O životinjama

U ovoj temi možete pisati o životinjama i njihovim karakteristikama, načinu života, ponašanju.
Na ovaj način možemo saznati nešto novo i korisno.
Dakle, u jednom postu možete opisati jednu životinju i uz tekst fotografiju životinje koju opisujete.

Evo ja ću prvi.
Tigar


Tigar je sisar iz porodice mačaka i jedan od četiri vrste „velikih mačaka“ roda Panthera. On je vrhunski predator i najveća živa mačka na svetu. Bengalski tigar je najpoznatija podvrsta i sačinjava približno 80% ukupne populacije tigrova. Živi u Bangladešu, Butanu, Mjanmaru, Nepalu i Indiji. Kao ugrožene vrste, većina svetskih tigrova danas živi u zatočeništvu.

Fizičke osobine:
Tigrovi su najteže mačke u prirodi. Iako se svaka podvrsta razlikuje, generalno, mužjaci tigrova teže između 120 i 250 kilograma, a ženke između 90 i 150 kilograma. Prosečno mužjaci su dugački između 2.4 i 3.2 metara, dok su ženke između 2.1 i 2.75 metara dugačke. Sumatranski tigrovi su najmanji od svih tigrova, dok su sibirski tigrovi najveći.


Ugroženost:
Početkom 19. veka postojalo je 100.000 tigrova. Danas se taj broj značajno promenio. U svetu živi negde između 5.000 i 7.000 tigrova. Najugroženiji je južnokineski tigar. U svetu ih ima manje od 100. Preteran krivolov, uništavanje staništa itd. dovelo je tigra na granicu opstanka.

Zebra je životinja koja pripada porodici konja i koja živi u centralnoj i južnoj Africi.

Odrasle zebre teže do 300 kg i uglavnom se nalaze u stepama i retkim šumama. Jedna porodica se obično sastoji od pastuva, nekoliko kobila i njihovih ždrebadi. Grupe porodica formiraju krdo. Ženke imaju trudnoću od otprilike 12 meseci i daju obično samo jedno ždrebe, obično u toku kišne sezone. Mladunče je svetlije nego odrasle životinje i pruge su mu tamnosmeđe i bele. Zebru love lavovi i pegava hijena. Zebre ponekad uspeju da se odbrane pošto imaju odlična čula vida, mirisa i sluha, a i uspešno se služe kopitama i zubima kada su napadnute.

Obična ili Burčelova zebra je jedini predstavnik na teritoriji Zimbabvea. U Zimbabveu se nalazi u priličnom broju u skoro svim nacionalni i safari parkovima, a potisnuta je sa centralnog platoa. U skorije vreme se gaji na privatnim rančevima i zaštićenim područjima zbog svoje turističke vrednosti.

U Africi žive još dve vrste zebri: planinska zebra i Grevijeva zebra. Vrste zebri se međusobno razlikuju po prugama. Pruge planinske zebre su široke i naizmenično crne i bele, pruge Grevijeve zebre su takođe naizmenično crne i bele ali veoma uske, dok se kod obične zebre između širokih crnih i belih pruga nalaze i svetlije smeđe pruge.

Morski psi ili Ajkule su kičmenjaci i spadaju u grupu chondrichthyes (ribe hrskavog skeleta) zajedno sa ražama, drhtuljama, listovima, testerašima i sličnim životinjama koji se sve zajedno zovu elasmobranches (škrge u obliku proreza).

Ajkule ili morski psi su ribe grabljivice vretenastog tela, šiljate glave sa pet vrsta peraja:
grudna peraja su parna i dižu ajkulu kad pliva,
parna trbušna kao i jedno ili dva neparna leđna je stabilizuju,
neparno analno kod vrsta koje ga imaju i na kraju
repno koje ubrzava ajkulu.

Razmnožavaju se na tri načina:
oviparne - legu jaja,
viviparne - rađaju žive mladunce i
ovoviparne - razvijaju se iz jaja ali u telu majke pa se rađa već razvijena ajkulica.

Plivaju brzo i bez prestanka jer za razliku od drugih riba nemaju riblji mehur koji bi ih održavao, baš zbog toga mogu bez teškoća naglo da menjaju dubinu. Poznate su i vrste koje to ne moraju da rade jer “umeju” da nađu neku slabu podvodnu struju koja im omogućava protok vode kroz škrge čak i kad miruju.

Ajkule su obično duge od 1 do 20 metara. Među najproždrljivije ajkule spadaju Carcharhinus leucas tj. bik ajkula ili Zambezi ajkula, jedina koja može da opstane i u slatkoj vodi i Carcharodon carcharias, velika bijela ajkula (10 do 13 metara).

Izvojio bih veliku belu ajkulu.


Velika bela ajkula, Carcharodon carcharias, takođe poznata i kao bela ajkula je vrsta ajkule iz reda Lamniformes. Može se naći u svim okeanima. Dostiže dužine od 6 do 12 metara i težinu od 2,250 kg, što je čini najvećim predatorom među ribama. Jedina je preživela vrsta iz roda Carcharodon.

Opis:
Velika bela ajkula ima beli stomak i siva leđa. Te boje otežavaju plenu da uoči ajkulu na licu mesta. Ima dugu i šiljastu njušku, a snažni zubi su joj trouglasti i reckasti.
Maksimalna dužina koju dostižu mužjaci velikih belih ajkula je 792 cm, a ženke 430 cm. Najveća težina koja je zabeležena kod velikih belih ajkula je 3,400 kg, a životni vek im je maksimalno 36 godina. Rastu 25 do 30 centimetara godišnje.

Rasprostranjenost:
Gotovo sve velike bele ajkule žive u obalnim i priobalnim vodama koje imaju temperaturu između 12 i 24 °C. Najviše ih ima pri obalama južne Australije, Južne Afrike, Kalifornije, ostrva Gvadalupe, a ređe su u Sredozemnom i Jadranskom moru, kao i oko Novog Zelanda, gde su zaštićena vrsta. Takođe se ponekad mogu naći u tropskim vodama, kao i na Karibima, te su primećene i u vodama Mauricijusa, Madagaskara, Kenije i Sejšelija.
Može se naći i na dubinama do 1280 metara, ali obično ne živi tako duboko. Najčešće živi do dubine od 900 metara. Živi u slanoj, ali i u braktičnoj vodi.

Zanimljivosti:
2007. godine je tridesetdevetogodišnju ženu napala velika bela ajkula dok je sa bebom šetala u plićaku na plaži Vara u Zapadnoj Australiji. Ajkula ju je ugrizla za list noge, a žrtva je ipak preživela napad. U međuvremenu iznad zaliva Pletenberg u Južnoj Africi bračni par koji je bio na medenom mesecu i nalazio se u helikopteru imao je prilike da posmatra bliski susret petorice surfera i velike bele ajkule. Pilot helikoptera Glen Braun ugledao je ajkulu dugu tri i po metra. Braun je video kako se ajkula približava surferima na oko 50 m od obale. Kada se ajkula približila na oko pet metara od njih, Braun je usmerio helikopter između ajkule i surfera, i tako je oterao.

Baš lepa tema

Evo jedne životinjice koju baš volim

Веверица (од речи „верати се“) је род глодара из породице Sciuridae.

Дуго се задржавају на дрвећу па су им удови прилагођени пењању. Веверице планинских крајева су редовно тамније црвенкасто смеђе боје, а некима је лети крзно тамно попут угља, док је зими сиво. На усправним ушима имају праменчић длака. Реп им је дуг и китњаст, служи као кормило при скакању и пењању. Веверице су живахне дневне животињице доброг слуха, вида и њуха. Праве гнезда и склоништа у која сакупљају храну за непогодно време.
[уреди]
Ареал и станиште

Распрострањене су по целој Земљи, осим Аустралије и Мадагаскара. Веверице се хране семенкама, плодовима, гусеницама, птицама и њиховим јајима, чак и стрвинама, а глођу и кору дрвећа, па могу бити и штетне. Женка се коти лети два пута и окоти од 3 до 7 младих.

Најраширенија је европска веверица (Sciurus vulgaris)

Žirafa (Giraffa camelopardalis) je afrički sisar iz reda papkara, najviši od svih kopnenih životinja. Mužjaci mogu biti visoki od 4.5 do 5.5 metara i težiti do 1,360 kilograma. Rekordna težina jednog mužjaka je iznosila približno 2,000 kg, a visina 5.87 m.[1] Generalno, mužjaci su krupniji od ženki, koje su od mužjaka niže 70–100 cm.

Žirafe su srodstvu sa jelenima, antilopama i govedima, ali su grupisane u zasebnu familiju, familiju žirafa (Giraffidae) u koju još spada njihov najbliži rođak, okapi. Žirafe žive na prostoru od Čada do Južne Afrike.

Ukupna populacija žirafa je procenjena na 110,000 do 150,000 jedinki. Kenija sa 45,000, Tanzanija sa 30,000 i Bocvana sa 12,000 žirafa imaju najveće populacije.

Fizičke osobine:
Oba pola imaju rogove, mada su rogovi kod ženki manji. Rogovi su zapravo koštani izraštaji lobanje, pokriveni kožom i dlakom, dugi do 13,5 cm. Kod mužjaka, kalcijum se taloži na kostima lobanje tokom celog života praveći nove izraštaje. Rogovi rastu, pre svega, na čelu, oko očiju i na nosnoj kosti, pa glava tokom godina postaje sve krupnija i teža. Oči žirafe su krupne i smeđe, zaštićene dugim i crnim trepavicama.

Žirafe poseduju tačke koje prekrivaju celo telo, osim donje delove njihovih stomaka. Ne postoje dve žirafe sa istim rasporedom šara na telu. To je kao slučaj sa čovekom ili zebrama; ne postoje dva čoveka sa istim otiskom prstiju ili dve zebre sa istim šarama. Žirafe imaju dugačke i snažne vratove, prekrivene grivom koju čine kratke i oštre dlake. Vrat čini samo sedam pršljenova, kao i kod drugih sisara, ali oni kod odraslih jedinki mogu da budu široki i do 28 cm. Tako vrat može da dostigne i dva metra. Ove životinje takođe imaju neznatno izduženije prednje noge, oko 10% duže nego njihove stražnje noge.

Imaju veoma dugačak i lepljiv jezik. Jezik žirafe je dug do 45 cm i prekriven gustom pljuvačkom. Kada jede, životinja ga uvija oko lišća i granja i povlači ga nadole. Koristi ga i za vlaženje i čišćenje očiju.

Da bi se krv pumpala sve do glave i dovodila kiseonik do mozga, potrebno je i posebno srce koje je kod žirafe dugačko 60 cm, teško više od 11 kg (25 puta veće od čovekovog), i pumpa 60 do 75 litara krvi u minutu. I krvni pritisak dvostruko je veći nego kod čoveka. Zahvaljujući jednom veoma istančnom krvnom sistemu žirafe ne padnu u nesvest kad naglo podignu glavu jer im se krv sjuri u glavu i obratno. To je zbog sistema zalistaka koji podešavaju arterijski i venski krvotok, kao i zbog zidova krvnih sudova koji natapaju mozak koji su veoma rastegljivi.

Socijalni život i reprodukcija:
Ženke žirafa se udružuju u grupu od dvanaest ili više jedinki, povremeno uključujući i nekoliko mladih mužjaka. Mužjaci žive u takozvanim "mladoženjačkim" stadima, dok stariji mužjaci često vode usamljeni život. Mužjak žirafe određuje plodnost ženke okušavanjem njenog urina, da bi odredili da li je ona "u teranju".

I žirafama, kao i drugim biljojedima, razmnožavanje se zasniva na haremskom načinu života: obično se glavni mužjak pari s čitavom grupom ženki kako one, jedna po jedna, ulaze u "teranje". Pristup ženkama je moguć samo ako postoji hijerarhija, a ona se postepeno stvara još od mladih dana da bi, kada dođe vreme, bila utvrđena "nekingom": reč je o "mačevanju" snažnim vratovima. Suparnici postavljeni jedan naspram drugog počinju da njišu dugačkim vratovima ukrštajući ih vijugavim pokretima. Udarci se izvode blago, a surove borbe su retke. Obično pobeđuje onaj koji ima duži vrat i težu lobanju, znači stariji.

Bremenitost kod žirafe traje između 14 i 15 meseci, posle čega se rađa jedno mladunče. Ženka se uspravljeno porađa i embrionska kesa obično puca kada beba padne na zemlju. Novorođena žirafa je otprilike 1.8 m visoka. U roku od nekoliko sati posle rođenja, mladunče je već sposobno da trčkara okolo. Ono tada postaje lak plen hijenama, lavovima, leopardima i afričkim divljim psima. Smrtnost malih žirafa je velika - do 70% u prvoj godini života. Samo 25 od 50% mladih žirafa dostigne zrelost. Mladunče siše mleko do četvrtog meseca starosti, iako počinje da brsti lišće otprilike već treće sedmice posle rođenja.

Životni vek žirafa je između 20 i 25 godina u divljini, a 28 godina u zatočeništvu.

Ponašanje:
Žirafa se hrani lišćem i granjem drveta mimoze i akacije. Brsti krunu akacije i pritom bira spoljne, mlade listove koji imaju dva puta više hlorofila, proteina i šećera od onih u unutrašnjosti krune. Ona može da pojede 63 kg lišća i grančica i popije oko 30 litara vode dnevno. Retko pije vodu, ali da bi to izvela mora da se bavi akrobatikom: prvo mora da razmakne prednje noge najviše što može, a često i da ih savije u kolenima.

Žirafin korak je elegantan, dok može da prilično brzo da trči. U hodu se kreće brzinom od 6–7 km/h, a u trku dostiže i do 60 km/h. No, ne može dugo da trči, jer pri jednom udisaju uzima 12 litara vazduha, u poređenju sa konjem, koji uzme punih 30 litara. Odrasla žirafa se brani šutiranjem nogu velikom silinom. Jedan jedini udarac kopitom može da smrska lobanju lava, ili mu polomi kičmu.

Žirafa tokom dana provede sklupčana samo dva-tri sata dnevno. Ona za san izdvoji veoma malo vremena - od 10 minuta do najviše dva sata za jedan dan. To je najkraće vreme provedeno u spavanju od svih sisara.

Veruje se da su žirafe skoro potpuno neme. Sam žirafin grkljan, odnosno predeo grkljana u kome su smeštene glasne žice, skoro je potpuno nerazvijen. Ipak, iako generalno tihe i nečujne, mogle su se čuti kako grokću, frkću i muču. Skorija istraživanja su dokazala da životinje komuniciraju na nivou infrazvuka.

Zanimljivosti:
Žirafe su jedine životinje koje se rađaju sa rogovima.
Prvu žirafu u Evropu je doneo Julije Cezar 46. godine pre nove ere.
Žirafe imaju najduži rep među kopnenim sisarima. Dužina repa sa čuperkom na kraju iznosi 2.4 metara.

Kengur je rod torbara iz familije Macropodidae. U opštoj upotrebi, naziv se koristi da se opišu najveće vrste iz ove porodice: crveni, antilopski i istočni i zapadni sivi kengur iz roda Macropus. Familija takođe uključuje i manje vrste, kao što su valabiji i kenguri koji žive na drveću, ukupno oko 63 vrsta ovih torbara. Kenguri su endemski rod jer žive samo u Australiji, dok manji makropodi žive u Australiji i Novoj Gvineji.

Kengur je simbol Australije; lik kengura se nalazi na Grbu Australije, na nekim novčanicama i koristi se od strane mnogih australijskih organizacija.

Naziv:
Reč kengur vodi poreklo od australijskog aboridžinskog jezika Guugu Yimidhirr od reči gangurru, odnoseći se na sivog kengura. Naziv prvi put spominje 4. avgusta 1770. godine na obalama reke Endevur (na mestu današnjeg Kuktauna gde se nasukala barka Endevur) kapetan Džejms Kuk kao reč "kangooroo" ili "kanguru".

Prema nekim izvorima, Džejmsa Kuka je zanimalo ime ovih, tada, nepoznatih životinja. Kada je postavio pitanje Aboridžinima na engleskom jeziku za njihovo ime, oni su odgovorili na svom - "Kenguru", što u stvari znači "Ne razumemo". Kapetan je odgovor prihvatio kao ime životinje i svetu prikazao nepoznatu životinjsku vrstu.

Fizički opis:
Kenguri imaju malu glavu, dugačke, velike i jake zadnje noge prilagođene za skakanje kao i dugačak mišićav rep koji im služi da održe ravnotežu. Kao i svi ostali torbari, i kenguri imaju torbu koja se zove marsupijum u kojoj nose mladunčad posle porođaja.

Kenguri su jedine veće životinje koje primenjuju skakanje kao oblik kretanja. Uobičajena brzina skakutanja crvenog kengura iznosi oko 20–25 km/h, ali može da ubrza i do 70 km/h na kraćim razdaljinama, dok na dužim uspeva da održi brzinu do 40 km/h. Zbog svojih dugačkih nogu, kengur ne može da hoda normalno.
Prosečni životni vek kengura iznosi 4-6 godina, dok je zabeležen rekord od 23 godine.

Ishrana:
Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem tako što je preživaju. Mnoge vrste su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok noću i ujutru su u potrazi za hranom, krećući se u gomili.
Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifični zubi. Sekutićima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga što dve strane donje vilice na kojoj se sekutići nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju širok ujed.

Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri više vole suvlju travu od sočnije jer je sočnija trava teška. Sivi kenguri se opredeljuju za svežije, sočnije izdanke trave jer su šumske životinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje.
Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Međutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da održe vodu njihovom šumskom staništu.

Neprijatelji:
Kenguri imaju malo prirodnih neprijatelja. Dolaskom ljudi u Australiju pre najmanje 50.000 godina i sa njima dolaskom psa dinga pre 5.000 godina, kenguri su morali da se adaptiraju. Orlovi sa klinastim repom i ostale grabljivice se često hrane kengurovom lešinom. Varani i ostali gušteri mesožderi takođe predstavljaju pretnju manjim vrstama kengura.

Adaptacije:
Kao i svi torbari, i kenguri se rađaju tokom veoma ranog stupnja razvoja - posle trudnoće koja traje od 31-36 dana. Kada se rodi, mladunče je teško svega 12 grama i dugačko 25 mm. Tada su samo prednji udovi nešto razvijeniji da bi mu omogućili da se uspuzi do torbe i zakači za majčinu bradavicu. Mladunčad će obično ostati u torbi u narednih devet meseci (180-320 dana kod istočnog sivog kengura) pre nego što će početi da povremeno izlazi iz nje. Majka će ga hraniti dok ne napuni 18 meseci.

Ženka kengura je obično trudna u neprekidnosti, osim na dan kada rađa mlado. Ona ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok prethodno mladunče ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i dešava se u okolnostima kada je predeo gde žive kenguri suv i kada su izvori hrane minimalni. Majka dodatno može da produktuje dve različite vrste mleka istovremeno za novorođenče i za ono starije, koje je još u torbi.


Zanimljivosti:
-Kada je u opasnosti, kengur udara svojim zadnjim nogama o zemlju.
-Kengur ne može da skoči ako mu je rep položen na tlo.
-Kenguri ližu prednje šape da bi se ohladili.
-Po slobodnim procenama, u Australiji živi oko 50 miliona kengura.
-Naučnici Prirodnjačkog muzeja u Pitsburgu su nedavno otkrili fosil najstarijeg pretka današnjih kengura. Živeo je pre 125 miliona godina, ali ne u Australiji, već u Kini.

Džinovska panda je krupni sisar iz porodice medveda, poreklom iz centralno-zapadne i jugozapadne Kine. Lako se prepoznaje po upadljivim crnim oznakama oko očiju, na ušima i preko svog zaobljenog tela. Iako pripada redu zveri, koje karakteriše ishrana mesom, džinovska panda se u 99% slučajeva hrani mladicama i listovima bambusa.

Ugrožena je životinja - procenjeno je da je u divljini preostalo 2,000 pandi i preko 180 koje žive u zatočeništvu u Kini. Od ovog broja dvadeset pandi živi van Kine. Drugi izvor pokazuje da se u Kini razmnožava 221 panda, od kraja 2006. godine. Broj panda u divljini je u porastu.

Ime:
Ime "panda" vodi poreklo iz himalajskog jezika, verovatno nepalskog. Ovo ime je originalno primenjeno na crvene pande. Sve do 1901. godine, kada je otkrivena veza između ove dve vrste, džinovska panda je bila poznata kao išaran medved ili šaren medved.

Kada bi preveli njeno ime sa kineskog jezika, bukvalno bi imalo značenje „medveda mačke". Ovaj naziv nije slučajan. Naime, većina medveda ima okrugle zenice. Izuzetak je džinovska panda, čije su zenice vertikalno postavljene, kao kod mačaka.

Opis:
Krzno džinovske pande je crno-belo. Odrasli mere oko 1.5 metara dužine, a do ramena su oko 75 centimetara visoki. Mužjaci mogu težiti do 115 kilograma, dok su ženke generalno sitnije, težeći do 100 kilograma s vremena na vreme. Takođe imaju i kratak rep dugačak približno 15 centimetara.

Šapu džinovske pande sačinjavaju „lažni palac" i pet prstiju. Palac je zapravo modifikovana kost u okviru kosti pešća, predstavlja potporu šapi i pomaže pandi da drži bambus dok jede.
Džinovske pande obično žive od 20 do 30 godina u zatočeništvu.

Ponašanje i ishrana:
Doskoro se mislilo da su džinovske pande samotnjaci i da se mužjaci i ženke mogu videti zajedno samo tokom parenja. Skorašnje studije pokazuju da mali broj ovih životinja deli veliku teritoriju i ponekad se susreću i izvan sezone parenja.

Kao većina suptropskih sisara, ali za razliku od ostalih medveda, džinovske pande ne hiberniraju.

Uprskos svojoj taksonomskoj klasifikaciji u red mesojeda ili zveri, džinovske pande se prvobitno hrane bambusom. Međutim, njihov sistem za varenje je isti kao kod drugih mesojeda, kao i osobina da ne mogu da svare celulozu, i stoga moraju jesti bambus u velikim količinama kako bi obezbedili potrebnu energiju i hranljive sastojke. Panda prosečno pojede od 9 do 14 kilograma mladica bambusa svakog dana.

Dvadeset i pet vrstama bambusa se hrane pande u divljini. Kako se prosečna temperatura regiona koje pande naseljavaju povećala, samim tim je i pomerila njihovu životnu granicu na više delove planina i ograničila prostor. S tim, samo nekoliko vrsta bambusa uspeva da raste u tim visinama koje pande sada naseljavaju. Lišće bambusa sadrži najviše proteina, dok stablo sadrži manje.

S obzirom na to da različite vrste bambusa u različito doba godine cveta, pande moraju imati na raspolaganju najmanje dve različite vrste kako bi izbegle gladovanje. Sam skelet glave je adaptiran na ovakvu ishranu. Imaju snažne vilične mišiće koji povezuju vrh glave i vilicu. Krupni kutnjaci melju i drobe vlaknaste materije bambusa. Iako se prvobitno hrane bambusom, zubi pande su zadržali medveđi oblik, i poješće meso, ribu i jaja ako pronađu. Ostala hrana koju pande jedu u zoološkim vrtovima je med i slatki krompir ili jem.



Ugroženost:
Džinovske pande su ugrožene vrste, a prete im kontinuiran gubitak staništa i niska stopa razmnožavanja.

Pande su bile meta lokalnih lovokradica još od antičkih vremena, a stranci su ih lovili otkada su uvedene na Zapad. Sa početkom od 1930-tih godina, stranci ih nisu mogli loviti u Kini zbog Drugog Kinesko-japanskog rata i Kineskog Građanskog rata, ali su pande ostale laka meta lokalnom stanovništvu. Tokom 1960-tih i 1970-tih godina, za vreme Kineske kulturne revolucije, sva istraživanja i naučan rad vezani za pande je prekinut.

Zbog zagađivanja i uništavanja njihovog životnog staništa, zajedno sa segregacijom, populacija džinovskih pandi je bila ozbiljno ugrožena. Zakoni sprovedeni u 1990-tim godinama su dali nadu za njihov opstanak. Iako su i dalje ugožene životinje, veruje se da napori radi očuvanja vrste funkcionišu. Od 2006. godine postoje 40 rezervata za džinovske pande u Kini, u poređenju sa samo 13 od pre dve decenije.

Džinovska panda je jedna od najpoznatijih i najomiljenijih zaštićenih vrsta.


Tibetski mit:
Jedna tibetska legenda je pokušala da objasni kako su pande dobile svoje jedinsvene boje. Nekada davno, pande su živele u visokim planinama Tibeta. Njihovo krzno je bilo snežno bele boje. Bili su prijatelji sa mladom pastiricom koja im je čuvala krdo u planinama u blizini sela. Jednoga dana majka panda i njeno mladunče su se igrali sa pastiricom, kada je iznenada, mladunče napao jak i gladan leopard. Ona je uspela da zaštiti mladunče, sklanjajući ga, ali je nju leopard ubrzo ubio. Ostale pande su bile toliko tužne da su organizovale službu za pastiricu, takođe želeći da nikada ne zaborave njenu žrtvu za mladunče pande. Lokalni običaj u planini je bio da se prekriju ruke i noge pepelom u znak sećanja na nastradalu. Pande su bile veoma tužne i gorko su plakale. Obrisale su oči šapama i prekrile uši ne bi li blokirale zvuk plača. Počele su se međusobno grliti ne bi li se tako utešile i dok su to činile pepeo je zacrnio delove krzna preko kojih su prelazile njihove šape do su se grlile. Pande namerno nisu htele da speru crne šare u znak sećanja na devojku koja je poginula.

Sove ili noćne grabljivice (Strigiformes) su red uglavnom usamljenih ptica grabljivica u koji se ubraja više od 200 vrsta. Love plen uglavnom noću u čemu im pomaže pretežno siva boja i skoro nečujan let. Dele se u dve savremene familije - prave sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Uglavnom se hrane sitnim sisarima, pticama i insektima, a pojedine vrste se hrane i ribom. Žive na svim kontinentima osim na Antarktiku, velikom delu Grenlanda i pojedinim ostrvima.


Izgled

Sove karakteriše oštar kljun, već od korena snažno povijen prema dole, i precizan sluh i vid. Visina im je 10-70 cm. Telo im je zbijeno, a glava, u poređenju sa drugim pticama, upadljivo velika i okrugla. Imaju upadljiv pernati okvir oko očiju, koji se naziva facijalni disk.


Ponašanje

Većina sova je aktivno noću, kada aktivno love plen pod okriljem mraka. Neke sove, međutim, love u sumrak ili u zoru; primer su ritske sove (Asio flammeus).

Sova se pri lovu najčešće oslanja na neopaženost u mraku, efekat iznenađenja. Neopaženost stiču uglavnom zahvaljujući boji svog perja, zbog kojeg su pod određenim uslovima skoro nevidljive. Uzrok neopaženosti je i unutrašnja „zastavica“ letnih pera koja je svilenkasta ili vunasta, te im omogućava skoro nečujno letenje. Jedini izuzetak su vrste koje su specijalizovane za lov na ribu i patuljaste sove.

Kada uhvati plen, sova ga rastrgne oštrim kljunom ili kandžama pre nego što ga pojede, osim u slučajevima kada je plen mali pa ga mogu pojesti celog. Nakon toga, sova često povrati nesvarljive ostatke plena (kosti, krljušti, perje itd.).

Jaja sove su obično bela i oblika skoro savršene sfere. Sova polaže od dva do dvanaest jaja, u zavisnosti od vrste, svakih 1-3 dana. Jaja se ne izlegu sva u isto vreme, te razlika u veličini izleglih mladunaca može da bude velika. Sove ne grade gnezda, nego traže sebi prigodno stanište na drvetu, podzemnim tunelima, na zgradama, štalama ili u pećinama.

Najmanja sova je patuljasta sova, teška oko 31 g. Neke pigmejske sove su tek nešto veće. Najveće sove su buljine ili velike ušare i sove vrste Bubo blakistoni, koje mogu doseći dužinu od 76,2 cm, raspon krila od preko 2 m i težinu od skoro 4,5 kg.



Oči

Imaju krupne, izbuljene i okrugle oči koje im omogućavaju da dobro procene udaljenost i brzinu plena. Oči sova su nepokretne, kao i u većine ptica, te moraju da okreću glavu da bi preusmerile pogled. Glavu mogu da okrenu i do 180°, dok se za neke tvrdi da mogu i do 270°.

Sove mogu da vide na jako velikim udaljenostima, naročito noću. S druge strane, ne mogu da vide ništa što je bliže od desetak centimetara.


Sluh

Dok druge ptice imaju, po pravilu, male okrugle slušne otvore, kod sova su ti otvori vertikalno izduženi i gotovo dugi skoro koliko i sama glava. Međutim, slušni otvori im nisu smešteni simetrično - desni je malo iznad levog. Ta asimetrija je od vrste do vrste manje ili više izražena, ali postoji kod svih. Osim toga, mnoge sove imaju upadljiv „veo“ oko očiju od paperjastog venca koji usmerava zvuk prema ušima. Zajedno sa pernatim ušima, taj veo im služi za pokazivanje raspoloženja i često su upadljive boje. Ulogu slušnih školjki igraju kratka i tvrda pera koja su smeštena ispred i iza slušnog otvora i pomažu pri određivanju smera zvuka. Iz istog razloga, sove imaju širu lobanju nego većina ptica. Zbog ove širine, zvuk koji dolazi sa jedne strane do jednog uva, dolazi delić sekunde kasnije do drugog uva, što takođe pomaže u lociranju predajnika zvuka.


Postoje 222 vrste sova, koje spadaju u dve familije — tipične sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Postoje fosilni ostaci sova koje ne pripadaju nijednoj od navedenih familija, a koje se od današnjih sova razlikuju manjom ili drugačijom specijalizacijom za lov (poput prizemnih sova, Sophiornithidae). Rod sova Ogygoptynx iz ranog paleocena (pre 50 miliona godina) se može uzeti kao dokaz da su sove postojale kao zasebna linija u vreme izumiranja većine dinosaurusa, što ih čini jednom od najstarijih grupa kopnenih ptica izvan grupe Galloanserae.


Zanimljivosti

U mnogim delovima sveta, sove su povezivane sa smrću i nesrećom, verovatno zbog njihovog noćnog života i karakterističnog hučanja. Međutim, u nekim delovima sveta sove su bile povezivane sa mudrošću i uspehom, često prikazivane kao božiji ljubimci.

U Starom Egiptu, lik sove se koristio za označavanje slova „m“. Ovaj hijeroglif je obično bio crtan tako da bi sova izgledala polomljenih nogu „da grabljivica ne bi oživela“.



U Keniji, pripadnici plemena Kikuju su verovali da je sova znak smrti i da, ako čovek vidi sovu, neko će umreti.

Među urođenicima američkih kontinenata (npr. u plemenu Hopi u SAD), sove su često bilo nadvijene velom tabua i povezivane sa zlom i veštičarenjem. Poput pera orla, religijsko posedovanje pera sove je regulisano federalnim zakonom.

Civilizacije Asteka i Maja, kao i drugi urođenici Srednje Amerike, su sovu smatrali simbolom smrti i uništenja. Čak je astečki bog smrti, Miktlantekuhtli, obično prikazivan u obliku sove. Na španskom jeziku postoji izreka „cuando el tecolote canta, el indio se muere“ („kada sova zapeva, Indijanac umre“). Reč „tecolote“ znači „sova“ i koristi se u nekim delovima Meksika, iako je ispravna reč za sovu u španskom jeziku „buho“.

Pripadnici plemena Mohe u starom Peruu su obožavali sovu i često je slikali.

U japanskoj kulturi, na sove se gledalo kao na negativne ili pozitivne pojave, u zavisnosti od vrste sove. Ponekad su predstavljale božanske glasnike, dok su tipične i rogate sove predstavljale đavolske simbole.

U indijskoj kulturi, bela sova se smatra ljubimcem Lakšmi, boginje bogatstva, i stoga se smatra vesnikom uspeha. Tu sova, kao simbol mudrosti, predstavlja i sastavni deo grba indijske Vojne akademije. U kolokvijalnoj upotrebi, međutim, taj se simbol često koristi da označi glupost.

U grčkoj mitologiji, sova i, naročito, kukumavka, su obično povezivane sa boginjom Atinom, boginjom pticom, koja se povezivala sa mudrošću, umetnošću i raznim sposobnostima i, posledično, i sove su povezivane sa mudrošću. Nezvanično, sove predstavljaju maskotu Mense.


Atinski novac, iskovan posle 449. p. n. e. sa likom boginje Atine na prednjoj strani i predstavom sove na poleđini.

Rimljani, pored toga što su nasledili grčka verovanja u vezi sa sovama, povezivali su ih i sa smrću. Zbog toga je sova predstavljala loš znak.

Poput toga, u rumunskoj kulturi, žalosni huk sove je značio predskazanje smrti nekog u blizini. Takvo sujeverje je prouzrokovalo izvesnu uznemirenost kada se sova pojavila u sedištu rumunskog predsednika, u palati Kotroceni.

U Finskoj sova, paradoksalno, predstavlja i znak mudrosti i znak gluposti (verovatno zbog svoje izbuljenosti).

Većina vojnih obaveštajnih službi u svetu ima sovu kao svoju maskotu tj. sova predstavlja znak službe. I Vojnoobaveštajna agencija MO Republike Srbije (VOA) ima za osnovu u svom znaku sovu.

Krokodili (Crocodilia) su red tropskih grabljivaca. Uz ptice, to su jedini do danas preživeli "potomci" velike grupe gmizavaca, Archosauria. Prema tome, njihovi recentni najbliži srodnici su ptice. Njihovo je srodstvo dokazivo čitavim nizom osobina, ali pre svega građom sistema za cirkulaciju krvi. Zbog koštanog oklopa, krokodile nazivaju i oklopljenim gušterima.

Svi danas živeći krokodili žive u rekama i jezerima tropskih oblasti i suptropskog područja, jedino estuarski krokodil (Crocodylus porosus) može da živi i u moru a često se pojavljuje uz obale različitih ostrva. Da bi se prilagodile životnoj okolini, ove životinje veoma dobro plivaju i prikrivaju se u vodi tako što miruju uronjene u vodu, pri čemu iz vode izviruju jedino oči i nosnice.

Danas živeći krokodili dele se u tri grupe sa statusom familije (alternativno, često se prikazuju kao jedna familija Crocodylidae a tri grupe kao potfamilije unutar nje): prave krokodile.

Osobine:
Građa tela kao i fiziologija današnjih krokodila je izrazito prilagođena životu u vodi. Tu spada vodoravno spljošteno telo s uglavnom isto spljoštenom gubicom, dok im je rep spljošten postrance, a krokodili ga koriste uglavnom kao kormilo. Zavisno od vrste, telo im može biti dugo od 1,20 pa do 7 m, a nađeni su fosili dugi i do 12 metara. Krokodili rastu celog života.

Glava:
Lobanja im je izdužena, a oči su tokom evolucije pomerene visoko prema vrhu lobanje. Na očima imaju tri kapka, gornji, donji i migavicu. Nosnice, smeštene na vrhu gubice povezane su sistemom kanala sa dušnikom, tako da mogu da dišu i punih usta, a kad su pod vodom, mogu ih, kao i ušni otvor, hermetički zatvoriti. Većina krokodila ima relativno široku gubicu koja omogućuje raznovrsnu ishranu. Jedino neke vrste gavijala koje se hrane pretežno ribom imaju izrazito usku i izduženu gubicu.

Lobanja krokodila je kompaktna. Njen jedini pokretni deo je donja čeljust. Na gornjoj strani gubice i zadnjem delu glave su kosti lobanje srasle sa kožom koja je neposredno iznad njih, između kože i kostiju postoji poseban sloj, "Crusta calcarea".

Oklop:
Krokodili su ime "oklopljeni gušteri" dobili po svom ljuskastom oklopu koji je, naročito na leđima, ojačan koštanim pločama. Pri tome se završni sloj kože, epiderm, sastoji od različitog broja slojeva kolagenskih vlakana. U najranijim razdobljima života životinje ona ima dva do tri takva sloja, a tokom života se pod njih slažu novi, tako da kod jednog odraslog američkog aligatora mogu biti i do 24 takva sloja jedan ispod drugog. Krokodili ne menjaju "košuljice" kao neki drugi reptili. Spoljni sloj se obnavlja samo jednostavnim trošenjem ribanjem.

Rožnate leđne ljuske sastoje se od crepasto složenih rožnatih pločica koje se nazivaju leđni štit. Ispod tog štita smeštene su koštane ploče, čiji broj varira zavisno od vrste od četiri do deset takvih ploča, uvek složenih uzdužno. I na vratu životinje su ispod rožnatih ljuski ovakve pločice smeštene koštane pločice i pri tome stvaraju uzorak tipičan za pojedinu vrstu. I trbuh životinje prekriven je takvim štitom, no gotovo kod ni jedne vrste taj štit nije podložen koštanim pločicama. Leđne i trbušne rožnate ljuske tvore na repu prstenove koji od korena repa imaju dva reda ljuskavih zubaca, koji se prema kraju približavaju i pred kraj repa prelaze u jedan red tih zubaca. Ova zaštita je snažnije razvijena što je vrsta manja. S veličinom vrste zaštita je slabija, jer je životinja zaštićena već svojom veličinom.

Čunjasti zubi imaju samo jedan vrh i tekodontni su, smešteni su u udubljenjima gornje i donje čeljusti. Zavisno od vrste, broj, oblik i dužina zuba variraju. Kad imaju zatvorenu gubicu, kod aligatora su zubi donje čeljusti smešteni unutar reda zuba gornje čeljusti, dok kod pravih krokodila četvrti zub donje čeljusti ulazi u udubljenje u gornjoj čeljusti i spolja je vidljiv. Krokodili redovno menjaju zube, pri čemu se "zubi za zamenu" razvijaju u šupljinama "aktivnih zuba". Svaki zub se zameni u roku od dve godine, pri čemu se prednji menjaju češće od zadnjih.

Način života:
Sve danas živeće vrste prilagođene su građom tela i načinom života semiakvatičnom životu, pri čemu životinje veliki deo života provode u vodi. Uz samo jedan izuzetak (Crocodylus porosus), svi krokodili žive pretežno u slatkoj vodi, no mogu se sresti i u slanoj vodi u blizini morske obale. Pri tome, neke vrste daju prednost otvorenim vodama jezera i većih reka, kao i vrsta koje biraju potoke i žive u obalnom području. Nastanjuju tropska područja, uz izuzetak obe vrste aligatora koji žive u severnijim područjima, ali samo u onima, gde su blage zime. Uz ova svojstva, njihova pojava zavisi i od količine moguće lovine, povoljnih mesta za polaganje jaja, veličini konkurencije ali i o lovu kojem su izloženi.

Svi krokodili su mesožderi. Gotovo sve vrste love bilo koji plen koji mogu da uhvate ali i s obzirom na veličinu da savladaju. Vrlo malo vrsta su specijalizovane samo na određene vrste plena. To su samo vrste s uskim gubicama i zubima poput vrše (neki gavijali i australijski krokodil) koji su se specijalizovali za lov na ribe. Mlade životinje i manje vrste love pretežno kukce, žabe i male sisare, dok odrasle životinje velikih vrsta love sve što mogu da uhvate. Nije retkost ni kanibalizam pre svega mladih jedinki iste vrste. Uprkos svom tromom izgledu, krokodili reaguju izuzetno brzo, a vrlo su okretni i na suvom.

Slonovi su porodica viših sisara. Svi su, bez izuzetaka, biljožderi i hrane se pre svega travama i lišćem, ali u slučaju nedostatka te hrane, jedu i granje, grmlje, koru i sličnu hranu.
Slonovi su najveći kopneni sisari koji danas žive na zemlji. Kod rođenja, mladunče može biti teško i do 100 kg. Skotnost slonice traje 20 do 22 meseci i najduža je od svih kopnenih sisara. Mogu živeti do 70 godina. Najveći slon je ubijen 1974. u južnoj Angoli i bio je težak 12.240 kg.

Slon je jedina životinja koja ima četiri kolena.

Rasprostranjenost:
Afrički slon je ranije živeo na čitavom afričkom kontinentu, dok je danas severna granica njegovih prebivališta jug Sudana. Južno od tog područja živi svuda, ali samo u zaštićenim područjima nacionalnih parkova; no u njima su se populacije tako snažno povećale, da dolazi u pitanje "izdržljivost" okoline. To je posebno dramatično izraženo u nacionalnom parku Čobe u Bocvani: umesto 5.000 slonova koliko bi priroda parka mogla da podnese, tu živi 25.000 životinja.

Šumski slon živi u kišnim šumama zapadne Afrike, među ostalim u Kamerunu, DR Kongu i Centralnoafričkoj Republici.

Područje gde živi azijski slon širi se po čitavom području jugoistočne Azije kao i Indijskog potkontinenta.

Paun je rod ptica iz porodice fazana.
Često prikazuje i najpoznatiji je kao mužjak, koji ima ogromni rep s mnoštvo perja dugog nešto više od 3 metra, koji je raznih boja. Ženka je neugledna te je smeđe boje, no neke imaju sivo-smeđe tonove perja.


U paunove spadaju dve vrste:
Indijski paun, Pavo cristatus (iz Azije)
Zeleni paun, Pavo muticus (iz Azije)

Indijski paun uobičajeno stanište nalazi u Indijskom potkotinentu. Mužjak indijskog pauna nacionalna je ptica Indije. Zeleni paun živi u Burmi i na Javi u Indoneziji. Ponekad se zeleni paun naziva i nemi paun.


Zajednička karakteristika svih paunova je izražen polni dimorfizam i veliki rep kod mužjaka, koji se koristi prilikom udvaranja.

Plavi paun (Pavo cristatus) nastanjuje skoro celu Indiju, a i u našoj zemlji dosta je raspostranjen. Ukupna dužina mužjaka je 220cm , a ženke 100cm. Vrat se sastoji od perja koja su sedefaste plave boje, a pera ledja su metalno zelene, purpurno ljubičaste boje sa crnim ivicama.


Pera gornjeg dela repa su duga, zlatno bronzano zelene i bronzano crvene boja, a na njihovim krajevima imaju tamno braon očne fleke oivičene svetlo plavom i braon ivicom. Očne fleke su ravne. Ručni poletači su crni sa plavim ivicama. Na glavi ispod oka se nalazi kožica koja je bele boje sa crnim ivicama. Na glavi se nalazi kruna. Na krilima spoljna pera su sive boje sa crnim crtežom koji daje talasast crtež. Ženka je jednostavnija, sivo braon boje dužine 100cm. Ispod oka i prednji deo vrata je bele boje. Kao i kod mužjaka na glavi se nalazi malo manja kruna. Noge su kod oba pola jake konstitucije i kod mužjaka ima mamuze.

Korali su žarnjaci koji imaju samo oblik polipa, solitarnih ili kolonijalnih, ali uvek sesilnih (pričvršćenih za podlogu). Telo im je cilindričnog oblika sa usnim otvorom u obliku pukotine oko koga je venac pipaka. Usni otvor se nalazi na slobodnom kraju i se nastavlja na gastrovaskularnu duplju.

Građa:
Najsrodniji su morskim sasama (anemonama) i meduzama. Za razliku od njih, imaju dobro razvijen skelet i sastoje se od ogromnog broja jedinki (polipa) koje žive zajedno udružene u kolonije. Telo pojedinačnih jedinki je slične građe kao meduze, što znači da:
sadrži žarne ćelije
telesni zid je dvoslojan i dr.

Prisustvo skeleta im je glavni znak raspoznavanja, odnosno, ono što se u svakodnevnom životu naziva koralom. Skelet je kod najvećeg broja vrsta izgrađen od kalcijum-karbonata, poznatijeg kao krečnjak, mada postoje i malobrojne vrste sa rožnim skleletom kakva su, recimo, tanana, fina morska pera (Pennatula). Njihov skelet ima simetričnu građu, sastoji se iz jednog stabla sa koga polaze perasto raspoređene grane živo obojene crveno ili ljubičasto. Neki korali, kao npr. gorgonije sadrže u skeletu poprilične količine joda pa su se u srednjem veku primenjivali u medicini. Boja skeleta zavisi od uslova života i organskog sastava (hrane) i može veoma da varira od plave do crne, žute ili crvene.


Koralni sprudovi:

Koralni polipi se razmnožavaju pupljenjem pri čemu se novonastale jedinke ne odvajaju već ostaju zajedno gradeći koloniju. Stalnim pupljenjem, koje se uvek odvija na vrhovima grana, kolonija raste. Svaki pojedinačni polip, mekog želatinoznog tela, luči skelet koji ga štiti. Kada polipi uginu ostaje skelet koji se može nagomilavati i dostizati ogromne dimenzije. Treba napomenuti da u obrazovanju sprudova, pored skeleta korala, učestvuju i skeleti drugih životinja koje žive sa koralima.

Topla mora, gde najmanja zimska temperatura varira oko 20°S, pogoduju ovim životinjama tako da mogu dostići dimenzije koje zadivljuju. Tako grane jednog tropskog korala mogu da budu više od 4m sa prečnikom većim od 2m. Nagomilavanjem skeleta obrazuju se podvodne stene, sprudovi i atoli kao njihova posebna vrsta. Atoli imaju oblik prstena izgrađenog od korala, a u središnjem delu je morska voda. Rast skeleta ovih životinjica je jako spor, smatra se da grana prečnika 1 cm raste godišnje 2-10 cm. Neobično je važno da određeni uslovi sredine, pogotovo temperatura morske vode, budu optimalni da bi i sam rast to bio.


Značaj i upotreba:
U izradi nakita i različitih ukrasnih predmeta koristi se iz samo pet od ukupno 27 vrsta korala. U Mediteranu se u te svrhe koristi crveni koral (Corallium rubrum) koji je sada zaštićena vrsta. Skelet crvenog korala izgrađen je od mnoštva iglica koje stapanjem u čvrstu masu grade stablo kolonije. Živi na dubini od 20-200 m u obliku razgranatog drveta bez listova koje je okrenuto naglavačke, odnosno visi sa podvodnih stena.

Oduvek su korali predstavljali nepoznanicu zbog čega su im u narodnim verovanjima pripisivane magijske i isceljiteljske moći. Takva verovanja su se prenosila sa kolena na koleno i kod mnogih naroda zadržala do danas.

U antičko doba U Grčkoj se korali posvećuju boginji lepote Veneri, Egipćani boginji ljubavi Izidi i koriste u lečenju različitih oboljenja. Slično je bilo i kod Arapa koji su od korala pravili prah za lečenje očnih, kožnih oboljenja i čišćenje organizma. Za Rimljane su imali značenje amuleta koji donose sreću i dug život. I Indiji se za korale veruje da zaustavljaju ludilo i donose mudrost, dok među afičkim plemenima su još cenjeniji i vrede čitavo bogatstvo.

Savremena medicina im baš ne veruje toliko, ali su i tu našli primenu. Telo čoveka lako prihvata korale jer je njihov mineralni sastav sličan ljudskom pa ih ortopedski hirurzi koriste za presađivanje kostiju. Po nekim alternativnim mišljenjima mineralima iz korala može se nadoknaditi njihov eventualni nedostatak u organizmu čoveka i time sprečiti oboljenje izazvano tim nedostatkom.


Ugroženost korala:
Idealno stanište za podvodni svet tropskih i subtropskih mora predstavljaju koralne šume, sprudovi i atoli. U njima živi mnoštvo raznovrsnih riba, morskih zvezda, algi. Nemarnošću, nebrigom čoveka taj svet postaje ozbiljno ugrožen.

Globalno zagrevanje, izazvano zagađenjem sredine, uzima svoj pozamašan danak i u koralima. Korali su vrlo osetljivi na temperaturna kolebanja i vole topla mora. U pretoploj morskoj vodi korali se naprosto skuvaju odbacuju alge, kojima se hrane usled čega pobele i uginu. Takve, beživotne korale napuštaju i životinje koje su tu nalazile hranu i sklonište.

Danas je sve više i više pobelelih korala pri čemu se dešava da se neki povrate u prethodno stanje, ali veliki broj njih ugine. Po nekim podacima je 1998. god. bila najpogubnija za korale jer ih je 16% izbelelo ili uginulo. Po najcrnjim prognozama ako se u narednih 10-tak godina ne zaustavi zagađivanje sredine i rast temperature doći će do potpunog uništenja korala.

Osobine

Oklop
Sve kornjače se odlikuju oklopom koji je jedinstven u životinjskom svetu. Sastoji se od leđnog i trbušnog dela, koji su međusobno spojeni svojevrsnim koštanim „mostom“. U svom donjem delu oklop je masivne koštane građe. Preko tog koštanog sloja nalazi se sloj kože. Kod kornjača sa mekim oklopom taj sloj je kožast, dok se kod ostalih vrsta preko kože razvio tipičan pločasti oklop. Ploče se dele na grupe (leđne, bočne, ivične, repne itd. u zavisnosti na kojem delu tela se nalaze).

Ishrana
Današnje kornjače nemaju zube. Raspolažu snažnim aparatom za hranjenje koji se razvio od čeljusnih kostiju. U prošlosti kornjače su imale zube, ali su se oni tokom evolucije izgubili i zamenjeni su preoblikovanim čeljustima. Kao i svi drugi gmizavci ni kornjače ne žvaću hranu nego otkidaju komade, pomažući se pri tome prednjim udovima.


Kretanje
I na kopnu i u vodi kornjače se kreću krivudavo što je tipično za gmizavce. Pri tome se oslanjaju na oklop što im u vodi smanjuje potrošnju energije. Na kopnu njihovo kretanje često deluje vrlo nespretno. Morske kornjače su razvile jedinstven način kretanja. Mašu prednjim udovima koji podsećaju na peraje. Na taj način pod vodom postižu dosta veliku brzinu uz optimalnu potrošnju energije, što im omogućava prevaljivanje velikih udaljenosti.

Veličina
Pored velikog broja vrsta čija se veličina kreće između 10 i 30 cm, tu su još i džinovske kornjače sa ostrva Galapagos i sa Sejšela čija dužina oklopa može biti i preko 1 m.


Čula
Kornjače vide jako dobro, a u mraku bolje nego ljudi. Bolje razlikuju boje od ljudi jer, kao i svi gmizavci, imaju četiri tipa fotoreceptora za razlikovanje talasnih dužina svetlosti.

Naročito im je izraženo čulo mirisa. Kod kornjača se čulo mirisa nalazi u grlu. Mirisom raspoznaju jestivu od nejestive hrane i prepoznaju tlo u koje mogu zakopati jaja.

Kornjače nemaju spoljno uvo. Ne čuju ni približno tako dobro kao ljudi. Umesto toga, osete duboke vibracije u svojoj okolini.

Glas
Osim za vreme parenja, kornjače su uglavnom neme. Izuzetak je reakcija na strah, kada uvlače glavu u oklop i pri tom ispuštaju glas koji podseća na frktanje. Kad traže mesto pogodno za polaganje jaja, ženke ispuštaju glas sličan stenjanju, slično mužjacima za vreme parenja.

Dužina života
Kornjače mogu živeti jako dugo. Džinovske kornjače sa Galapagosa mogu živeti i preko 200 godina. Neke američke kornjače žive duže od 100 godina. Neki primerci su dokazano doživeli starost od 180 godina.

Način života
Tipični dan jedne kornjače sastoji se od potrage za hranom i, kod gotovo svih vrsta, izlaganja suncu. Ovo zadnje vrše usled regulisanja telesne temperature. One se zimi zakopavaju ili već u zavisnosti od vrste traže sklonište pod vodom, gde provode nekoliko meseci.


Ishrana
Kornjače mogu biti biljojedi kao i mesojedi. Međutim, svima je zajednička potreba za hranom bogatom kalcijumom koji im je neophodan za izgradnju oklopa. Da bi mogle uneti kalcijum, kornjačama je potreban vitamin D3.

Razmnožavanje
Kod vrsta koje žive u području umerene klime vreme parenja je u proleće i u jesen. Kod vrsta koje žive u tropskim i suptroskim područjima, vreme parenja zavisi od vlažnosti vazduha.

Nakon oplodnje, ženka ostaje plodna više godina, čime se može objasniti velika uspešnost kornjača kod naseljavanja novih životnih prostora.


Polaganje jaja nastupa nekoliko nedelja nakon oplodnje, ili, u umerenim klimatskim područjima, u proleće. Njihova jaja se svojim osobinama značajno razlikuju od vrste do vrste, i broj jaja je jako različit. Od samo tri jajeta kod jedne vrste, pa sve do više od 100 jaja kod morskih kornjača. Polaganje jaja se vrši isključivo na kopnu. Kad ženka pronađe odgovarajuće mesto, iskopa jamu i u nju polaže jaja. Zatim zatrpava leglo zemljom ili biljnim materijalom.

Kod gotovo svih vrsta kornjača temperatura u leglu za vreme inkubacije određuje pol mladunaca. Ta osobina se pokazala značajnom kod veštačkog uzgoja koji se sprovodi u cilju očuvanja pojedinih vrsta kornjača. Nakon što se izlegu iz jaja, mladunci ostaju u leglu dok u potpunosti ne potroše zalihe hrane iz jajeta. Na najsevernijoj granici rasprostranjenosti kornjača, mladunci koji se izlegu u kasno leto i iznenadi ih rani početak zime, ostaju zakopani u leglu do proleća. Majke ne pružaju nikakvu pomoć u uzgoju mladunaca. Do polne zrelosti prolazi puno godina. Polna zrelost kornjače ne zavisi od njene starosti nego od veličine.

Neprijatelji
Neprijatelji kornjača su različiti. Dok su legla, kao i tek izležene kornjače, bespomoćno izloženi na milost i nemilost čak rakovima i pticama, za ozbiljno ugrožavanje odrasle kornjače potreban je neko veliki i snažan kao krokodil. Kornjače ozbiljno ugrožavaju i ljudi. U nekim delovima sveta ljudi jedu morske ali i slatkovodne i kopnene kornjače. Kako se radi uglavnom o krivolovu, populacije se, zbog dugog sporog dostizanja polne zrelosti, sporo oporavljaju pa se neke vrste nalaze na ivici nestanka.


Ugroženost zbog promene okoline
Životni prostor mnogih vrsta kornjača je ugrožen. Kopnene kornjače na njihovim prastarim područjima mnogi poljoprivrednici smatraju štetočinama i često ih ubijaju. Mnogi putevi presecaju njihovu životnu sredinu, pa vozila uzrokuju smrt velikog broja jedinki. Pri tom, često je reč o ženkama koje traže odgovarajuće mesto za polaganje jaja. Industrijske otpadne vode ljudi često ispuštaju u sredinu nastanjenu vodenim kornjačama čime se ona menja. Morskim kornjačama turizam otežava pristup plažama pogodnim za polaganje jaja. Tek izležene kornjačice koje noću izlaze iz legla na površinu, orijentišu se svetlucanjem vode da dođu do relativne sigurnosti mora. Zbog veštačke svetlosti gube orijentaciju. Morske kornjače se često upletu u lutajuće ribarske mreže i udave se ili progutaju plastiku verujući da se radi o meduzi.

Ugroženost od strane čoveka
Kornjačina jaja se na plažama često tako intenzivno skupljaju, da je bez ozbiljnih mera zaštite opstanak nekih vrsta veoma ugrožen. Neke kornjače se smatraju delikatesom pa ih ljudi intenzivno love.

Kamila je rod papkara, koji obuhvata dve savremene vrste. Rod naseljava pustinjska i polupustinjska područja Afrike i Azije, a introdukovan je i u Australiju.

Poput lama, koje pripadaju istoj porodici, razlikuju se od ostalih papkara po tome što se oslanjaju na poslednji i pretposlednji članak prsta.
Drugi i peti prst su im tokom evolucije potpuno iščezli. Zubi su im selenodontni. Imaju očnjake u gornjoj vilici, a broj sekutića je smanjen, imaju ih samo po jedan sa svake strane.



Nemaju treći želudac (omasum), čime se razlikuju od pravih preživara. Želudac im je inače višekomorni i u naborima sluzokože želuca zadržavaju vodu. Zato kamile mogu dugo i do 8 dana, da izdrže bez nje.
Takođe, dugo mogu da izdrže i bez hrane, jer su im u grbama smeštene masne rezerve.

Dugo vremena nije bilo poznato da li osim domestifikovanih postoje i divlje vrste. Pronašao ih je ruski istraživač Prževalski u pustinji Gobi.