells,
dark hazels, and rustic baskets of kisses.
I want
to do with you what spring does with the cherry trees.
.. Pablo Neruda, Love Poem XIV
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Re: Pablo Neruda
Osetiti nežnost onih koje ne poznajemo,
onih neznanaca koji bdiju nad našim snom
i našom samoćom, opasnostima ili klonućima,
osećaj je utoliko veći i lepši
jer produžava naše biće i obuhvata sve živote.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Ivana_- Ugledni forumaš
- Broj poruka : 3079
Godina : 36
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012
Re: Pablo Neruda
Ako nas već ništa ne spašava od smrti, barem bi nas ljubav trebala spasiti od života.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Pablo Neruda - Zabranjeno je
Zabranjeno je
Zabranjeno je plakati bez pouke,
probuditi se, a ne znati što sa sobom,
bojati se osobnih uspomena.
Zabranjeno je ne smijati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog straha,
snove ne pretvoriti u stvarnost.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati sačuvati uspomene,
i zvati ih samo onda
kad su ti potrebni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klauna da bi te pamtili,
i zaboraviti one kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne činiti stvari za samoga sebe,
bojati se života i obaveza,
ne živjeti svaki dan kao da ti je posljednji.
Zabranjeno je otjerati nekog s kim se nisi pomirio,
zaboraviti njegove oči, osmijeh, sve...
zato što je on nastavio svojim putem.
Zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zamijeniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svatko ima
svoj put i sreću.
Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,
ne imati vremena za ljude kojima si potreban,
ne razumjeti da ono što ti život daje, to i uzima.
Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živjeti život s pozitivnim stavom,
ne misliti da uvijek možemo biti bolji.
Zabranjeno je ne znati
da bez tebe
ovaj svijet ne bi bio isti.
Zabranjeno je plakati bez pouke,
probuditi se, a ne znati što sa sobom,
bojati se osobnih uspomena.
Zabranjeno je ne smijati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog straha,
snove ne pretvoriti u stvarnost.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati sačuvati uspomene,
i zvati ih samo onda
kad su ti potrebni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klauna da bi te pamtili,
i zaboraviti one kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne činiti stvari za samoga sebe,
bojati se života i obaveza,
ne živjeti svaki dan kao da ti je posljednji.
Zabranjeno je otjerati nekog s kim se nisi pomirio,
zaboraviti njegove oči, osmijeh, sve...
zato što je on nastavio svojim putem.
Zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zamijeniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svatko ima
svoj put i sreću.
Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,
ne imati vremena za ljude kojima si potreban,
ne razumjeti da ono što ti život daje, to i uzima.
Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živjeti život s pozitivnim stavom,
ne misliti da uvijek možemo biti bolji.
Zabranjeno je ne znati
da bez tebe
ovaj svijet ne bi bio isti.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 36
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu