Odnekud se ušunjalo jutro

Probudila sam se prva. U sobi je bila potpuna tama. Ravnomjerno disanje koje sam cula mi je govorilo da se on nije jos probudio. Trudila sam se da ne napravim ni najmanji pokret, da ga ne probudim. Vrijeme je polako prolazilo i onda je on poceo da se proteze. Ustala sam i razvukla zavjese sa prozora. Sunce je okupalo sobu u kojoj smo spavali. Prekrasan pogled na crkvicu preko puta okupanu suncem nas je oboje odusevio toliko da smo zgrabili fotoaparat i napravili par snimaka. Polako smo se spremili i otisli na dorucak.

Prvo sto sam pomislila ovog jutra je da se ne osjecam previse naspavano. Probudila sam se sat prije nego sto je zazvonio alarm i trudila se da opet zaspim. Kada je alarm ipak zazvonio skocila sam i spremila se za posao. Poceo je novi radni dan.

U subotu me je probudio alarm. Nije bio moj, ali meni je zvonilo. Bila sam u gradu o kojemu već dugo sanjam... san se ostvario. Trebalo je ustati u 8, no umor od puta i neprospavane noći učinio je svoje - ustale smo u 10. Pogled na dvije posebne osobe u sekundi mi je vratio osmijeh na lice. Protežem se, trljam oči i odmah skačem iz kreveta - čeka nas prelijep dan. Znala to. Osjećala. Dan koji je trajao više od 24 sata. Ili sam samo to željela.

Jutros sam se probudio bez bola u grudima. Konačno sam spavao posle više od 3 dana tog haosa. Probudio sam sa osmehom misleći u sebi "Konačno!". Kroz prozor su se prelamali zraci Sunca. Srećan sam!

Ne želim više nikad ovakvo jutro. U sred noći, u polusnu, setila sam se da nisam navila sat da me budi za posao, a imala sam prvi čas. Tako sam cele noći sanjala kako ustajem i navijam ga. Probudila sam se na vreme, ali sva u strahu i zbunjena.
U poslednje vreme samo sanjam obaveze, podsvesno ih odrađujem, i budim se stvarno loše volje i umorna.
A treba biti zahvalan na svakom jutru.